Bela đavolica – vaskrsla boginja
Drama u III čina

Lica:
- Ja, u svom svakodnevnom, ljudskom obliku;
- Gordana, bela đavolica – vaskrsla boginja;
- Ja, kao Begemot

Mesto radnje:
San, u njemu trg, koji je u isto vreme pozornica (potok, galerija, amfiteatar i drugi trg na kome plamti logorska vatra). San, u njemu trg kao platforma koja svojim metamorfozama sve dovodi u pitanje i svemu daje pečat nepostojanog i vanvremenskog.

Čin I
Seni lelujaju nad trgom, noć se odavno spustila i vatre gore u dnu ulice. Veliki mesec se šepuri na tamno-modrom nebu i osvetljava zemlju sablasnom svetlošću. Lagano, sa leve strane se formira scena od drvenih dasaka, a tamo gde je kraj scene stvara se metalna žuta ograda. Na sceni se pojavljujem Ja, obučen u crnu majicu i šareni šorts. Stojim nalakćen na ogradu. Ispod mene, tj. ispred scene se stvara potok; prljav, crn, muljevit. U vodi koja teče u dnu crnila ogleda se mesec, veliki i žut.
Ja: Nebo gore, nebo dole,
Zvezde gore, zvezde dole,
Sve, što j´ gore, to j´ i dole –
Ako shvatiš blago tebi. 1
Oko mene se diže magla, mrak i hladnoća. Nesta i scene i kulisa... Osta samo crnilo potoka koji se pretvori u mulj i blato. Pomeralo se, kao živo.
Ja: (šapatom) Da, beše to isti anđeo što ustalasa vode.2
Najednom, sve se opet promeni. Magla je nestala, ponovo se vatre rasplamsaše. Ja i dalje stojah na sceni nalakćen na žutu ogradu. Ispod mene se prostiraše crni potok u kome se ogledao mesec. Sa druge strane potoka se stvori ista takva scena, kao preslikana u ogledalu. Na drugoj strani je stojao Begemot, isto kao i ja nalakćen na žutu metalnu ogradu. Iza njega, kao iza mene lelujaše plamenovi logorskih vatri. Sa moje leve strane se stvori amfiteatar, veliki i visok; u kome je sedela publika. Begemot je na sebi imao crno odelo i crni plašt do zemlje, na nogama crne čizme. Na licu je imao crnu grotesknu kožnu masku, sa smešno izduženim nosem. Ja se preselih u Begemotovo telo i sve videh kroz njegove oči. Priđoh publici, sada sa svoje desne stane i poklonih se.

1 – Tabula smaragdina
2 – A. Krouli, „Knjiga Lapis Lazulija“, IV – 27, peva Jahusu




Čin II


Ja kao Begemot prilazim žutoj ogradi i vidim sebe kako stojim sa druge strane crnog i mutnog potoka. I dalje sam nalakćen na žutu metalnu ogradu. Ja kao Begemot se nagnuh preko ograde i raširih ruke. Dok govorim, glas mi biva izmenjen i neobično glasan i jak.

Begemot: O mirabile giusticia di te, Primo Motore: tu non `ai voluto mancare a nessuna potenzia
l´ordine e qualit`a de´ sua necessari effeti – O stupenda necessit`a!3

Nesta žute ograde i Begemot poče da lebdi iznad potoka. Glas mu posta stravično jak i kao da odjekuje sa neba.

Begemot: Primo Motore! (otegnuto i užasno jako) Primo Motore!

Odjednom, blato u potoku poče da se miče i klokoće. Prvo se pokaza beli lakat, a zatim se pokaza čitava ruka. Blato se pokrenu i pokaza se glava. Ubrzo, pojaviše se i leđa i prilika se potpuno izvuče iz kala. Nigde se ne videše tragovi blata, već se pred svima ukaza devojka potpuno bele puti. Kao što se Venera rodila u morskoj peni, tako se Gordana rodila u mračnom i muljevitom potoku. Stoji smerno, duga riđa kosa joj je prekrila dojke, dok je ruke sklopila preko stidnice. Stoji nepomično, ne govoreći ništa.

Ja: Slava ti, zlatnonoga Afrodito,
radosti bogova i ljudi!

Opet sve videh Begemotovim očima. Spazih da lebdim iznad potoka. Priđoh Gordani i pružih joj ruku. Ona mi dade svoju nežnu ručicu i polete samnom na scenu. Skinuh svoj dugi crni plašt i prebacih ga preko njenih golih leđa. Izgledala je savršeno, fantastične bele puti, malih i jedrih dojki i zaobljenih bokova; uokvirenih crnim plaštom. I velike, pametne oči koje gledaju kroz čoveka... Pozvah rukom sam sebe da dođem do logorske vatre.

Ja: Ecce deus – ecce homo!4
Begemot: Vina ovamo, vina dajte! (okreće se ka meni i govori) Očekujem Te u snu i na javi. Ne
prizivam Te više; jer Ti si u meni.5
Ja: Ipak Ti si skriven, čak i dok si ja.6







3 – O divna je pravičnost tvoja, Prvi Pokretaču: Ti nisi hteo nikakvoj sili da uskratiš poredak, niti da je lišiš podobnosti za neophodna delovanja njena. O božanstvena neophodnosti! – Leonardo da Vinči, „Mehanika“
4 – Evo boga – evo čoveka, Jovan XIX
5 – A. Krouli, „Knjiga Lapis Lazulija“, VII – 13
6 - Ibid., VII – 14

Čin III


Nestao je i trg i potok, obe scene i amfiteatar... Pojavio se neki mali, drugi trg, na kome je plamtila logorska vatra. Mesec beše nestao sa neba, tako da je samo vatra bacala čudne senke po okolini. Ja sam nestao, ostao sam Ja u Begemotu. Skinuh crnu kožnu masku i bacih trorogi šešir na zemlju. Podigosmo pehare visoko uvis.
Gordana: Živeo!
Ja Begemot: Živela, ljubavi moja!

Oraspoložen, digoh pehar uvis i počeh da skakućem oko vatre i da pevam.

Ja: Dok sam trezan baš ni retka
napisat vam neću, -
svaki dan sam kraj bureta,
pijan i umreću.

Volim vino, pesme volim,
i latinske gracije, -
ako pijem, bar i pevam
lepše neg´ Horacije.

U srcu mi radost bruji,
dum vinum potamus,
braćo Bahu pevajmo:
te deum laudamus!7

Kad završih cupkanje oko vatre, ja poskočih i u vazduhu udarih petu o petu. Gordana se nasmeja.

Gordana: Kako si ti lud! Zar ne vidiš koliko nas ljudi posmatra!?

Ja joj pritrčah i uhvatih je oko struka. Podigoh je u zrak i ka sebi. Poljubismo se tako da je puklo! Okrenusmo se ka publici, koja je stojeći na svojim mestima burno aplaudirala. Poklonismo se publici.

Ja: Plaudite, acta est fabula!8









9. avgust 2006.





7 – D.S. Mereškovski, „Vaskrsli bogovi“
8 – Ovim rečima su u staro vreme glumci završavali predstavljanje komedije : Pljeskajte, igri je kraj!

Pornografija

Njena vagina radi kao pneumatik
A njemu su obrijani testisi
Koitus u krupnom planu
Motor sa unutrasnjim sagorevanjem
I nista vise nije bitno

Shopping mall-ovi su uzavreli
Stize nam Nova godina
Ko nije u stanju tada da kupi nesto
Bednik je najveci
A kupuje se besomucno

Sve te bljestave reklame
Koitus u krupnom planu
Koji je dovoljan sam sebi
I nista vise nije bitno

Prologue:

Bog se danas zove Novac
Zivot je postao njegova iluzija
Igramo po taktu podobnih psihologa
Ljubav umire u sesnaestogodisnjacima
I sve to danas nije bitno
Jednostavno nije bitno

Cilj je postignut

Večeras

Večeras je Bog rekao uzimam slobodno veče
Zapalio pljugu i pustio free jazz
A svi baš svi ljudi se nisu pitali
U čemu je smisao gde je kvaka



Melodije su plesale seni su lelujale
I svi baš svi su bili srećni
Zbog toga šta jesu s kim jesu
I zbog čega jesu tu gde su



Večeras je Bog rekao uzimam slobodno veče
Daj oladite više nisam dežurni
Planete zvezde i vaseljena se ionako vrte
Zapalite pljugu slušajte jazz

San III

21.08.2009 02:30-08:00
Luna: Mlad mesec

ČAROBNJAK IZ OZA


1.Doroti

Sanjao sam kako Doroti, Strašilo, Plašljivi lav i Limeni drvoseča hodaju putem od žute cigle. Idu u Oz, da pronađu Čarobnjaka iz Oza. On bi trebalo Doroti da pokaže put do kuće, Strašilu da da mozak tj. pamet, Plašljivom lavu hrabrost i Limenom drvoseči srce tj osećaj ljubavi.

Samo slika njih kako putuju zajedno. Tu je i Toto, Dorotin pas. Kasnije se u knjizi saznaje da on potpuno razume Doroti (ljudski jezik), ali neće da govori iz samo njemu znanih pobuda.

2.Put

Sve mi je bilo kristalno jasno. Doroti simboliše ljudsko biće na putu spoznaje. Težak je i trnovit to put. Samo jedna staza (put od žutih opeka) vodi ka cilju kroz bespuće. Mnogi su putevi, ali samo je jedan pravi. Doroti ni na trenutak nije skrenula sa zacrtanog puta. Put je varljiv. U jednom trenutku je čak nestao. U drugom je išao u suprotnom smeru. Na jednoj etapi je vrebalo "Bodljikavo prase" koje je prolaznike gađalo otrovnim strelama samo zato što je to njegova priroda, kako objašnjava.

3. Strašilo

Koliko nas je zadovoljno sobom? Koliko nas novca troši na odeću, na kozmetiku, na skupe stvari, na solarijume? Koliko ljudi sebe posmatra samo kroz prizmu drugih ljudi? U savkome od nas čuči po jedno strašilo, i sve bi dali da nas drugi takvim ne vide. Rešenje je u mozgu, tj umu. Mi smo onakvi kakve sebe doživljavamo.

4. Plašljivi lav

Ustrajati na putu, izdržati u svojim stremljenjima. Bistra glava i snažno srce. Hrabrost. Suočiti se sa putem. Suočiti se sa sobom. Suočiti se sa avetima u našim umovima.

