9. mart 2013.

Blejali smo kod ortaka iz puke Božije promisli. Naizgled običan dan pretvorio se u susret.Tog jutra sam se video sa Zlajom, našim zajedničkim ortakom iz osnovne. Išli smo u grad sa Nešom, na godišnjicu narodne pobune. Zajedničko nam je što smo sve to proživli na ulicama istog grada '93. - '94. I ostalih godina. Nije bilo ništa spec, samo smo pokazali da nas još uvek ima. Pričali smo o muzici, o nečemu što smo gotivili još u osnovnoj. Mi smo živeli tu muziku i bili smo alternativa okolini. Kad smo bili klinci, nikada nismo bili gajbi. Uvek smo tražili da vidimo šta ima tamo. Ja, Zlaja, Sale, ekipa iz razreda. Nismo znali za komp, priroda je bila naš mentalni ekran. I ništa. Vratimo se iz grada popodne. Kao peace brother, keep in touch! Uveče banem kod Aymena, i dođe po nas Sale; on se inače druži druži sa Aymenom , a i ja s njim. Odemo do Saleta, on završi muše, skuva kafu i sipa nam po sok. Izađemo napolje, pa svarimo voter pajp, i tu nas džidža čačne. Čim smo ušli u stan, Aymen smota još jednu buxnu, pošto kao žurimo. Opet izađemo napolje, zduvamo buxnu i pokidamo se. Sale baš i nije u ok odnosu sa Zlajom al ja sam ok sa njim. I celo vreme je puštao YouTube klipove o generatoru na magnetni pogon. I ima neke super magnete, kao skuplja ih za to. Oženjen, ima malo dete, žena radi treću. Živi kao podstanar, ima vlagu u stanu i oseća se buđ. Merka zgodne komšinice, ženi se javlja na fon. Aymen je prespavao generatore. Sale ga iscima da se probudi. Koji ti je, reče Aymen, vidiš da sam umoran. Ajde nemoj da spavaš sad, reče Sale. Kada je došao sebi, Aymen shvati da je gladan. Upita Saleta gde je hleb, a ovaj reče: Neću da ti kažem! Aymen je ustao, počeo da traži hleb i celo vreme se češkao. Mi smo se pocepali od smeha, čista fleška. Pomislih, gde su oni klinci koji su živeli slobodu, koji su bili priključeni direktno na Astral? Evo nas! Ecce homo! Jbt, imamo 33 godine, kao Isus kada je počeo da pripoveda Istinu. Živimo u pravom pravcatom paklu sa svojim zakonitostima i ograničenjima. Nikako da se cimnemo, a patimo. Ili, Ili, lama savahtani? Napolju je padala kišica, pitah Saleta da me odbaci na stanicu. Uz put mu rekoh, znaš, klincima sam pričao kako smo se zezali kad smo bili klinci. I mnogo im se dopalo. Znaš kada smo istraživali, crtali mape, preplovili kanal na onom deblu? Sale reče, a sećaš se kada smo skakali sa one kuće? Zlaja se tolio zabo u pesak da nije mogao da se iščupa! Smejali smo se u glas. Sada, dok pišem ovo i dok kompletiram sliku u glavi, pred očima su mi livade bezbrižnog detinjstva. Preživeli smo građanski rat, ekonomske sankcije, prognane, ulične proteste, inflaciju rekordnu u svetu. Novac nismo znali kako izgleda. A ipak smo bili bezbrižni. Tu je ključ slobode, gledati na svet kao dete, sve doživljavati lako i u pokretu. I ma šta da se desilo, samo furati dalje.