21.08.2009 02:30-08:00
Luna: Mlad mesec
ČAROBNJAK IZ OZA
1.Doroti
Sanjao sam kako Doroti, Strašilo, Plašljivi lav i Limeni drvoseča hodaju putem od žute cigle. Idu u Oz, da pronađu Čarobnjaka iz Oza. On bi trebalo Doroti da pokaže put do kuće, Strašilu da da mozak tj. pamet, Plašljivom lavu hrabrost i Limenom drvoseči srce tj osećaj ljubavi.
Samo slika njih kako putuju zajedno. Tu je i Toto, Dorotin pas. Kasnije se u knjizi saznaje da on potpuno razume Doroti (ljudski jezik), ali neće da govori iz samo njemu znanih pobuda.
2.Put
Sve mi je bilo kristalno jasno. Doroti simboliše ljudsko biće na putu spoznaje. Težak je i trnovit to put. Samo jedna staza (put od žutih opeka) vodi ka cilju kroz bespuće. Mnogi su putevi, ali samo je jedan pravi. Doroti ni na trenutak nije skrenula sa zacrtanog puta. Put je varljiv. U jednom trenutku je čak nestao. U drugom je išao u suprotnom smeru. Na jednoj etapi je vrebalo "Bodljikavo prase" koje je prolaznike gađalo otrovnim strelama samo zato što je to njegova priroda, kako objašnjava.
3. Strašilo
Koliko nas je zadovoljno sobom? Koliko nas novca troši na odeću, na kozmetiku, na skupe stvari, na solarijume? Koliko ljudi sebe posmatra samo kroz prizmu drugih ljudi? U savkome od nas čuči po jedno strašilo, i sve bi dali da nas drugi takvim ne vide. Rešenje je u mozgu, tj umu. Mi smo onakvi kakve sebe doživljavamo.
4. Plašljivi lav
Ustrajati na putu, izdržati u svojim stremljenjima. Bistra glava i snažno srce. Hrabrost. Suočiti se sa putem. Suočiti se sa sobom. Suočiti se sa avetima u našim umovima.
5. Limeni drvoseča
Koliko nas ja postalo bezosećajnim robotom, koji samo rutinski obavlja svoj posao. Ne mora sve da se gleda kroz materijalno i kroz interes."Moja religija je ljubav." Ljubaznost. Smirenost.
6. Toto
Njega vidim kao naše nesvesno koje zna sve i koje trči ispred nas i stalni je i verni pratilac na tom putu.
7. Čarobnjak iz Oza
Na kraju se naravno, sazna, na kraju puta, da su svi odgovori u nama... Doroti je posedovala čarobne cipelice i mogla je da ode gde god poželi, samo je trebala da lupi petom o petu i da zamisli mesto koje je njen dom... Strašilu je u glavu sipao šaku čioda jer su one oštre, tako da je on postao oštrouman. To mu naravno i nije bilo potrebno, jer je on sam rešio gotovo sve zagonetke i zavrzlame na putu... Lav je pojeo specijalnu čorbu - instant hrabrost... I to je bio naravno trik, jer hrabrost je bila svo vreme u njemu i pokazao ju je kad god je to bilo potrebno... Limenom je ugradio u telo plišano srce... Mada je on odmah pokazao ljubav prema drugarima, i postao najbolji prijatelj celoj družini... Taj put, opet, može da se shvati kao put u središte našeg uma. Samospoznaja. On putuje spolja. U isto vreme i ka unutra. Kako gore, tako dole.
8.Epilog, nagrade
I pored svojih moralnih nagrada, junaci su osvojili i mistične nagrade-postali su gospodari izvesnih kraljevstava. Doroti, čija kuća je bila pod hipotekom i pride još i uništena u uraganu saznaje da je sve u redu, da je njen čika postao vlasnik još bolje i lepše kuće (asocira me na Sefirot Malkut)... Limeni drvoseča je postao car Žute zemlje Trbonja (asocira me na Sefirot Tifaret). Lav je postao šumski car.(Snaga i hrabrost me asociraju na Sefirot Geburah). Strašilo je postao car Žvakača, živi u zlatnom klipu kukuruza - tako izgleda njegov dvorac. Kombinacija uma i materijalnog (klip kukuruza) me asociraju na Sefirot Daat, koja je mistični put od materijalnog ka duhovnom...) Čarobnjak je odleteo balonom u nepoznato,i zauvek nestao.Asocira me na Sefirot Keter...