5. Limeni drvoseča

Koliko nas ja postalo bezosećajnim robotom, koji samo rutinski obavlja svoj posao. Ne mora sve da se gleda kroz materijalno i kroz interes."Moja religija je ljubav." Ljubaznost. Smirenost.

6. Toto

Njega vidim kao naše nesvesno koje zna sve i koje trči ispred nas i stalni je i verni pratilac na tom putu.

7. Čarobnjak iz Oza

Na kraju se naravno, sazna, na kraju puta, da su svi odgovori u nama... Doroti je posedovala čarobne cipelice i mogla je da ode gde god poželi, samo je trebala da lupi petom o petu i da zamisli mesto koje je njen dom... Strašilu je u glavu sipao šaku čioda jer su one oštre, tako da je on postao oštrouman. To mu naravno i nije bilo potrebno, jer je on sam rešio gotovo sve zagonetke i zavrzlame na putu... Lav je pojeo specijalnu čorbu - instant hrabrost... I to je bio naravno trik, jer hrabrost je bila svo vreme u njemu i pokazao ju je kad god je to bilo potrebno... Limenom je ugradio u telo plišano srce... Mada je on odmah pokazao ljubav prema drugarima, i postao najbolji prijatelj celoj družini... Taj put, opet, može da se shvati kao put u središte našeg uma. Samospoznaja. On putuje spolja. U isto vreme i ka unutra. Kako gore, tako dole.

8.Epilog, nagrade

I pored svojih moralnih nagrada, junaci su osvojili i mistične nagrade-postali su gospodari izvesnih kraljevstava. Doroti, čija kuća je bila pod hipotekom i pride još i uništena u uraganu saznaje da je sve u redu, da je njen čika postao vlasnik još bolje i lepše kuće (asocira me na Sefirot Malkut)... Limeni drvoseča je postao car Žute zemlje Trbonja (asocira me na Sefirot Tifaret). Lav je postao šumski car.(Snaga i hrabrost me asociraju na Sefirot Geburah). Strašilo je postao car Žvakača, živi u zlatnom klipu kukuruza - tako izgleda njegov dvorac. Kombinacija uma i materijalnog (klip kukuruza) me asociraju na Sefirot Daat, koja je mistični put od materijalnog ka duhovnom...) Čarobnjak je odleteo balonom u nepoznato,i zauvek nestao.Asocira me na Sefirot Keter...

San II

14.08.09. 23:00-07.30 Luna: poslednja četvrt


1.Neki grad u Rusiji

U Rusiji sam sa ženom i ćerkom. Jesen je. Mi smo u nekom gradu, na periferiji. Lep jesenji dan, toplo je. Opalo lišće leži po trotoarima. Šetamo gradom. Komentarišemo zgrade i prodavnice. Zgrade su sve visoke oko pet spratova. Žute sa tamno-žutim bordurama. Dosta oronule. Socijalistički pristup arhitekturi. Stolarija na zgradama je drvena i prilično stara. Ljudi su nekako bedni, obučeni loše, u nekim starim sakoima i džemperima. Puno je polusveta, Mongola i Cigana. Ljudi sede na trotoarima. Prašina je. Ulazimo u neku prodavnicu. Ne gledamo ništa specijalno. Malo je artikala u njoj. Kao na nekoj pijaci. Malo sira, povrća...

2.Garsonjera

Budim se u nekoj garsonjeri. Mala je. Nema više od 20 kvadrata. Skroz je siva, pod je drven i pohaban. Sad sam kao drugi dan u Rusiji, žena je otišla na drugu stranu, naći ćemo se kasnije. Ustajem iz kreveta i prilazim prozoru. Sunce je visoko, svetlo je napolju. Vidim one iste žute zgrade. Oblačim se i izlazim van.

3.Zadatak

Spuštam se stepenicama na ulicu. Dole me čeka Nenad. Dok idemo ulicom, on mi iznosi plan. Imam zadatak. Moram da uništim neku zgradu što je više moguće. Priča mi da lupam prozore, zidove... Šta mi padne pod ruku... Daje mi macolu od 10 kg. Ulazimo zajedno u neku zgradu. Nekako znam da je vojna. U jednoj prostoriji me čeka Satir (pevač benda Satyricon, alias Satyr).Neša nas upoznaje, kaže to ti je partner. Ostavlja nes da završimo zadatak. Satir drži u ruci oficirsku sablju. Ništa ne govori.

4. Znak

Gledam kakva je to zgrada. Deluje napuštena odavno. Nema ničega osim prašine. Vrtim se po okolnim prostorijama. Prolazim nekom prozoru, roletne su polomljene. Virim kroz prozor. Napolju neki ljudi (to su "naši", tj moji) prosto devastiraju okolne zgrade. Ugledam da ulicom, na oko 1km, dolaze Rusi. Marširaju u koloni. Pomešano i vojska i civili. Odlazim do Satira. On, umesto da ruši, po zidovima lepi cvetove od gline i sabljom crta neke čudne znake...



5.Beg

Čujem dole u dnu zgrade lupnjavu. Korake po stepeništu. Galamu. Dolaze po mene! Popenjem se jedan sprat gore. Vidim da nemam gde da pobegnem. Izađem kroz prozor, i uhvatim se za sims. Ali umesto da visim dole, ja visim naopako, na gore. Neka prljava voda se sliva takođe na gore, uz zgradu. Čujem lupnjavu i galamu u sobi gde sam izašao kroz prozor. Odlaze. Posle nekog vremena izlazim iz zgrade, na neki balkon. Borba je na ulici svuda okolo. Ugledam neke stepenice koje se spuštaju negde dole. Trčim tim stepenicama.

6.Vešala

Trčim nekom ulicom, gledam gde ću da pobegnem. Uletim u neki sokak i sakrijem se iza neke stare ograde, tarabe. Tu je i neka smokva, kojoj je opalo svo lišće. To je kao neko dvorište, blatnjavo. Neko đubre je na sve strane. Gori smeće na gomilici. Okrenem se i vidim Micu, komšinicu. Neka nevidljiva sila je vodi na vešala, na dnu tog dvorišta. Ona ne ide, nego je ta sila drži za vrat i vuče je po zemlji. Ruke su joj vezane na leđima. Mica krklja. Vrišti. Viče: "Priznajem! Trovala sam decu! Priznajem!" Nevidljiva sila je diže na vešala koja izgledaju kao tri spojene dugačke motke, kao piramida trostrana. A u sredini je ona. Koprca se i krklja. Neka bela marama joj se obmotava oko vrata. Ona vatra jače gori. Dim se valja po zemlji. Bežim odatle.

7.Otpalo lišće

Idem nekom ulicom. Kaldrma. Prilazim nekim ljudima. Treba mi neka informacija. Ne znam gde su ostali. Idem sa jednim Mongolom, jednim Ciganinom i nekom lepom Ruskinjom. Prilazimo dvojici Cigana koji stoje na trotoaru i piju pivo. Jedan od Cigana, koji nosi masni odrpani polucilindar i stari sako, pije iz flaše na eks. Nije obrijan, sav je neuredan. Ima debele usne. Klokoće i cokće dok pije. Kada je popio, iskezio se i počeo da se smeje grohotom, pa rukavom obrisao usta. Zgrozih se od prizora. Ruskinja me lupnu po ramenu. Reče: "Durak, zašto ne slikaš?" Okrenuh se i kao da je pogledom pitam šta da slikam!? Ona namesti ruku kao da drži u njoj mobilni telefon, reče: "Slikaj! Slikaj!", a drugom rukom odmahnu kao da pokazuje. Okrenuh se i ugledah neki park, po čijem je travnjaku ležalo more otpalog lišća bakarne boje... U daljini neka izmaglica...

San

13.08.09. 01:00-10:00

1.Osnovna škola

Osnovna škola, ja sam treći ili četvrti razred; ali sam ja to sada prebačen u to vreme. Čas drži Žunić, koji mi inače nije bio nastavnik. Njegov je kabinet, imao je specifično poređane klupe i za to vreme modernu opremu; TV, projektor, video rekorder. Dao mi je da prepišem u svoju svesku raspored časova, i da ga kasnije napišem na tabli. Počinjem da prepisujem raspored i shvatam da je ogroman, ima više od dvadeset predmeta. Prilazim tabli da napišem raspored. Tabla je ogromni touch screen display, i ja zapravo pišem prstom po tabli.

Okrenem se ka učenicima, a među njima sedi Sreja.Kaže mi : "Šta imaš da poručiš deci sada, kad si odrastao?" Stojim zbunjen, ne znam šta da kažem. kažem : "Pa nemam ništa...", malo razmislim, pa dodam, "Učite deco strane jezike! Engleski, Ruski, Francuski, nije bitno... Koliko jezika znate, toliko više vredite!"

2.Školsko dvorište

Vreme je lepo,leto. Sunčano. Nosim majicu i šorts. Ja, Zlatko i Triša (drugar iz srednje škole) smo našli 50 eura, i treba da podelimo. Delimo pare nekako, Triša iskopa negde za Zlatka, ali meni nema da da. Kaže, imam za tebe nešto! Čarobnu biljku! Izvadi iz unutrašnjeg đžepa neku napravu, sastoji se od staklene cevi i nekog elektro-motora. Pritisnu neko dugme na njoj, i ona poče da se otklapa i zuji. Ukazaše se neke majušne biljčice u njoj. Pincetom mi odvoji jednu biljčicu. Ja je pojedem.

3.Kadilak

Odlazim iz školskog dvorišta, ispred me čeka parkiran Kadilak kabriolet. Krećem i u početku je put potpuno normalan. Polako se pretvara u neki potok, po kome auto jedva ide. Ali potok se pretvara u neku uzanu jarugu po kojoj je nemoguće ići autom. Razmišljam, šta sad!? Setim se! Rukama ščepam zemlju i busenje sa strane i vučem. Auto se pokreće. Toliko sam snažan da vučem auto kao od šale. Ta uzana jaruga po kojoj vučem auto se penje na neko brdo. Izvučem auto do vrha brda.

