Da li je čaša polupuna ili poluprazna?

Danas razmatrajući krucijalna pitanja o opstanku čovečansta, dotakoh se u razgovoru sa dr Pajom Klajnerom i pitanja da li je čaša polupuna ili poluprazna.

Dr Klajner se značajno nakašlja, pogled upilji u jednu tačku negde na dnu horizonta. "Pa ja mislim da to zavisi isključivo od sledećeg stanovišta. Pod jedan, ako si sipao u čašu toliko da ona bude do pola puna - ona je polupuna. A ako si odpio iz čaše toliko da ona bude poluprazna - ona je poluprazna."

Nadovezah se ja: "A u slučaju da ne znaš da li je neko dosuo ili otpio iz čaše? Nego neko tek tako iznese ispred tebe čašu, i pita te - da li je dotična polupuna ili poluprazna? Dr Klajner se nađe zatečen, i ipak priznade - da ne zna.

Posle nekoliko trenutaka, izrekoh svoje mišljenje. "Ja mislim da je čaša polupuna!" Da mi ne bi bez razloga postavljao logično potanje - zašto?, požurih. "Pa zato što je smisao čaše da sadrži nešto u sebi, neku tečnost. Njeno primarno stanje je da bude puna nečega. Njena svrha nije da bude prazna, ili poluprazna... Da stoji tek tako u nekoj vitrini... Ona treba da bude puna. I prema tome, ako u čaši ima do pola neke tečnosti, ona je polupuna!"

Dr Klajner ne reče ništa, samo se šeretski nasmeši. Ja sam se smeškao isto. Moram da priznam da mi se dopala njegova konstatacija... Ako doliješ - polupuna...Ako isprazniš - poluprazna... Setio sam se neke stare misli, negde sam je pročitao... Optimisti misle da je čaša polupuna, pesimisti da je poluprazna. Odmah mi se nadovezala misao Marka Tvena. Nema ničeg goreg od mladog pesimiste. Osim matorog optimiste.

Naravno

Naravno, reći će svako da se ne seća;
Ko je on u suštini kakvo je on biće.
Lepšeg i boljeg sebe tovari na pleća -
A usamljenog i tužnog vidi kada sviće.

U prošlim životima iskustva skupljena,
Patnje, žudnje, promašene stvari...
Ljubavi, boli, sloboda trpljena...
Za bivšim sobom - ko sada još mari?

Danas, ko od nas još živi tu?
Već svi mislima jurimo u sutra.
Ovaj trenutak mali nalik je snu,
Veče nije prošlo - već hrlimo u jutra.

A baš taj minutić kad misao se izrazi,
Baš kad noga krene korak da napravi,
To su sve te stvari; iz podsvesti izlazi -
Ko smo mi sve bili, sve naše naravi.

Liku u ogledalu sebe pokažimo,
Njegovim očima pogledajmo svet.
Sve što tražimo - u sebi potražimo,
Sve što možemo biti - u nama čini splet.

Pustinja, ljudi, razmišljanje

Pustinja je danas lišena svog smisla. Ali ona ne da na sebe tako lako. Ako ulože u pustinju sto milijardi evra, moraju uložiti u nju još toliko da bi sve to održavali. Jedan dan ne održavanja, ne zalivanja; jedan dan bez ljudi - sve proguta pesak. Viđao sam kuće pored puta, napuštene iz nekog razloga pre samo par godina. U Evropi ne postoji tako napušteno mesto. Takvo mesto je pusto do bola, prosto sablasno zjapi. nema ničega tu. Apsolutno ničega.

Moj deda je pred kraj života rešio da napusti civilizaciju i otišao je da živi u prirodi, u jednoj kolibi od blata. I posle deset godina, iako je to mesto napalo rastinje i zub vremena, ona i danas stoji tamo gotovo identična. Potrebno je dva dana da se pokosi trava i evo je - Borina koliba. Tamo nekako duh prirode živi u svemu. Ritmika godišnjih dobi, sunce i kiša, sneg i pšenica, smrt i život žive uporedo.

U pustinji živi samo smrt. Oksimoron ugrađen u svako zrnce peska. Poneka biljka, ukrućena, osušena, kao plastična. Zato nafta čuči ispod površine, kao što ima vode u mom kraju. Mislim, koliko je nafta donela progres čovečanstvu, tako će ga i uništiti jednog dana. To prosto nije prirodno, trovanje planete će se jednog dana žestoko obiti o glavu svima, globalno. Dovoljan je jedan motor na vodonik da poništi sve ovo. Motor na struju koja se dobija iz obnovljivih izvora energije. Al eto, pre će izbiti Treći svetski rat, nego da se motor na naftu izbaci iz upotrebe.

Čovek je malo biće, ograničeno svojim kratkim životom. Opterećeno svojim svakodnevnim potrebama. Bilo bi idealno ako bi sve moglo odmah, danas. Sutra je već daleka budućnost. Pravda je samo misao. Raspodela bogatstva Zemlje na sve ljude nije ni misao. Ko pre devojci njemu i devojka i švalerka. Ko umije njemu dvije. Nekome staklene kule, šest džipova i harem žena. Nekome koliba od blata.

Čudna je Zemlja. Čudni su ljudi. Sve što pokušavam je da shvatim sve to.

Tvoje oči

Tvoje oči
Tečni kristali površine jezera
U njima plove odsjaji belih nebeskih ptica
Zlatnih kljunova

Tvoje oči
U mah zelenkasti odsjaj plamena
U trenutku iskre žeravice usplahireni salamanderi
Blještavih krila

Tvoje oči
Miluju pogledom vidaju rane
Otvaraju pupoljke pred zujanjem pčela

U tvojim očima
Stanuje sunce
Ogleda se život proleće šapće vradžbinu trava

Probuđeni popci zriču prva slova
Deca se smeju nebu punom boja

Voda i sedimenti snova

Dok sam hodao obalom
Bosim nogama opipavajući kamenje
Školjke i sedimente snova
Nisam bio tu
Lebdeo sam mislima na levoj strani
Misleći o tebi o budućnosti
Raskriljen u tom trenutku
Sa tugom ustalasale vode
Na desnoj strani
Šumom okeana opijen
Udarima slanih talasa o školje

Setna je pesma vode
Kao neke strane čudne uspavanke
U sred podneva pod vrelinom sunca
Lebdim nad peskom uspavan
Grlim tvoja gola ramena
Ljubim tvoja izvajana kolena
Plovim negde daleko daleko
Ka pučini ka pticama
Ka tebi

Samoća

Tumaram po hodnicima
Sopstvene nesvesti
Slike umotane senkom
Budućnost u oblandi od nadanja
Od snova od strahova

Lebdim nad zemljom –
Hvatam se prstima
Za tračice šećera
Za slamčice od soli
Skakućem nogama
Tek toliko da mi nozdrve
Balansiraju tik iznad vode

Budan sanjam dok prolazi dan
Uspavan plešem nošen plimom
Kao oblak – rastrojen i sam
Kao oblak - natopljen vodom i dimom

Samoća bruji telom jezdi mislima
Klija iz zidova u cipelama mi spava

6.septembar 2010.