петак, 21. август 2009.
уторак, 18. август 2009.
San II
14.08.09. 23:00-07.30 Luna: poslednja četvrt
1.Neki grad u Rusiji
U Rusiji sam sa ženom i ćerkom. Jesen je. Mi smo u nekom gradu, na periferiji. Lep jesenji dan, toplo je. Opalo lišće leži po trotoarima. Šetamo gradom. Komentarišemo zgrade i prodavnice. Zgrade su sve visoke oko pet spratova. Žute sa tamno-žutim bordurama. Dosta oronule. Socijalistički pristup arhitekturi. Stolarija na zgradama je drvena i prilično stara. Ljudi su nekako bedni, obučeni loše, u nekim starim sakoima i džemperima. Puno je polusveta, Mongola i Cigana. Ljudi sede na trotoarima. Prašina je. Ulazimo u neku prodavnicu. Ne gledamo ništa specijalno. Malo je artikala u njoj. Kao na nekoj pijaci. Malo sira, povrća...
2.Garsonjera
Budim se u nekoj garsonjeri. Mala je. Nema više od 20 kvadrata. Skroz je siva, pod je drven i pohaban. Sad sam kao drugi dan u Rusiji, žena je otišla na drugu stranu, naći ćemo se kasnije. Ustajem iz kreveta i prilazim prozoru. Sunce je visoko, svetlo je napolju. Vidim one iste žute zgrade. Oblačim se i izlazim van.
3.Zadatak
Spuštam se stepenicama na ulicu. Dole me čeka Nenad. Dok idemo ulicom, on mi iznosi plan. Imam zadatak. Moram da uništim neku zgradu što je više moguće. Priča mi da lupam prozore, zidove... Šta mi padne pod ruku... Daje mi macolu od 10 kg. Ulazimo zajedno u neku zgradu. Nekako znam da je vojna. U jednoj prostoriji me čeka Satir (pevač benda Satyricon, alias Satyr).Neša nas upoznaje, kaže to ti je partner. Ostavlja nes da završimo zadatak. Satir drži u ruci oficirsku sablju. Ništa ne govori.
4. Znak
Gledam kakva je to zgrada. Deluje napuštena odavno. Nema ničega osim prašine. Vrtim se po okolnim prostorijama. Prolazim nekom prozoru, roletne su polomljene. Virim kroz prozor. Napolju neki ljudi (to su "naši", tj moji) prosto devastiraju okolne zgrade. Ugledam da ulicom, na oko 1km, dolaze Rusi. Marširaju u koloni. Pomešano i vojska i civili. Odlazim do Satira. On, umesto da ruši, po zidovima lepi cvetove od gline i sabljom crta neke čudne znake...
5.Beg
Čujem dole u dnu zgrade lupnjavu. Korake po stepeništu. Galamu. Dolaze po mene! Popenjem se jedan sprat gore. Vidim da nemam gde da pobegnem. Izađem kroz prozor, i uhvatim se za sims. Ali umesto da visim dole, ja visim naopako, na gore. Neka prljava voda se sliva takođe na gore, uz zgradu. Čujem lupnjavu i galamu u sobi gde sam izašao kroz prozor. Odlaze. Posle nekog vremena izlazim iz zgrade, na neki balkon. Borba je na ulici svuda okolo. Ugledam neke stepenice koje se spuštaju negde dole. Trčim tim stepenicama.
6.Vešala
Trčim nekom ulicom, gledam gde ću da pobegnem. Uletim u neki sokak i sakrijem se iza neke stare ograde, tarabe. Tu je i neka smokva, kojoj je opalo svo lišće. To je kao neko dvorište, blatnjavo. Neko đubre je na sve strane. Gori smeće na gomilici. Okrenem se i vidim Micu, komšinicu. Neka nevidljiva sila je vodi na vešala, na dnu tog dvorišta. Ona ne ide, nego je ta sila drži za vrat i vuče je po zemlji. Ruke su joj vezane na leđima. Mica krklja. Vrišti. Viče: "Priznajem! Trovala sam decu! Priznajem!" Nevidljiva sila je diže na vešala koja izgledaju kao tri spojene dugačke motke, kao piramida trostrana. A u sredini je ona. Koprca se i krklja. Neka bela marama joj se obmotava oko vrata. Ona vatra jače gori. Dim se valja po zemlji. Bežim odatle.