4.Portal

Na vrhu brda se nalazi portal. Izgleda kao luk napravljen od betona, visine 1 metar. Moram da čučnem da bi se provukao kroz portal. Ispred portala nalazim mali trozubac. Kada sam prošao kroz portal, shvatih da se nalazim u nekoj pećini. Izlaz je bio blizu, na nekih 10 metara.Pogledam u stranu i ugledam malu kutlaču od srebra i minijaturnu kanticu za ulje, vise na kamenu u pećini. Stavim to pored trozupca, u unutrašnji džep. Idem ka izlazu iz pećine. Odjednom shvatim da sam dosta stariji, kosa i brada su mi prosedi. Imam oko 50 godina. Nosim farmerke i zelenu vijetnamku.Stanem na izlaz iz pećine. Opipam u džepu cigarete i zippo. Zapalim cigaretu.

5.Drugi svet

Pred mojim očima sledeći prizor: nalazim se na vrhu onog istog brda. Ispred mene grad iz budućnosti. Svuda su zgrade neobičnog oblika, sa nekim vitkim lukovima koji ih spajaju. Prepun prolaza i mostova. Neke šiljate kule i šiljati stubobi.Nepregledan je. Gubi se u magli. Sipi neka kišica. Stojim na vrhu brda i znatiželjan sam koliki je grad. Projektujem se u mislima da letim iznad grada. I zapravo letim iznad grada. Letim, i odjednom ugledam neko dvorište koje mi je strašno poznato. (To dvorište sam sanjao kao dete, po tome mi je poznato). Sletim dole. Tačno znam kuda da idem. Prođem kroz jedan prolaz između zgrada, i dođem do tog dvorišta. Prođem jednom stazicom i dođem do jedne kućice. u njoj živi Toma, pokojni komšija. Sedi za nekim malim stolom i ređa bele, velike domine. Reče, o to si ti! Šta si mi doneo? Ja izvadih iz džepa kanticu za ulje. Nasmeja se širokim osmehom, uze kanticu i okači je o ekser na zidu. Mahnuh mu, i on meni. Odletoh nazad i vratih se u telo. Stojim pred ulazom u pećinu, na onom brdu i pušim cigaretu.

6.Kraj

Spustim se peške dole i ugledam na ulici Ivanu, sestru jednog drugara. Poziva me da uđem. Dajem joj kutlaču. Ulazim u kuću, tu joj je i majka. Ona leži na krevetu i priča. Kaže : "Eto, tako je to... Svi dođu, poljube me u stomak i odu. Valjda to tako treba da bude..." Ulazi u drugu prostoriju, seda za neku mašinu koja joj cepa odeću. Ona vrišti. Rekoh, odoh ja. Njena majka me isprati do vreta. Kada sam otvorio vrata, ugledah samo svetlo. Tako jako da su me bolele oči. Probudih se...

Sve je onako kako bi trebalo da bude
Razmišljanje na temu začetu jednog kišnog popodneva


1. Osnovna premisa je da postoji izvesna Inteligencija svemoćnih i sveprožimajućih sposobnosti. Egzistira oduvek. Ona je misao koja može, po potrebi, uraditi sve da bi sebe ispunila. I materijalizovati se u bilo koji oblik žive i nežive prirode, naravno opet po potrebi.

2.Inteligencija nije sama sebi dovoljna. Potreban je beskonačno dalek i veliki cilj da bi ona težila tom cilju.

3.Kraj ne postoji. Ono što je za gusenicu kraj, za leptira je početak. Za Inteligenciju stvari drugačije stoje. Larva je nastala Njenom promišlju u ljubavnom spoju dva leptira. Njihov genetski materijal je materijalizovan u utrobi leptirice. Leptirica je potom snela jaja na nekom listu. Jaja je bilo ukupno 11. Posle dva dana tu je prošla stonoga i počela je da jede jaja. Pojela je ukupno 9 i u tom trenutku je doletela lasta i pojela ju je. Lasta je donela stonogu malim lastama...Iz preostalih jaja su se izlegle gusenice...

4.Oblak koji jezdi nebom i sprema kišu, ruža koja u vrtu tek pupi, pauk koji jede tek ulovljenu muvu, slučajni kvar na automobilu na sred auto puta, ribe koje spavaju na dnu reke... sve je to Inteligencija.

5. Šta je čovek? Za inteligenciju, po čemu se on razlikuje od ribe, pauka, oblaka, drveta? Možda je samo savršenije biće za izvršavanje Promisli?

6. Ovo što ja upravo pišem, misao koja Vas je nagnala da ovo pročitate - nije li samo jedna od promisli Inteligencije?

7. Određene stvari se uvek poklapaju i stvaraju kontinuitet. Ni jedna jedina stvar nije tu sama za sebe. Ona mora da ide dalje, mora da se oplodi u nešto drugo. Da bi ja napisao ovo, moralo je da se poklopi da imam slobodnog vremena, da imam kompjuter, da imam internet, da me niko ne uznemirava, da imam volje, snage i znanja da ovo napišem. Šta je sve bilo potrebno da se poklopi da bi Vi ovo pročitali?

8. Šta je izbor? U ovom trenutku ovo mogu da pošaljem u etar a mogu i da izbrišem. To brisanje, to bi takođe bila Promisao Inteligencije.

9. Volja moja da li stoji iza pisanja i brisanja? Ideju da napišem ovo rodila se u krajičku mog uma dok sam izlazio iz lifta. Ja sam sve to već video napisano, Inteligencijo hvala ti na tome.

10. Ne treba Vam nikakav savet ni zaključak za kraj.Sve je baš onako kako bi trebalo da bude.

Pesnik

Danas uđem u "Lastin" bus i pronađem mesto baš za spavanje, pored prozora - činilo mi se, potpuno neutralno. Ima dana kada sam raspoložen za priču, i ima dana kada potajno priželjkujem da pored mene sedne neko ko će brbljati sat vremena.

No, međutim, prilazi mi stariji gospodin, pita da li je slobodno. Uvek je slobodno. Nikada mi nisu bili jasni ljudi koji kao "zauzmu" mesto, kao neko je tu sedeo i sad će da dođe i slično. Stariji gospodin, odeven nemarno, vuče neku ogromnu torbu i u drugoj ruci hleb u beloj transparentnoj kesi. Hleb je odmah hitnuo u prostor za odlaganje stvari iznad naših glava. Zavalio se i torbi smestio u krilo.

Čim se smestio, odmah je iz torbe izvadio burek umotan u belu hartiju. Lepo ga razmotao i stavio ispred sebe. Počeo je da žvaće, i između ostalog komentarisao kako da bi burek bio dobar mora da u sebi sadrži dobar sir. Reče: "E, dete, nekad je bilo kad dođeš u grad, obavezno moraš da ideš na burek. Burek je bio kao poslastica! Tačno se znalo koja pekara pravi dobar burek, a vidi sad šta se dešava! Gde je ovaj svet otišao!"

Pomislih, e ništa od spavanja! Pošto je pojeo burek, i otresao mrvice sa sebe, gledao je šta da radi sa masnim rukama. Izvadih papirne maramice da obriše ruke i usta. Neka, imam ja - reče.

Mašina sa teškom mukom zatutnja kroz gusti saobraćaj. Deda se okrenu i upita me da li imam običaj da čitam knjige. Naravno, odgovorih. Deda iz torbe izvadi zbirku aforizama i počenaširoko da priča o knjizi. Kada vide da poznajem rad izvesnih aforističara, on izvadi iz torbe joj jedan zbornik aforizama. Kada sam pogledao knjige, svatih da je on autor tih knjiga.

Izvadio je još jednu knjigu, sada zbirku pesama. Mogu reći da smo imali vrlo zanimljiv razgovor, tj Srba Pavlović i ja. Između ostalog, deda je objavio 22 knjige, od kojih 6 poezije. Ostalo su zbornici aforizama, aforizmi, kritike, recenzije i ko zna šta još.
Sve u svemu, obožavam kada se ovako nešto desi. Potpuno spontano. A i sam sam takav, uvek naletim na zanimljive ljude! A i dobio sam tri knjige!

Prilog, neki aforizmi Srbe Pavlovića, skinuti sa neta:


Srba Pavlović

Prvo postanimo ljudi - posle će nam
sve biti dozvoljeno.
_

Savest je vrlina pametnog čoveka,
a porok - glupaka.
_

Ko se drži zlatne sredine,
nastrada sa svake strane.
_

Postigli smo veliki rezultat...
U pitanju su ogromne nule.
_

Dvorske budale imamo,
čeka se još na povratak kralja.
_

Nasukani smo na cilj.
_

Od svih društvenih nauka,
istorija deluje najneprirodnije.
_

Oni sasvim gore -
krajnji su ljudi.
_

Nemerljiv je teret lagodnog života.
_

U parkovima gde su spomenici naših velikana,
nekada je bilo cveća.
_

Volite svoju zemlju ...
Tako nam ptičice cvrkuću.
_

I Deva Marija je verovala u Boga,
ali, eto, desilo se.
_

Za gole i bose modu kreira vlada.
_

Položaj žene svakako treba
menjati.
_

Savremena medicina je uzdigla
bolesnika do neba.
_

Najdosadniji ne mogu proći
nezapaženo.
_

Onaj koji vodi mečku,
samo je korak ispred.
_

Snaga nejakih u Božjoj je
pomoći.
_

Najbolje vidimo ono što nam se
pričinjava.
_

Ptice pevačice se sele u veselije
krajeve.
_

Nesrećnom narodu nude igre
na sreću.
_

Sve manje je odstojanje od slučaja
do slučaja.
_

Živi smo svedoci vremena
koje traćimo.
_

U nemoći da budemo jednaki,
nadrasli smo ih.
_

Odakle vetar duva -
zna samo Bog vetra.
_

Rušitelj je izvodać finalnih radova.
_

I kad sam u sigurnim rukama
imam osećaj davljenja.
_

U mojoj kući tajna večera...
Jedemo kradom jedni od drugih.
_

Natoči vina, krčmarice!
Ovde nedostaje istina.
_

Izgubio sam karakter,
ali ima i tu neke vajde.
_

newage

» postavio Poet Zin

Poezin je sajt koji okuplja sve pesničke frakcije. Jedini uslov je savremenost i pokušaj da se prati ritam 21-og veka, društvenih odnosa i proizvodnih procesa koji uslovljavaju i samu poeziju koja je čedo našeg vremena. Svi oni koji sebe smatraju savremenim pesnicima i koji prate aktuelne komunikacione tehnologije, koji su takođe tolerantni prema svim identitetima (indetitetima koji ne ugrožavaju slobodu i prava drugih ljudi), dobrodošli su na Poezin. Pošto je nemoguće živeti bez ideologije i bez politike (a Poezin nije izuzetak po tom pitanju), ideologija Poezina se zasniva na rušenju nametnutih obrazaca pesnik - kritičar - čitalac - institucija. Tu se ne završava naša uloga. Mi umesto institucija, nudimo živi kontakt sa ljudima, zajednički rad, mreže autora koji utiču jedni na druge i menjaju jedni druge.