7.Otpalo lišće
Idem nekom ulicom. Kaldrma. Prilazim nekim ljudima. Treba mi neka informacija. Ne znam gde su ostali. Idem sa jednim Mongolom, jednim Ciganinom i nekom lepom Ruskinjom. Prilazimo dvojici Cigana koji stoje na trotoaru i piju pivo. Jedan od Cigana, koji nosi masni odrpani polucilindar i stari sako, pije iz flaše na eks. Nije obrijan, sav je neuredan. Ima debele usne. Klokoće i cokće dok pije. Kada je popio, iskezio se i počeo da se smeje grohotom, pa rukavom obrisao usta. Zgrozih se od prizora. Ruskinja me lupnu po ramenu. Reče: "Durak, zašto ne slikaš?" Okrenuh se i kao da je pogledom pitam šta da slikam!? Ona namesti ruku kao da drži u njoj mobilni telefon, reče: "Slikaj! Slikaj!", a drugom rukom odmahnu kao da pokazuje. Okrenuh se i ugledah neki park, po čijem je travnjaku ležalo more otpalog lišća bakarne boje... U daljini neka izmaglica...
1.Neki grad u Rusiji
U Rusiji sam sa ženom i ćerkom. Jesen je. Mi smo u nekom gradu, na periferiji. Lep jesenji dan, toplo je. Opalo lišće leži po trotoarima. Šetamo gradom. Komentarišemo zgrade i prodavnice. Zgrade su sve visoke oko pet spratova. Žute sa tamno-žutim bordurama. Dosta oronule. Socijalistički pristup arhitekturi. Stolarija na zgradama je drvena i prilično stara. Ljudi su nekako bedni, obučeni loše, u nekim starim sakoima i džemperima. Puno je polusveta, Mongola i Cigana. Ljudi sede na trotoarima. Prašina je. Ulazimo u neku prodavnicu. Ne gledamo ništa specijalno. Malo je artikala u njoj. Kao na nekoj pijaci. Malo sira, povrća...
2.Garsonjera
Budim se u nekoj garsonjeri. Mala je. Nema više od 20 kvadrata. Skroz je siva, pod je drven i pohaban. Sad sam kao drugi dan u Rusiji, žena je otišla na drugu stranu, naći ćemo se kasnije. Ustajem iz kreveta i prilazim prozoru. Sunce je visoko, svetlo je napolju. Vidim one iste žute zgrade. Oblačim se i izlazim van.
3.Zadatak
Spuštam se stepenicama na ulicu. Dole me čeka Nenad. Dok idemo ulicom, on mi iznosi plan. Imam zadatak. Moram da uništim neku zgradu što je više moguće. Priča mi da lupam prozore, zidove... Šta mi padne pod ruku... Daje mi macolu od 10 kg. Ulazimo zajedno u neku zgradu. Nekako znam da je vojna. U jednoj prostoriji me čeka Satir (pevač benda Satyricon, alias Satyr).Neša nas upoznaje, kaže to ti je partner. Ostavlja nes da završimo zadatak. Satir drži u ruci oficirsku sablju. Ništa ne govori.
4. Znak
Gledam kakva je to zgrada. Deluje napuštena odavno. Nema ničega osim prašine. Vrtim se po okolnim prostorijama. Prolazim nekom prozoru, roletne su polomljene. Virim kroz prozor. Napolju neki ljudi (to su "naši", tj moji) prosto devastiraju okolne zgrade. Ugledam da ulicom, na oko 1km, dolaze Rusi. Marširaju u koloni. Pomešano i vojska i civili. Odlazim do Satira. On, umesto da ruši, po zidovima lepi cvetove od gline i sabljom crta neke čudne znake...
5.Beg
Čujem dole u dnu zgrade lupnjavu. Korake po stepeništu. Galamu. Dolaze po mene! Popenjem se jedan sprat gore. Vidim da nemam gde da pobegnem. Izađem kroz prozor, i uhvatim se za sims. Ali umesto da visim dole, ja visim naopako, na gore. Neka prljava voda se sliva takođe na gore, uz zgradu. Čujem lupnjavu i galamu u sobi gde sam izašao kroz prozor. Odlaze. Posle nekog vremena izlazim iz zgrade, na neki balkon. Borba je na ulici svuda okolo. Ugledam neke stepenice koje se spuštaju negde dole. Trčim tim stepenicama.