Poetski način izražavanja više ne podrazumeva identitet usamljenika koji negde u mraku, pri svetlosti sveće ili stone lampe piše penkalom, perom, pisaćom mašinom po belom papiru i onda očajnički traži kritičara i izdavačku kuću da bi sebi izgradio status u društvu ili u određenim društvenim grupama. Žanrovi se spajaju, mediji proždiru jedni druge. Sredstva ili načini izražavanja ideja su u drugom planu. Korišćenjem svih raspoloživih sredstava i tehnologija dobija se na pluralizmu izraza. Čovek na stanici koji psuje kišu je poezija. Ujed psa je poezija. Poezija je svet, više nema granica i okvira, stvari se ne klasifikuju i ne ograđuju kao nekada. Granice i podele nestaju, prozni tekst i pesnički tekst više ne postoje, postoji samo tekst a nekada nema ni teksta, nekada su samo slika ili zvuk prisutni.

Performansi, video zapisi, živa komunikacija, online komunikacija, teorijski radovi pesnika koji nisu teoretičari po zanimanju, već po zainteresovanosti za sopstveno stvaralaštvo, stalni rad na sebi, neformalno obrazovanje koje je neophodno za razvitak poetskog izraza, samo su neke od referenca koje upućuju na promene u statusu položaja poezije danas. Igra sa tekstom, intertekstualnost, hipertekstualnost, parodija na kanone i kanonizatore, dekonstrukcija svih sablona je trajno usmerenje Poezina. Poezija u svetu, poezija koja je uslovljena politikom, ideologijom, ekonomijom, istorijom, društvom, ne može biti sterilna poezija ili stvar usamljenog pojedinca ili subjekta. Ne može biti ni stvar kritičara - kanonizatora koji odlučuje ko ulazi u istorijske čitanke a ko je na margini. Poezija nadrasta subjekt i lični stav. Ona nadrasta autizam usamljenosti. U današnje vreme, nemoguće je biti originalan, mi smo pod uticajima. Mi smo uvek pod uticajima.

Poezin je napredovao tokom vremena. Od šablonskog pristupa poeziji u okviru institucija kulture, aplauza, već viđenih obrazaca (pesnik - književna promocija - kritičar - izdavačka kuća - tekst u medijima - sujeta) do razbijanja svih konformističkih obrazaca sujete i samodopadljivosti. Danas Poezin stoji na pozicijama da je poezija neprekidni proces neformalne edukacije, interaktivne komunikacije između ljudi, promene u stavovima i razotkrivanju sopstvenih predubeđenja i iluzija.

Normalna stanja savremene poezije su nepomirljivost pesničkih frakcija, sukob i promenljivost. Ne može se u istu reku ući dva puta, rekao je Heraklit a pesnik, dodajemo mi, ne može biti pesnik starog kova ili pesnik jučerašnjice. Biti pesnik danas je stalan proces neformalne edukacije i promene u stavovima, u načinu mišljenja. Ne postoji jedan put, postoji mnoštvo puteva, bezbroj puteva.

Promena je osnovna odlika Poezina. Ovaj koncept je promenljiv, sutra neće biti isti.

Komunikacija

Прикриј
Danijela Milovanovic I dont like mondays...!
Јуче у 7:40 по подне · Прокоментариши · Свиђа ми сеНе свиђа ми се
Ти и Goran Mirosavljevic волите ово.
Goran Mirosavljevic се ово свиђа.
Danica Simovic
Danica Simovic у 7:51 по подне мај 18
ME TOO :(((
Bane Stojanović
Bane Stojanović у 10:54 по подне мај 18
just another manic monday...
Bane Stojanović
Bane Stojanović у 10:54 по подне мај 18
I wish it were a sunday...
Danijela Milovanovic
Danijela Milovanovic у 11:43 по подне мај 18
Its my fun day : ) uh..jedan dan manje..
Bane Stojanović
Bane Stojanović у 8:43 пре подне мај 19
Pa dokle tako... Do vikenda? Pa onda opet u krug? AAAAAAAAAA
Bane Stojanović
Bane Stojanović у 8:44 пре подне мај 19
Kao oni miševi u onom točku u kavezu...
Danijela Milovanovic
Danijela Milovanovic у 10:33 пре подне, мај 19 преко Мобилни Фејсбук
Da,a vrtoglavica i glavobolja je nezaobilna pojava :)
Bane Stojanović
Bane Stojanović у 10:48 пре подне мај 19
Meni se javi vrtoglavica i glavobolja kako kročim u firmu...

A mine čim izađem napolje... Čudna neka pojava...
Напишите коментар...

Ravna Gora

Ravna Gora 'o9.


Ravna Gora se, na žalost, već dugi niz godina shvata kao mesto gde se oblače crne odore, opašu što duže kame i opušteno napija dok se ne padne na zemlju. Čast izuzecima, naravno.

Neću u nikakvu politiku da zalazim, a u istoriju još manje.U svakom žitu kukolja ima. Ko je kriv neka po zasluzi odgovara.Zvanično su skinuti katanci iz riznica raznih službi, i nadam se da će država smognuti snage da otkrije grob đenerala Draže. Nadam se da će se otvoriti Pandorina kutija i da ćemo možda u nekoj dalekoj budućnosti nekako raskrstiti sa komunizmom i svim njegovim oblicima represije i jednoumlja.

Zvuči neverovatno kako propaganda radi i posle 60 godina od Drugog svetskog rata. Svi ti "četnici" koji se okupiše na planini kao da su upravo došli sa snimanja "Užičke republike", meni lično najomraženijeg filma komunističke produkcije. Slikaju se ljudi sa noževima u zubima, pijani se valjaju po brdima; neki lik dovukao pitona - pa ko hoće da se slika.Dođe mu kao da su se četnici šepurili u novim uniformama po brdima, pritom mrtvi pijani. Pa to su oni upravo hteli da prikažu. To je cilj propagande. U "Republici" Draža pali cigaretu (ne lulu) o kandilo koje visi ispod ikone! Van pameti!

Došli smo i mi (obučeni sasvim normalno) da odamo počast III Srpskom ustanku, da odamo počast borbi za slobodu, borbi za demokratiju. Za šta se Čiča borio do smrti. Vuk je govorio upravo o tome, bojim se da ga ni ovaj put nisu razumeli. Vuk je poput Draže, nažalost, još jedna žrtva te iste propagande.

Istorija je bila takva kakva je. Mnogi ljudi danas prosto zaziru od svih sličnih tema. Čini me se, nameće se stav da o tome ne treba ni govoriti. Ljudi se nekako stide sebe i svog porekla u ovo pogano doba tranzicije. Nije bilo nikoga iz vlasti gore. Nije bilo RTS-a, javnog servisa "evropske" Srbije.

Novo vino se ne sipa u stare mešine; ali staro vino u novim mešinama mi se čini kao dobitna kombinacija.

Slika

ne treba ovde nikakav naslov

Ana Uzanovic,
,, Verujem da ako bi čovek morao da proživi život u potpunosti i do kraja, ako bi morao da podari formu svim osećanjima, izraz svim mislima, stvarnost svim snovima- verujem da bi svet dobio tako svež zamah radosti da bismo zaboravili sve bolesti srednjeg veka i da bismo se vratili helenskom idealu- možda čak nečemu finijem , izdašnijem od helenskog ideala. Ali, najhrabriji među nama plaše se sami sebe. Sakaćenje divljaka tragično je preživelo u samoodricanju koje upropašćuje naš život. Kažnjeni smo zbog odbijanja. Svaki nagon koji nastojimo da prigušimo neprestano kljuca i truje nas. Telo greši samo jednom i onda je sa gresima završeno, jer je delanje način pročišćenja. Onda ne ostaje ništa osim sećanja na uživanje, ili milina kajanja. Jedini način da se čovek oslobodi iskušenja jeste da mu se prepusti. Ako mu odoliš, duša ti se razboli od čežnje za onim što sebi zabranila, od žudnje za onim što su njeni monstruozni zakoni učinili monstruoznim i nemoralnim. Neko je lepo rekao da se veliki svetski događaji dešavaju u mozgu. Isto tako se veliki svetski gresi dešavaju u mozgu, jedino u mozgu. "

(Lord Henri, Dorijanu Greju za vreme poziranja Bejzilu)

,,Slika Dorijana Greja", Oskar Vajld

Bane Stojanović у 9:21
Lord Henri je super ego, Bejzil ego a Dorijan id. Slika Dorijanova je sukob id-a i ega. Kada id ubije ego, pod njegovim ogromnim pritiskom, nastaje samo trenutno olakšanje. Id sam sebi nije odgovor, niti rešenje. Id mora da se bori i dokazuje. U nedostatku suparnika (ega) id ubija svoju projekciju (sliku), odnosno sam sebe.

Da se vratim temi.

" Svaki nagon koji nastojimo da prigušimo neprestano kljuca i truje nas. Telo greši samo jednom i onda je sa gresima završeno, jer je delanje način pročišćenja."...

Mislim da čovek nikada nije srećan. Koliko puta nam se desilo da, recimo, spremamo neki ispit jako dugo i naporno, i kada ga konačno položimo - nastane ogromna praznina. Više nam ništa ne znači. Kada pogledamo unazad, svo vreme koje smo proveli studirajući taj predmet za ispit, shvatamo kao stresno, puno iščekivanja, malo spavanja, itd. Da li smo bili tada srećni? Ne! Jedva smo čekali da taj ispit dođe i da ga položimi, da ga se otarasimo.

Da smo tada poslušali Id, koji je govorio - nemoj da učiš. To je stres za tebe. Izađi napolje, zezaj se. Uključi komp, pogledaj TV,itd. - Ispit ne bi smo položili. Upravo je htenje da se igra po pravilima i upravo je uloženi napor jedini pokretač.

Po teoriji A. Šopenhauer-a, dosada je ljudski najveći neprijatelj. Kada je čoveku dosadno, onda on (hteo ne hteo) počinje da sagledava svoju sopstvenu prolaznost.

"Jedini način da se čovek oslobodi iskušenja jeste da mu se prepusti. Ako mu odoliš, duša ti se razboli od čežnje za onim što sebi zabranila, od žudnje za onim što su njeni monstruozni zakoni učinili monstruoznim i nemoralnim."

Sam pojam iskušenja je u glavi. Odoliti njemu je u glavi. Moral je nešto što je naučeno. Predstava greha je nešto što nam je servirano, to treba, a to ne treba. U ranijim vremenima, npr incest nije smatran grehom,i često mu se pribegavalo zarad ukrupnjavanja imanja. Empirijskim iskustvom se došlo do zaključka da je incest loš jer dolazi do degenerativnih promena. Incest je dakle loša kombinacija po opstanak čovečanstva, a sve ostalo vezano za njega je moralisanje.

Kao zključak bih rekao da je moral (pravila) tako duboko ukorenjen u našoj psihi, da je naš život potpuno determinisan njime. Svako odstupanje vodi aberaciji. Zato svaki oblik ponašanja koji bi moral shvatio kao loš - nas dovodi u nedoumicu - činim li greh? Grešim li? Da li radim mimo pravila?

Koko bi stvari izgledale da svaka osoba na planeti pusti svom Id-u na volju? Da li bi planeta doživela preporod ili najstrašniju degradaciju?

Vavilon2

Napeto je u studiju. Napeto je i ispred kućnih TV prijemnika. Još jedan tačan odgovor i igrač će doći do zagarantovane sume! Voditelj kviza gleda u pod isčekujući odgovor. Igrač najednom prelomi i kaže: "Moj konačni odgovor je..."



Dobrodošli u Novi Vavilon!



Voditelj se mudro smeška. "Da ste odgovorili sa a, c, i d - vi bi ste pogrešili! Tačan odgovor je pod b! Čestitam Vam! Molim, aplauz za hrabrost! -Aplauz u studiju.
Kakav utisak se javlja gledaocu kada vidi kako tamo neki lik za 15 minuta zarađuje čitavu njegovu godišnju platu?
a) Ma baš ga briga, mlatnuo je lovu kao od šale, blago njemu,
b) Pa mogao sam i ja ovako, u, koju je lovu zaradio.
Tačan odgovor je b! Ne čestitam ni na čemu. Javlja se zavist, makar i podsvesno. Javlja se utisak da postoji ipak način da se dođe do novca lakšim putem. Da je prevara sistema moguća. Ali uvek ono večito ali. Ko garantuje da ćeš baš ti biti srećni izvučeni igrač. Ko garantuje da ćeš osvojiti neku nagradu. Šta ako te trema savlada kao kokošku lisičiji pogled? Da li sam dovoljno vredan sam sebi da se prijavim? Da li ću biti dovoljno vredan u očima drugih?
Svi popularni kvizovi i "reality show"-i su napravljeni da izazivaju ovakva osećanja u gledaocu. Ili ih mrziš ili im se diviš. Ili im zavidiš ili ih prezireš. I uvek na kraju balade nekog tamo pobednika čeka velika lova, stan u centru grada, besan auto... Novi život kao alternativa sivoj stvarnosti. Novi život koga obetbešuju novac i slava.
Zapravo, veliki novac su uzele telekomunikacione kuće, televizijske kuće, osnivači programa, vlasnici prava na ljudsku zabavu; vlasnici naših novih instantosećanja koja traju dok traje show.Točak se vrti, zabava traje, narodu hleba i igara, velikim kompanijama i ponekom srećniku para...
Zašto ljudi uopšte gledaju sve to? Jeftino je! Uključiš određeni kanal i uživaš. SMS poruke koje se šalju pojedinačno su pristupačne - od 30 do 100 dinara (plus PDV), a navodno ti nude šansu za zgoditak života.Ako samo milion ljudi pošalje po jednu poruku, vidite koliko je to para. Što je kviz popularniji, više ljudi, više novca. Što više poruka ili poziva - veća šansa. Pristupačno je! Mora se uložiti minimalni napor. Čitanje knjige je suviše naporno... I to je dosadno... Samo klik na daljinski upravljač i zabava je tu! Prizemno je i prosto! U pozorište idu samo snobovi. Ovde u show - u su obični ljudi... On prdi, psuje, smeje se... On je tako običan. A junak! Odvažio se da ga snimaju po ceo dan, ne može u toalet da ode...
Zarazno je! Pa to svi gledaju! Svi o tome pričaju. Nisi u trendu, ako to ne pratiš... I tako dalje.

Vavilon

Posmatram ljude koji užurbano hodaju po ogromnoj zgradi. Ljubazno se osmehuju, kao po diktatu. Na zvonjavu telefona momentalno prekudaju razgovor, okreću se u levu stranu i spremni za komandu kažu izvolite u mikrofon aparata... Ostali službenici neprekidno gledaju u TFT monitore i poput automata unose podatke u operativni sistem... Vazduh je zagušljiv, ventilatori nemaju snage da izbace svu negativnu energiju koja se oseća u etru.

Dobrodošli u Novi Vavilon!


Banka. Ogromna zgrada popločana sivim i crvenkastim mermerom. Plafoni su prekriveni gipsom i armstrong pločama. Ispod svog tog gipsa su smrdljive kosti tog organizma, čija je jedina hrana - novac. Jedino zadovoljstvo -novac. Jedini pokretač - novac. Jedini bog kome se klanjaju - Novac! To je jedan veliki i lepo okrečeni - grob.

Jedan potpuno čudni svet nerazumljivog jezika, binarnih kodova i kodiranih umova. Svako zna svoje mesto u toj vavionskoj kuli - hijerarhija je osnovni postulat. Sloboda misli - jedino što se ne sme raditi. Svakome, kome bi se obratili - prvo bi uočili skeniranje na materijalnom nivou, potom eksponiranje svog mesta u hijerarhiji na mentalnom nivou.

Svet instant kafa, instant prijateljstava, instant komunikacije... Svega što padne na pamet - instant. "How do you do? Fine, how are you?"

To je svet Novca, jedinog Antihrista kaji zapravo postoji. To je lažni bog, ti su ljudi lažni proroci - vukovi u ovčijim kožama. Taj bog vedri i oblaći, taj bog na svom svakom apoenu nosi žig. Taj bog je uvučen u svaku poru egzistencije, i sve je njemu podređeno; a on navodno podređen svakome. Ko ima moć nad novcem ima moć na svakom drugom planu. ako novca ima - ništa nije problem. Kad ga nema - sve je problem. I najmudrije ribe, kad ih mori glad - trče na udice.

Jedino pad ovog do srži pokvarenog sistema će biti prava Apokalipsa.

Filosofi

Diogen (404 – 323 pr.n.e.)

Kad su mu predbacivali što je ranije falsificirao novac, rekao je: "Bilo je vrijeme kada sam bio kakav si ti sada; ali kakav sam ja sada, ti nikada nećes biti."
Nekom je prilikom javno masturbirao na trgu te je izjavio: "Kad bi čovjek mogao ovako trljati i svoj stomak, pa da se oslobodi gladi."
Kad su mu jednom prilikom predbacivali što jede na trgu, odgovorio je: "Pa i gladovao sam na trgu."
Jednom je tražio milostinju od nekog kipa, te je na pitanje zašto to radi, odgovorio: "Vježbam se u vještini da mi se nešto odbije."
Nekome tko je tvrdio da je život zlo, odgovorio je: "Nije život zlo, nego je zlo loš život".
Na savjet da potraži roba koji mu je pobjegao, odgovorio je: "Smiješno, ako Manes može živjeti bez Diogena, zašto Diogen ne bi mogao živjeti bez Manesa?"
Kad je jednom vidio čuvare hramova kako odvode nekog slugu koji je ukrao jednu posudu iz hrama, rekao je: "Veliki lopovi odvode malog lopova."
Kad su ga pitali odakle je rodom, odgovorio je: "Ja sam kozmopolit."
Nekome, tko ga je pitao: "Kakav ti se čini Diogen?" - odgovorio je: "Sokrat koji nije sasvim pri čistoj (pameti)."


Omar Ibn Al Khatab (581 - 644)

Pohlepa je najvece siromastvo, kao sto je zadovoljstvo s onim sto imas - najvece bogastvo.
Nikad ne vjeruj potpuno u covjeka dok ne vidis kakav je kad se naljuti.
Izbjegavaj druzenje sa ludim jer ti on moze nanjeti nevolje u zelji da ti ucini dobro.
Ne brini se za ono sto je proslo, jer ima toliko stvari oko tebe koje se upravo dogadjaju.
Ko svoje tajne cuva za sebe, ostaje uvjek svoj gospodar.
Mudar covjek nije onaj koji moze razlikovati dobro od zla, nego onaj koji zna izabrati od dva zla manje.
Cuvaj se ljencarenja jer ono donosi vecu stetu nego pijanstvo.
Izbjegavaj uvijek tri osobe: prijatelja koji ne govori o tvojim dobrim osobinama , vec samo siri glasine o tvojim slabostima; zenu koja ti se divi kad si prisutan, ali te ogovara cim se udaljis; i vladara koji ti ne uzvraca nagradom za dobro koje ucinis, ali je brz da te kazni cim nesto pogrijesis.
Covjek velikih prohtjeva nije nikad dovoljno razuman jer ga njegove zelje cine slijepim.
Bolje je povuci se iako si u pravu, negoli nastaviti ako si kriv.
Najmudriji je covjek onaj koji uvijek pokusava opravdati nedostatke drugih ljudi.
Kada bih bio trgovac, trgovao bih samo mirisima, jer ako bi ostao bez zarade, ne bih nikada ostao bez mirisa.



Thomas More (1478-1535)

Posvuda vidim zavjeru bogatih, koji se, tobože za račun i u ime državnih interesa, (zapravo) bore jedino za svoje osobne interese. Smišljaju i izmišljaju sva moguća sredstva kako će, najprije, bez opasnosti sačuvati sva dobra što su ih na nepošten način stekli, a zatim, kako će po što nižoj cijeni unajmiti i iskoristiti rad i trud sirotinje.
Društvo bez poštenih i pravednih ljudi golemo je razbojstvo.
Znanje spojeno s vrlinom zaslužuje da ga se više cijeni nego sve blago kraljeva.
Tko radi vlastitog zadovoljstva razara tuđu sreću, postupa nepravedno.
Gdje se sve mjeri novcem, sve što je najbolje dospijeva u ruke najgorih (ljudi).
Nije sreća u svakom uživanju, nego samo u razumnom i časnom.
Mnogo veću osudu zaslužuju mane kod duhovnih osobna, nego kod svjetovnih.
Što se ne može okrenuti na dobro, neka se uredi tako da ne bude jako loše.