6.Vešala
Trčim nekom ulicom, gledam gde ću da pobegnem. Uletim u neki sokak i sakrijem se iza neke stare ograde, tarabe. Tu je i neka smokva, kojoj je opalo svo lišće. To je kao neko dvorište, blatnjavo. Neko đubre je na sve strane. Gori smeće na gomilici. Okrenem se i vidim Micu, komšinicu. Neka nevidljiva sila je vodi na vešala, na dnu tog dvorišta. Ona ne ide, nego je ta sila drži za vrat i vuče je po zemlji. Ruke su joj vezane na leđima. Mica krklja. Vrišti. Viče: "Priznajem! Trovala sam decu! Priznajem!" Nevidljiva sila je diže na vešala koja izgledaju kao tri spojene dugačke motke, kao piramida trostrana. A u sredini je ona. Koprca se i krklja. Neka bela marama joj se obmotava oko vrata. Ona vatra jače gori. Dim se valja po zemlji. Bežim odatle.
7.Otpalo lišće
Idem nekom ulicom. Kaldrma. Prilazim nekim ljudima. Treba mi neka informacija. Ne znam gde su ostali. Idem sa jednim Mongolom, jednim Ciganinom i nekom lepom Ruskinjom. Prilazimo dvojici Cigana koji stoje na trotoaru i piju pivo. Jedan od Cigana, koji nosi masni odrpani polucilindar i stari sako, pije iz flaše na eks. Nije obrijan, sav je neuredan. Ima debele usne. Klokoće i cokće dok pije. Kada je popio, iskezio se i počeo da se smeje grohotom, pa rukavom obrisao usta. Zgrozih se od prizora. Ruskinja me lupnu po ramenu. Reče: "Durak, zašto ne slikaš?" Okrenuh se i kao da je pogledom pitam šta da slikam!? Ona namesti ruku kao da drži u njoj mobilni telefon, reče: "Slikaj! Slikaj!", a drugom rukom odmahnu kao da pokazuje. Okrenuh se i ugledah neki park, po čijem je travnjaku ležalo more otpalog lišća bakarne boje... U daljini neka izmaglica...
петак, 14. август 2009.
San
13.08.09. 01:00-10:00
1.Osnovna škola
Osnovna škola, ja sam treći ili četvrti razred; ali sam ja to sada prebačen u to vreme. Čas drži Žunić, koji mi inače nije bio nastavnik. Njegov je kabinet, imao je specifično poređane klupe i za to vreme modernu opremu; TV, projektor, video rekorder. Dao mi je da prepišem u svoju svesku raspored časova, i da ga kasnije napišem na tabli. Počinjem da prepisujem raspored i shvatam da je ogroman, ima više od dvadeset predmeta. Prilazim tabli da napišem raspored. Tabla je ogromni touch screen display, i ja zapravo pišem prstom po tabli.
Okrenem se ka učenicima, a među njima sedi Sreja.Kaže mi : "Šta imaš da poručiš deci sada, kad si odrastao?" Stojim zbunjen, ne znam šta da kažem. kažem : "Pa nemam ništa...", malo razmislim, pa dodam, "Učite deco strane jezike! Engleski, Ruski, Francuski, nije bitno... Koliko jezika znate, toliko više vredite!"
2.Školsko dvorište
Vreme je lepo,leto. Sunčano. Nosim majicu i šorts. Ja, Zlatko i Triša (drugar iz srednje škole) smo našli 50 eura, i treba da podelimo. Delimo pare nekako, Triša iskopa negde za Zlatka, ali meni nema da da. Kaže, imam za tebe nešto! Čarobnu biljku! Izvadi iz unutrašnjeg đžepa neku napravu, sastoji se od staklene cevi i nekog elektro-motora. Pritisnu neko dugme na njoj, i ona poče da se otklapa i zuji. Ukazaše se neke majušne biljčice u njoj. Pincetom mi odvoji jednu biljčicu. Ja je pojedem.
3.Kadilak
Odlazim iz školskog dvorišta, ispred me čeka parkiran Kadilak kabriolet. Krećem i u početku je put potpuno normalan. Polako se pretvara u neki potok, po kome auto jedva ide. Ali potok se pretvara u neku uzanu jarugu po kojoj je nemoguće ići autom. Razmišljam, šta sad!? Setim se! Rukama ščepam zemlju i busenje sa strane i vučem. Auto se pokreće. Toliko sam snažan da vučem auto kao od šale. Ta uzana jaruga po kojoj vučem auto se penje na neko brdo. Izvučem auto do vrha brda.
4.Portal
Na vrhu brda se nalazi portal. Izgleda kao luk napravljen od betona, visine 1 metar. Moram da čučnem da bi se provukao kroz portal. Ispred portala nalazim mali trozubac. Kada sam prošao kroz portal, shvatih da se nalazim u nekoj pećini. Izlaz je bio blizu, na nekih 10 metara.Pogledam u stranu i ugledam malu kutlaču od srebra i minijaturnu kanticu za ulje, vise na kamenu u pećini. Stavim to pored trozupca, u unutrašnji džep. Idem ka izlazu iz pećine. Odjednom shvatim da sam dosta stariji, kosa i brada su mi prosedi. Imam oko 50 godina. Nosim farmerke i zelenu vijetnamku.Stanem na izlaz iz pećine. Opipam u džepu cigarete i zippo. Zapalim cigaretu.
5.Drugi svet
Pred mojim očima sledeći prizor: nalazim se na vrhu onog istog brda. Ispred mene grad iz budućnosti. Svuda su zgrade neobičnog oblika, sa nekim vitkim lukovima koji ih spajaju. Prepun prolaza i mostova. Neke šiljate kule i šiljati stubobi.Nepregledan je. Gubi se u magli. Sipi neka kišica. Stojim na vrhu brda i znatiželjan sam koliki je grad. Projektujem se u mislima da letim iznad grada. I zapravo letim iznad grada. Letim, i odjednom ugledam neko dvorište koje mi je strašno poznato. (To dvorište sam sanjao kao dete, po tome mi je poznato). Sletim dole. Tačno znam kuda da idem. Prođem kroz jedan prolaz između zgrada, i dođem do tog dvorišta. Prođem jednom stazicom i dođem do jedne kućice. u njoj živi Toma, pokojni komšija. Sedi za nekim malim stolom i ređa bele, velike domine. Reče, o to si ti! Šta si mi doneo? Ja izvadih iz džepa kanticu za ulje. Nasmeja se širokim osmehom, uze kanticu i okači je o ekser na zidu. Mahnuh mu, i on meni. Odletoh nazad i vratih se u telo. Stojim pred ulazom u pećinu, na onom brdu i pušim cigaretu.
6.Kraj
Spustim se peške dole i ugledam na ulici Ivanu, sestru jednog drugara. Poziva me da uđem. Dajem joj kutlaču. Ulazim u kuću, tu joj je i majka. Ona leži na krevetu i priča. Kaže : "Eto, tako je to... Svi dođu, poljube me u stomak i odu. Valjda to tako treba da bude..." Ulazi u drugu prostoriju, seda za neku mašinu koja joj cepa odeću. Ona vrišti. Rekoh, odoh ja. Njena majka me isprati do vreta. Kada sam otvorio vrata, ugledah samo svetlo. Tako jako da su me bolele oči. Probudih se...
1.Osnovna škola
Osnovna škola, ja sam treći ili četvrti razred; ali sam ja to sada prebačen u to vreme. Čas drži Žunić, koji mi inače nije bio nastavnik. Njegov je kabinet, imao je specifično poređane klupe i za to vreme modernu opremu; TV, projektor, video rekorder. Dao mi je da prepišem u svoju svesku raspored časova, i da ga kasnije napišem na tabli. Počinjem da prepisujem raspored i shvatam da je ogroman, ima više od dvadeset predmeta. Prilazim tabli da napišem raspored. Tabla je ogromni touch screen display, i ja zapravo pišem prstom po tabli.
Okrenem se ka učenicima, a među njima sedi Sreja.Kaže mi : "Šta imaš da poručiš deci sada, kad si odrastao?" Stojim zbunjen, ne znam šta da kažem. kažem : "Pa nemam ništa...", malo razmislim, pa dodam, "Učite deco strane jezike! Engleski, Ruski, Francuski, nije bitno... Koliko jezika znate, toliko više vredite!"