Martin Luther (1483 - 1546)

Ko ne voli vino, zene, pjesmu, ostaje budala citava zivota.
Svijet uvijek kritikuje ono sto bi valjalo hvaliti, a hvali ono sto bi trebalo kritikovati.
Duznost i obiljezje dobra govornika jeste to da prestane govoriti kad bismo ga najradije slusali.
Ko nema novaca, tome ne pomaze sto je pobozan.
Svestenici bi se morali moliti, a ne vladati.
Neka niko ne smatra svojim vjernim prijateljem covjeka s kojim nije pojeo mjericu soli.
Mladost je kao most. On se ne da zadrzati, vec mora provriti i prekipjeti.
Nista se ne zaboravlja sporije od uvrede, a nista brze od dobrocinstva.
Prava poniznost nikad ne zna da je ponizna; kad bi to znala, bila bi ohola.
Svijet je nalik na pijanog saljaka: dignemo li ga u sedlo na jednoj strani, izvrnut ce se na drugoj.
Kada bi se bog razljutio i sa svijeta uklonio sve ucenjake, ljudi bi se pretvorili u zvijeri i divlje zivotinje. Tada ne bi bilo ni razmnosti, ni duha, ni prava, vec samo otimacine, kradje, ubistava i stetocinstva.
Draga kceri, vladaj se prema svome muzu tako da se razveseli kad na povratku kuci ugleda krov kuce.


Miguel de Cervantes Saavedra (1547 - 1616)

Samo nas ljekari mogu ubiti i ubijaju nas bez straha i mirne savjesti ne potezuci drugog maca osim recepta.
Kad se hljeb pojede, i drustvo se razidje.
Na ludom temelju jos nikad nije podignuta pametna zgrada.
Ljubav gleda kroz naocale kroz koje joj se bakar pricinjava zlatom, bijeda bogastvom, a krmelji biserima.
Zenski savjet nije bog zna sta, ali glup je onaj ko ga ne primi.
Jedan covjek nije nista vise od drugoga ako ne napravi vise od njega.
Vise zna glupan u svojoj kuci nego mudrac u tudjoj.
Nema tako utrta puta na kojem ne bi bila barem koja zapreka ili rupcaga.
Nijedan put nije los po svom svrsetku osim onoga koji vodi na vjesala.
Kad ima kruha tad je i tuga laksa.
Usta su bez zuba sto i mlin bez kamena i mnogo vise treba cijeniti zub nego dijamant.
Dobro propovijeda ko dobro zivi.
Sluzbe i visoki polozaji nisu nista drugo nego duboko more smutnja.
Mrtav odlazi u grob a ziv za pogacom.


William Shakespeare (1564 - 1616)

I djavo moze citirati Sveto pismo za svoje potrebe.
Jednako su bolesni oni koji u sebe previse trpaju kao i oni koji u oskudici gladuju.
Bio cist kao led i bijel kao snijeg, ipak neces izbjeci kleveti.
Posten biti, kakav je sada svijet, znaci biti izabranik izmedju deset hiljada ljudi.
U nevolji ne gledas s kim ces u postelju leci.
Smijem sve ono sto dolikuje covjeku; Ko smije vise od toga, nije covjek.
Znamo sta jesmo ali ne znamo sta mozemo biti.
Ko silno ljubi, silan starah ga mori; A strah kad raste, jace ljubav gori.
Gdje ljubav vlada, ljuta ljubomora strazom ljubavi sebe naziva.
Mnogo je bolje plakati od radosti nego se radovati tudjem placu.
Ime nije nista! Ruza bi lijepo mirisala i drugim imenom.
Savjetovati ljudi umiju
I utjesno govoriti o jadima
Dok ih sami ne osjete.
Bolje tri sata prerano nego minutu prekasno.
Od novog jada stara bol ce proci.



Jean de La Fontaine (1621 - 1695)

Pustite budale neka govore: znanje ima svoju cijenu.
Znajte da svi laskavci zive o trosku onoga koji ih slusa.
U ljubavi je sve dopusteno: lukavstvo, vjestina, himba i prevara.
Sreca nam prodaje ono sto mislimo da nam daje.
Cesto nam je potreban neko ko je manji od nas.
Nista nije tako opasno kao prijatelj neznalica; vise bi vrijedio pametan neprijatelj.
Smrt nikada ne iznenadjuje mudraca, on je uvijek spreman za odlazak.
Na zalost, odvajkada je bilo tako da su zbog gluposti velikih stradali mali.
Nijedan put posut cvijecem ne vodi prema slavi.
Razlozi najjacega uvijek su najbolji.
Dvostruki je uzitak prevariti varalicu.
Najljepsa je pobjeda pobijediti svoje srce.



Jonathan Swift (1667 - 1745)

Razlog sto je tako malo sretnih brakova jest u tome sto mlade dame trose vrijeme u pravljenju mreze a ne kaveza.
Volimo se, jer su nam slabosti iste.
Nijedan mudar covjek nije nikad pozelio da bude mladji.
Nikad se ne cudim sto vidim ljude zle, ali se cesto cudim sto ih ne vidim da se stide.
Mi upravo imamo dovoljno religija da bismo se mrzili, ali ne dovoljno da bismo voljeli jedan drugoga.
Najbolji lijekari na svijetu su doktor Dijeta, doktor Mir i doktor Veseljak
Malo ih je sposobno da blistaju u drustvu, ali u svacijoj je moci da bude prijatan
Nista na ovom svijetu nije stalno osim nestalnosti.
Niko nije tako slijep kao oni koji nece da vide.
Satira je vrsta stakla u kojem posmatraci ponajcesce opaze svacije lice samo ne svoje.
Obecanja i kora od pite napravljeni su da se prelome.
Svako zeli da dugo zivi, ali niko ne zeli da bude star.

Francois Marie Arouet de Voltaire (1694 - 1778)

Ne slažem se s onim što si rekao, ali do smrti ću braniti tvoje pravo da to kažeš.
Ako nas je bog stvorio na svoju sliku i priliku, mi smo mu to dobro vratili.
U ovoj je zemlji dobro ubiti od vremena do vremena ponekog generala da bi se ohrabrili drugi.
Umrijeti za svoju zemlju, to je duznost vladara.
Vrijeme izrize pravdu i stavlja sve stvari na svoje mjesto
Kad propalo sve je, i izgubljena svaka nada, zivot postaje sramota, i smrt je duznost tada.
Ljudi su, uglavnom, nalik na pse koji pocinju lajati cim izdaleka zacuju lajanje drugih pasa.
Uvijek sam iz dna duse mrzio porok nezahvalnosti: i kad bi morao biti zahvalan samom djavolu, govorio bi sve najbolje o njegovim rogovima.
Nije li politika zapravo samo vjestina da se laze u pravi cas.
Ne znam ni kako mislim, ni kako zivim, ni kako osjecam, ni kako postojim.
Istorija je samo spisak zlocina i nesreca.
Ko oprasta zlocin, postaje u njemu saucesnik.
Bog je stvorio zene samo zato da bi ukrotio muskarce.
Sve velicine ovog svijeta ne vrijede koliko jedan dobar prijatelj.
Rad nas oslobadja tri velika zla: dosade, poroka i oskudice.
Kazete da narod postaje sve manje i manje pobozan. To je zista neugodno jer cemu cemo se onda rugati.
Primjer popravlja mnogo bolje od prijekora.
Oholost malih sastoji se u tome da neprestano govore o sebi, oholost velikih pak u tome da o sebi ne govore nikada.
Sve nevolje dolaze na krilima a odlaze sepajuci.
Kad bog ne bi postojao, trebalo bi ga izmisliti.
Bol je isto tako neizbjezan kao i smrt.
Vjera je pobjeda teologije nad ljudskom slaboscu.
Najbolja je vladavina ona u kojoj se covjek mora pokoravati samo zakonima.
Velike boli su plod nase neobuzdane pozude.
Dosada je nas najveci neprijatelj.
Zene su kao vjetrokazi, prestanu se vrtjeti tek kad zardjaju.


Jean - Jacques Rousseau (1712 - 1778)

Da nema Boga – valjalo bi ga izmisliti.
Zivjeti - to ne znaci disati, nego raditi.
Ucena je zena pravi bic za svoga muza, za svoju djecu, svoje prijatelje, svoju poslugu i za citav svijet.
Sve ucene djevojke ostale bi djevojke citava zivota kad bi na zemlji civjeli samo pametni muskarci.
Jedna od najpotrebnijih sposobnosti predvidjanja jest osjecaj da se ne moze sve predvidjeti.
Ko najsporije obecava, uvijek najvjernije ispunjava svoje obecanje.
Unositi tajnost u neki cin, prvi je korak prema poroku.
Zakoni su uvijek korisni onima sto imaju, a stetni onima koji nemaju nista.
Psovke su argumenti onih koji nisu u pravu.
Ako razum cini covjeka, osjecaj ga vodi.
Plodovi pripadaju svima, a zemlja nije nicija.
Manje uzivamo u onome sto smo postigli nego u onome cemu se nadamo.
Kad bi nam neko ponudio besmrtnost na zemlji, ko bi htio primiti taj zalosni poklon.
Covjek je rodjen slobodan, a posvuda je u okovima.

Etika je sva u pitanjima...
komentar na link:http://video.google.com/videoplay?docid=1264621349401144790


Tema je malo komplikovanija nego što izgleda. Neke premise su u startu pogrešno postavljene.

Koliko si danas razmišljao o drugim ljudima? Koliko je danas bilo ko od nas razmišljao o nekome drugom? A koliko je neko od nas razmišljao o životinjama?

Jednostavno, da bi preživeli kao jedinke; moraju biti podmirene neke osnovne potrebe (Maslovljeva teorija). Moramo biti bezbedni, moramo danas jesti i piti. Tek kada su zadovoljeni osnovni nagoni, sve ostalo može doći na rad.

Šta smo danas jeli? Ja sam jeo burek sa sirom i jogurt. I sir i jogurt su produkt životinjskog porekla; na svu sreću, pa životinja (krava) nije morala da strada da bih ja danas jeo.

Koja je alternativa? Vegetarijanstvo. Ili da se ogradim na životinje koje "ne moraju umreti" da bih ja imao koristi od njih (kao prihvatljive) i životinje koje moraju umreti ( kao neprihvatljive).

Postaviću premisu na sledeći način: Životinja mora biti uzgajana da bi se "iskoristila", u suprotnom - ona će živeti u divljini i ja od nje nemam nikakve koristi (antopocentrično, "sebično" stanovište, ali od velikog značaja za moj opstanak). Kao prihavtljive vrste prihvatam krave, koze, ovce, kokoške. Kao neprihvatljive sve ostale.Neka su one takođe žitelji zemlje, ali onda svinje ne bi postojale u ovom obliku. Živele bi u divljini, ali svako ugrožavanje alternativnog izvora hrane (biljnog porekla) bi bilo sankcionisano.

Da li životinje treba da žive isključivo u rezervatima? Da li će imati dovoljno hrane? Šta ako ne? Treba li ih hraniti? Lečiti? A šta ako one tamo pate, jer su zatvorene? (...)

Mišljenja sam da kokoška ne pati ako snese jaje, ako se ovca ošiša ili krava pomuze. Drugo je pitanje etičkog karaktera da li je ispravno uopšte iskorišćavati životinju na bilo koji način. Takođe sam mišljenja da nam sama egzistencija daje pravo da se borimo za preživljavanje, imamo obavezu da razmišljamo o sutrašnjici.

Ne smem da zamislim kada bi recimo, zmijski (ili bilo koji predatorski) rod imao ljudsku svest. Kako bi oni uredili planetu. Ili recimo kada bi krava imala takvu svest? Da li bi joj sve životinje koje se hrane hranom koju ona konzumira bile konkurencija? Da li bi bile eliminisane kao nepoželjne.

Izostavio sam ljudski kretenizam. Bolesno je mučiti životinje, kao što je bolesno mučiti i ubijati druge ljude(bez obzira na rasu, pol, religijsku konfesiju ili bilo šta drugo...)samo zato što su drugačiji ili bilo kog drugog glupog razloga. Ko smatra drugačije, za mene je čovek sa ograničenom svešću; jednostavno - mentalno nedonošče.

https://sites.google.com/site/banebegemot/

“Maratonci trče počasni krug” – mjuzikl u Pozorištu na Terazijama, iz mog ugla

NAJSTARIJA BALKANSKA FAMILIJA
Dok sam pisao priču o jednom mladom čoveku koji živi u porodici metuzalema – grobara,želeći da iz tog mraka (smrti) izađe i ode negde u neki bolji, lepši i životniji svet, asve (to) kao metaforu o vladavini “pogrebnika” u jednoj komunističkoj državi – preduzeću za proizvodnju pogrebne opreme, sa sopstvenim osećanjem nepodnošljive klaustrofobije, nisam ni slutio tad – početkom sedamdesetih godina prošlog veka, prvo da će se moja lična “drama” pretočiti (posle pozorišta) u film, pa, zatim, u mjuzikl 2008. Godine, breme koje je tih sedamdesetih godina bilo daleko kao danas razmišljanje o letu na Veneru…
Nadam se, i verujem, da bi mjuzikl na sceni Terazija mogao biti uspešan kao što je (onih godina) bila uspešna predstava u Ateljeu, ili film koji i danas gledaju generacije (ne) rođenih dok sam pisao ovu crnohumornu (samo) ispovest.
U svakom slučaju,, biće ovo jedno novo i zanimljivo pevanje životopisa “najstarije balkanske familije”; toliko stare da joj ni smrt ne može ništa.
I u nadi, da bi ovo izvođenje moglo biti jedan od ozbiljijih pokušaja u pronalaženju puta ka “domaćem mjuziklu”, sačekaću premijeru zakazanu za 25. Maj – rođendan druga Tita – Pantelije, čoveka koji mi je bio velika inspiracija dok sam kao mlad (i neobavešten) mislio da jedan pozorišni komad može da promeni svet.
Dušan Kovačević


“Maratonci trče počasni krug” – mjuzikl u Pozorištu na Terazijama, iz mog ugla

Svetla se gase. Orkestar iz laganog uvoda naglo prelazi na urnebesni jazz. Plesači naglo stupaju na scenu. Otvara se krematorijum. I novine koje drže u rukama pišu o tome. U pozadini projektor obaveštava skupinu da je umoren naš dragi kralj Aleksandar I Karađorđević i ministar inostranih poslova Francuske Bartu. Plesači sve urnebesnije plešu, ori se pesma “Krematorijum”, mašu biltenima, ulaze u publiku, muzika trešti.Umro je kralj Aleksandar Ujedinitelj, jedna epoha je završena. Dolazi vreme kada je smrt jedini siguran posao.
Ali, šta je ono što je narodu potrebno kao hleb nasušni? Pa ono što su još stari Latini znali – hleba i igara! I to ne bilo kakvih igara, pa ljudi su se civilizovali u međuvremenu… Film – pa to je direktni prozor u ljudsku maštu! Film – glamur, sjaj, lepe plesačice koje se baš ne viđaju svakog dana… I sada prvi put u vašem gradu, čudo neviđeno – ton film! Ton je nešto što je bilo nedostižno, nešto što je postojalo samo negde tamo. Ton daje filmu dubinu, živost, utisak da se radi o realnim ljudima, koji pričaju, koji se smeju… Ton film – viče Đenka Đavo, možda više đavo nego Đenka. Kao pravi donosilac svetlosti dolazi Đenka i sa sobom iz tamo nekog belog sveta, iz Evropske Unije donosi ljudima nadu, donosi zabavu, donosi saznanje da ne mora sve biti tako sivo, da je jedino rešenje tu; svakom ispred nosa – u glavi! Taj ton je u glavi!
Ljudi su opčinjeni, hipnotisani. Muzika i ples čine da se ljudi osećaju kao hipnotisani miševi u priči o Čarobnom Frulašu. Đenka sa sobom ne nosi samo ideju o ton filmu, on ide dalje, on će snimiti film; on će nam pokazati kako se živi kao u filmu, kako se biva slobodan u filmu :”Slobodan život”! Pozvani su svi! U filmu će glumiti i seljačić u opancima i gunju,glumiće i brkati radnik u fabrici, glumiće i feminizirani momčić koga se svi sklanjaju, glumiće i debeljuca koji je nesposoban za život bez svoje majke, glumiće i ženska sumnjivog morala, i sponzoruša koja se grudima probija u svet… Svi su pozvani i svi su jednaki. Svi imaju šansu da zaigraju “na daskama koje život znače”, sada više nego ikad.
A pozvani su najpre Mirko i Kristina, mladi i lepi, obični a ljudi koji obećavaju. Mladi ljudi pred kojima je budućnost. I upravo su oni “najpozvaniji” jer predstavljaju kariku koja treba da se prekine, kariku između grobokopača i grobara, kariku sa lešinarima ljudskog pathos-a. A oni, pak, rastrzani između porodičnih obaveza, između mračnog ali i sigurnog posla (koga će tek biti) i između neke nove ali i neizvesne budućnosti nisu kadri da zakorače u “Slobodan život”.
Mirko će postati žrtva svoje porodice grobara, neumoljivih i beskrupuloznih trgovaca smrću; postaće žrtva svog pohlepnog i samovoljnog nesuđenog tasta koji koristi njegovu veridbu kao proširenje delatnosti . I napokon, postaće žrtva svoje želje za osamostaljivanjem, odrastanjem i dugo gušene potrebe da bude muškarac koji misli svojom glavom. Dugo potiskivana frustracija će eksplodirati u razjarenu zver, koja ubija sve što mu se nađe na putu. Postaće svoj negativni ekstrem.
Kristina će pak postati žrtva devojačke putenosti, koja joj je jedina ostala kao odlika njene ličnosti. Ona nije pre toga imala izbora, ona je bila puka marioneta u rukama svog surovog oca. Njena veridba je nešto što je tata ugovorio, i od nje se očekuje isključivo poslušnost. Ona prvi put bira, i prastara ženska logika joj je rekla da sa grobarima nema budućnosti. Prastari ženski nagon je vodi Đenki, čoveku koji bar ima smelosti da se usudi.
Topalovići toliko nemaju obzira (a možda se tako rešavaju konkurencije) da umesto gospodina Rajkovića gaze autom popa Životu. Kad se pop u autu osvesti, Laki ga dokrajči pištoljem i to tri puta; uz opasku :”Treći put Bog pomaže!” Kada su podigli popovu torbu u njoj su našli “neke slike dečaka”. Bili Piton ništa ne zaostaje, čak je iskopao sveže sahranjenog kralja Aleksandra, na šta su Topalovići samo prokomentarisali :“Jao, evo ga Aca! U redu, kupujemo!”
Kovačević je “Maratonce” napisao pre više od četrdeset godina i još njije doživeo da vreme grobara ljudskih duša prođe. Sjajni Kokan Mladenović je priču postavio na aktuelni, moderni nivo; i nažalost, napravio divnu paralelu sa našim zajedničkim snom da zaigramo u nekom lepšem, boljem i srećnijem filmu. U “Slobodnom životu”. I ne moram da pominjem da neizostavno mora da ima ton.

Internet i besmrtnost?


Pre neki dan slučajno bacim pogled na neke postove (Mali virtuelni klub pesnika) i primetim neke zanimljive komentare... Najzanimljivije je to što sam zadnji post poslao pre gotovo 8 meseci... Zamislih se: nekada su ljudi morali da objave neku knjigu, kritika je moralo to da podrži, morali bi da traže izdavače - a sve u cilju da pročire svoju ideju; da ih neko pročita...
Danas se stvari mnogo brže odvijaju... Ideja da će sve što sam ja napisao ostati na internetu sve dok bude postojao internet (a nadam se da će postojati dugo ili će se pretvoriti u neki sopstveni hibrid) mi daje isti osećaj kao da sam to objavio i na hartiji...

Bitno je pisati, izneti svoje mišljenje.

Uvek postoji ta misao, neko će nekad ovo pročitati; na nekoga će to ostaviti utisak, nekoga će inspirisati da ako ništa drugo - razmišlja...
Zapravo, postoji i drugi plan. Ili prvi plan. Pišem zato što mi se piše, pišem jer imam potrebu da pišem. L´art pour l´art... A u isto vreme l´art pour za svakog ko pročita...