2.Školsko dvorište
Vreme je lepo,leto. Sunčano. Nosim majicu i šorts. Ja, Zlatko i Triša (drugar iz srednje škole) smo našli 50 eura, i treba da podelimo. Delimo pare nekako, Triša iskopa negde za Zlatka, ali meni nema da da. Kaže, imam za tebe nešto! Čarobnu biljku! Izvadi iz unutrašnjeg đžepa neku napravu, sastoji se od staklene cevi i nekog elektro-motora. Pritisnu neko dugme na njoj, i ona poče da se otklapa i zuji. Ukazaše se neke majušne biljčice u njoj. Pincetom mi odvoji jednu biljčicu. Ja je pojedem.
3.Kadilak
Odlazim iz školskog dvorišta, ispred me čeka parkiran Kadilak kabriolet. Krećem i u početku je put potpuno normalan. Polako se pretvara u neki potok, po kome auto jedva ide. Ali potok se pretvara u neku uzanu jarugu po kojoj je nemoguće ići autom. Razmišljam, šta sad!? Setim se! Rukama ščepam zemlju i busenje sa strane i vučem. Auto se pokreće. Toliko sam snažan da vučem auto kao od šale. Ta uzana jaruga po kojoj vučem auto se penje na neko brdo. Izvučem auto do vrha brda.
4.Portal
Na vrhu brda se nalazi portal. Izgleda kao luk napravljen od betona, visine 1 metar. Moram da čučnem da bi se provukao kroz portal. Ispred portala nalazim mali trozubac. Kada sam prošao kroz portal, shvatih da se nalazim u nekoj pećini. Izlaz je bio blizu, na nekih 10 metara.Pogledam u stranu i ugledam malu kutlaču od srebra i minijaturnu kanticu za ulje, vise na kamenu u pećini. Stavim to pored trozupca, u unutrašnji džep. Idem ka izlazu iz pećine. Odjednom shvatim da sam dosta stariji, kosa i brada su mi prosedi. Imam oko 50 godina. Nosim farmerke i zelenu vijetnamku.Stanem na izlaz iz pećine. Opipam u džepu cigarete i zippo. Zapalim cigaretu.
5.Drugi svet
Pred mojim očima sledeći prizor: nalazim se na vrhu onog istog brda. Ispred mene grad iz budućnosti. Svuda su zgrade neobičnog oblika, sa nekim vitkim lukovima koji ih spajaju. Prepun prolaza i mostova. Neke šiljate kule i šiljati stubobi.Nepregledan je. Gubi se u magli. Sipi neka kišica. Stojim na vrhu brda i znatiželjan sam koliki je grad. Projektujem se u mislima da letim iznad grada. I zapravo letim iznad grada. Letim, i odjednom ugledam neko dvorište koje mi je strašno poznato. (To dvorište sam sanjao kao dete, po tome mi je poznato). Sletim dole. Tačno znam kuda da idem. Prođem kroz jedan prolaz između zgrada, i dođem do tog dvorišta. Prođem jednom stazicom i dođem do jedne kućice. u njoj živi Toma, pokojni komšija. Sedi za nekim malim stolom i ređa bele, velike domine. Reče, o to si ti! Šta si mi doneo? Ja izvadih iz džepa kanticu za ulje. Nasmeja se širokim osmehom, uze kanticu i okači je o ekser na zidu. Mahnuh mu, i on meni. Odletoh nazad i vratih se u telo. Stojim pred ulazom u pećinu, na onom brdu i pušim cigaretu.
6.Kraj
Spustim se peške dole i ugledam na ulici Ivanu, sestru jednog drugara. Poziva me da uđem. Dajem joj kutlaču. Ulazim u kuću, tu joj je i majka. Ona leži na krevetu i priča. Kaže : "Eto, tako je to... Svi dođu, poljube me u stomak i odu. Valjda to tako treba da bude..." Ulazi u drugu prostoriju, seda za neku mašinu koja joj cepa odeću. Ona vrišti. Rekoh, odoh ja. Njena majka me isprati do vreta. Kada sam otvorio vrata, ugledah samo svetlo. Tako jako da su me bolele oči. Probudih se...
четвртак, 6. август 2009.
Пријавите се на:
Постови (Atom)