Možda je jedina manjkavost interneta njegovo moranje da bude aktuelan. Gomile postova se trpaju jedan preko drugog; informacije moraju da budu sveže... Ja se uzdam u onu: prave vrednosti uvek traju...

Pišimo ljudi, razmišljajmo, stvarajmo. Napredujmo svakim danom u svakom pogledu... Postanimo točkići i zupčanici koji se pokreću protiv diktatora, protiv kriza, protiv primitivizma i gluposti...

tragač

Crtica o pekari

Pre izvesnog vremena uđem u pekaru i imam šta da vidim! Nova kategorija bureka – burek pica! Iz čiste znatiželje poručim odmah 250 g i jogurt, of course. To bi ujedno bio i poslednji put da sam uopšte i pomislio da uzmem taj burek. Pa to je prosto zločin ka bureku, ka kulinarstvu i ka pravim poštovaocima bureka. Pica je o.k.,takođe i pancerota... Mislim, ko voli... Ali, u burek staviti kečap – e to je pravi zločin...
Takođe ne kapiram kategoriju – prazan burek. Pa to su samo ispečene kore od testa koje su namazane mašću.Kakvi to ljudi jedu prazan burek? Neće sa sirom, ni sa mesom, čak ni sa pečurkama – nego baš prazan! To je kao otići na more i samo pokvasiti stopala. Otići u Pariz i ne mrdati iz hotelske sobe. Otići u pozorište i gledati samo prvi čin. Samo mazohisti i mizantropi jedu prazan burek! Šala! O ukusima ne vredi raspravljati.
E, da zakonom bih zabranio da napirlitane,našminkane i na štiklama damice u pekari poruče burek! Zamislite samo sliku kako im mast curi niz bradu, dok se bore sa vrelim burekom, i pri tom brzo sve to zalivaju jogurtom iz tetrapaka.
Prodavačice u pekarama (nigde nisam video prodavca) su posebna priča. Kapiram da im uopšte nije lako, da im se smuče kojekakve mušterije; ali ubeđen sam da izgube strpljenje već od šest sati ujutru (s obzirom da startuju u pet).Prema jednoj mušteriji su kao fine i čim se ova okrene one prevrnu očima i kao da žele da kažu drugoj mušteriji:“Jesi li video/la? Kakvo đubre, našao tu da me smara od ranog jutra!“ Nemojte slučajno da vam se desi da tražite neke ekstra usluge, da prijavite nepravilno izbrojan novac, da zatražite salvetu! Smesta će uslediti rasprava, dva-tri prevrtanja očiju, možda i nešto gore... Čast izuzecima, naravno...
Pre neko veče uđem u pekaru i stanem u red. Ispred mene je bio neki dekica koji je hteo žu-žu. Prodavačica ga upita koliko, a ovaj odgovori :“Za pedeset!“ I ja sam se smrzao kada videh koliko kockica licnatog testa ide „za pedeset“ dinara. Jedva deset. Ona je to tako brzo izvela, da deda nije primetio kiloko grama ima u kesi. Pobunio se, verovatno ne zato što je bilo u kesi malo, već zato što je na trenutak sagledao ceo sistem u njegovom najgorem obliku. Za pedeset dindži ima da dobiješ deset kockica žu-žua i tačka! U ljutom i surovom kapitalizmu nema mesta humanizmu, besparici, nema obzira ka starim i siromašnim licima. Ako imaš kintu možeš da jedeš, ako nemaš crkni od gladi. Prodavačica ljutito vrati kesu na vagu, i još ljuće reče dedi da tu ima četiri grama više nego što je platio. Dedi ne preosta ništa drugo nego da uzme kesu i tutanj.
Primetio sam da u poslednje vreme pamtim izvesne stanice po pekarama koje se ne njima nalaze. Masa ljudi silazi baš na određenim stanicama da bi u toj pekari kupili neki njima omiljeni artikal. Primetio sam takođe da su u poslednje vreme vrlo popularne kifle, perece i đevreci. Da li to ljudi brinu o svojoj dijeti ili gledaju da prištede novac na hrani, ne znam. Znam samo da bi mi kifla (oko dvadeset dinara) bila dovoljna, recimo do devet sati.Dok, recimo burek (oko osamdeset dinara) može da „drži“ i do podne.
Što bi reko moj komšija, ne znaš više ni šta da jedeš.

tragač

Crtani film

Zamislite, gledao sam crtani film sa tužnim i glupavim krajem. Pitam se šta li sam i očekivao. Radilo se o tome kako su došli neki ljudi da odseku glavu bogu prirode da bi je poklonili carici. I o tome da su neki drugi ljudi posekli šumu zbog rude gvožđa. I o jednoj propaloj ljubavi. Sve u svemu, ubili su boga prirode, pa mu naknadno vratili glavu… Ali već je bilo kasno. On se istopio pretvarajući se u crnu rupu Sunca. Topeći se na Suncu, razlio se po planini. I nikle su nove biljke. A ono dvoje se poljubilo. Ali je kraj sve jedno bio tužan i glupav.

Kada smo mi bili mali, crtaći su bili drugačiji. Onda su neki mudraci i globalni uređivači programa za decu i mlade optužili Popaja da koristi doping da bi savladao Badžu i da podsvesno inspiriše klince da konzumiraju narkotike. Optužili su He-man-a da je najgori gej (derpe,feget, gejša – prim.prev.) i da loše utiče na mlade populacije svojim ne nasilnim ponašanjem. Da razjasnim, ma koliko da se “borio” protiv Skeletora i Hordaka, “strašnih” gospodara mraka, crne magije i podzemlja, nikad nije koristio prekomernu silu. Baš kada bi preterali, dobili bi po ćušku. Bio je jedan crtać kada je Hordak bio na samrti (a to mu je Skeletor namestio), i da bi oživeo, bilo je potrebno samo da neko pusti suzu za njim. Niko nije hteo to da učini, ni Hordakovi verni ortaci, ni njegov učitelj… Jedina koja je to uradila je bila She-ra, He-man-ova seja. Oni su u osnovi bili dobri, svoj energetski doping su koristili da pobedi zlo, i primenjivali su silu baš onda kada je to bilo potrebno. Kao u realnom životu što bi trebala policija da radi, al´ dobro sad…

Duško Dugouško koji je koristio nasilje,u principu, samo kada bi bio žestoko isprovociran. To je često činio da odbrani obraz, svoj dom, da osvoji srce neke lepe zečice, da odbrani planetu od invazije vanzemaljaca. Najgrozniji potez koji bi Duško uradio da dovede protivnika do ludila je bio da ga bučno poljubi, ni manje ni više nego u usta. Zatim, dok je ovaj u šoku, uhvatio bi ga za obraz i snažno prodrmusao; zatim zapalio u najbližu rupu. Hmmm, tu je Pera Kojot, koji je malo diskutabilan; ali ljudi, on živi u pustinji gde ne raste ništa osim kaktusa i morao je nekako da se snađe da bi preživeo. Tako me je nervirala Ptica trkačica, da sam se iskreno obradovao kada sam ugledao poster “Beep now, mother f****!”. Doduše, bilo je par pokušaja da klinci skoče sa neke terasice sa kišobranom, da besomučno prave klopke i zamke (moja malenkost), ali, u osnovi svi su na kraju shvatili da je to samo crtać i da je sve to u svrsi zabave.

Ne znam da li ste u poslednje vreme gledali crtaće, ali etar je preplavljen “manga” i anima crtaćima. Tu su bili “Bey-blade” – gde su klinci na svakom koraku vrteli neke čudne čigre i pri tom ispuštali krike iz džungle; užasno popularni “Pokemoni”,gde su se klinci trudili da prdežom izbace munju i protivniku pomute znanje; neki crtaći, ko će znati kako se zovu, prepuni mrbidnih likova, poluraspadnutih zombija i duhova svih oblika. Ono što me najviše nervira je da likovi imaju neki oblik vanzemaljaca, često nemaju nos, imaju ogromne i buljave oči, iskežena usta i kilogram laka za kosu na glavi. Ma koliko da se mlatili, kosa uvek ostane netaknuta. Dok govore, ne menjaju mimiku lica. I što je najstrašnije, kad poginu – stvarno su poginuli.

E, gde vodi ovaj svet. O “teletabisima” nisam hteo da zamaram mozak. Dizni mi je oduvek bio previše tunjav, karikiran i sa obaveznim “happy end-om”, što me takođe živcira. Arijel, odnosno mala sirena je savršena sponzoruša čiji je ćale najimućniji baja. Sve su lepe, savršene, divno pevaju, svi ih prosto obožavaju, potencijalne udavače koje se posle niza peripetija ipak udaju, i žive srećno do kraja života. Pravi ameriki san.

Moj glas dajem ruskim crtaćima ,ne zato što sam rusofil, već zato što su lepo nacrtani, imaju zanimljivu priču, potrebna je inteligencija da bi se rešio problem. Moja ćerka obožava ruski crtać “Smešariki”. Likovi su totalno moderno dizajnirani i stilizovani, zovu se Medvedić, Zečić, Ježić… Zečić je na primer potencijalni biznismen koji se trudi da nagovori ostale da će njegova ideja upaliti, Medvedić je zeljoradnik i vrlo teško prihvata nove ideje, Ježić je pesnik mirnodopskih pogleda na svet… Svi su oni ortaci koji jedni drugima pomažu u nevolji i zajedničkim umnim i fizičkim snagama kreću u borbu sa čudesnim životom. I da, moram da pomenem “Sunđer Boba” koji je pravi leksikon (bizarnih, smešnih – ali gotovo realnih) likova. U osnovi priče je kritika firmi koje eksploatišu radnike (Mc Donalds,itd), pohlepnih gazda, glupavih ortaka, nabeđenih namćora, policije,tajnih društava…

Najsmešnija replika iz crtaća je bila kada Sendi (inače samostalna, pametna i sposobna ženska) izjavi:”Ja volim karate!” Sunđer Bob (dečak u koži polu-odraslog ,zajebant koji voli svoj posao i da bude na usluzi, idealni i poželjni radnik Mc Donaldsa), francuskim naglaskom: ”Ja volim kara-te!” Sunđer Bobov šef (pohlepni vlastodržac,beskompromisni moderni robovlasnik čija je jedina briga kako da sačuva tajni recept i da se otarasi konkurencije), Keba Kraba: ”Ja volim pa-re!” A Lignjoslav (neshvaćeni umetnik, koji se silom prilika i besparice našao baš tu):”A ja mrzim sve vas!”

Bane