Drama iz jednog čina na autobuskoj stanici u Grockoj
LICA:
MIĆA, vozač autobusa.
Ceo život vozi „Lastin“ autobus na prigradskoj liniji Beograd – Umčari. U slobodno vreme se pomalo bavi poljoprivredom, tek toliko koliko mu posao to dozvoljava. Po bilo kojim vremenskim prilikama nosi razdrljenu košulju i blago podvrnute rukave. Voli da u autobusu glasno sluša „narodnjake“. Vozi brzo, gotovo manijački; ali uprkos trudu da pobedi sam sebe, stigne na odredište pet ili deset minuta pre svojih kolega. Ali, imponuje mu, da dok seče krivine; čuje glas putnika : „Uh, ala Mića vozi! Svaka mu čast!“
RATKO DUŠIĆ, starac, beskućnik.
Nema čoveka koji nije čuo za Ratka. Potomak je slavne i bogate porodice Dušić, predratnih zemljoposednika i zelenaša. Nešto zemlje je uzela Narodna vlast, a ostatak su razgabili stričevi. U mladosti završio agronomiju. Po selu je kružila legena o Ratku, koji je završio dva fakulteta – i zbog tolikog učenja skrenuo. „A toliko je učio i samo čitao! Iš’o putem i čit’o! Eto šta bude kad se mnogo uči!“ – govorile bi majke svojoj deci, zabrinute za njihovo duševno zdravlje. Tek, Ratko živi u rupi iskopanoj u sred neke njive. Društvo mu prave psi i mačke. „Ako ne budeš učio, živećeš k’o Ratko sa mačkama u rupi!“ – nastavljale bi kontradiktorne majke. Shodno načinu života, i (ne)higijenske navike su mu bile adekvatne. Ceo život nosi isti pocepani braon džemper, sivi mantil i maramicu vezanu u četiri čvora na glavi. Neuredna seda kosa i brada. Večito vuče neke kese pune koječega.
MASA, putnici u prigradskom saobraćaju.
Masa putnika sastavljena uglavnom od radničke klase koja istim autobusom ide ujutru i istim autobusom se vraća kući. To rade ceo život. Pošto se viđaju svakog dana, nemaju više o čemu da govore, te uglavnom ćute. Namršteni su i mrzovoljni. Svakodnevno putovanje je iscrpljujuće i monotono.To putovanje od sat vremena množe sa dva i odbijaju od svog života kao apsolutno protraćeno vreme. Najsrećniji trenutak u njihovom danu je ako sednu u „Lasti“. Onda spavaju. Oni koji stoje tupo pilje kroz musave prozore i mrze one koji su seli. Ako se kojim slučajem tu nađe koji penzioner, biva anatemisan od strane Mase rečima: „A kog si se đavola ti uprtio danas, ’de ćeš! Što ne sediš kući, nego samo ovde praviš gužvu!“ Zaluta u Masu i po koji đačić, koji se priklješten odraslima bori za vazduh.
PRVI I JEDINI ČIN
Novembar 1996. godine. Sivo je i tmurno. Nepravedno uvedene ekonomske sankcije se nadvile kao avet nad zemlju i njene građane. Opšta nestašica svega, pa tako i nestašica nafte za „Lastine“ autobuse. Ostalo je samo par linija koje saobraćaju, sa nepoznatim vremenom polaska sa stanice. Na stanici je ogromna gužva. Kada je konačno došao autobus, opšti pokolj. Najsnažniji muškarci laktovima guraju i udaraju sve oko sebe. Neka baba sa ogromnom torbom pada pod noge razularene mase. Svi bi hteli da uđu prvi i da sednu. Za dve sekunde su sva mesta popunjena. Sada se guraju da uhvate bar neko dobro mesto za stajanje, da nalakćeni na nekoj šipki lakše prebrode gužvu i putovanje. Nekako su se svi nabili u autobus, vrata su se jedva zatvorila. Autobus uz muku kreće. „Dobro je, bar vozi Mića, stići ćemo brže!“ – progovara neko iz mase.
Posle četrdeset i pet minuta autobus se dogegao do pola puta. Jedva se probijao kroz prepuni Smederevski put. Stigao je u Grocku, gde je trebao primiti još putnika. Na stanici je i Ratko.Vozač Mića ulazi u stanicu.
MASA: Eno ga Ratko! Mićo, ne otvaraj vrata! Smrdi k’o tvor, pogušićemo se. Ne otvaraj vrata!
NEKO IZ MASE: Ima onih koji bi hteli i da siđu! Otvaraj ta vrata!
MASA: E ovi Gročani se večito guraju u našem autobusu! Imaju lepo gradski, pa nek idu njime!
NEKO IZ MASE: Ma idi ti gradskim kad je tako lepo! Otvaraj vrata!
MASA: Ne otvaraj vrata!
MIĆA: Mir tamo! Moram da otvorim! (Otvara vrata.)
Nekoliko ljudi jedva izlazi iz prepunog autobusa. Ljudi koji čekaju na stanici se odmah guraju da uđu. Ovi koji izlaze se jedva probijaju kroz nove putnike, psujući i gurajući se. Ratko koji vuče četiri kese nečega pokupljenog iz kontejnera se gura da uđe. Kada ga Masa ugleda očajno zagrakće.
MASA: Mićo, ne daj Ratku da uđe! Ne dajte mu da uđe! Pogušićemo se! Mićo, ne daj mu da uđe, ako Boga znaš! Zatvaraj ta vrata više!
Ali Ratko je već zakoračio na stepenik i uporno gura unutra. Neke žene vrište. Ljudi ga guraju zadnjicom nazad. Ratko je uporan, jer ko zna kada će sledeći autobus. Pa čas spadne sa stepenika, čas se popenje. Autobus stoji na stanici petnaest minuta. Mića odlučuje da uzme stvar u svoje ruke. Nekako se probije kroz masu i dođe do srednjih vrata, gde je bio Ratko.
MIĆA: ’De ćeš bre! ’Oćeš da svi pocrkamo ovde, a? Ne može u autobus! ’Ajd napolje bre!
MASA: Tako je Mićo! Ne daj mu da uđe! Ajde vozi više! – dobacije neko.
Mića blago gurka Ratka iz autobusa, ali ovaj se ne obazire. Uporno gura da uđe unutra. Vidi Mića da ne ide milom, i u jednom trenutku ga gurne malo jače. Ali na nesreću, Ratku se noga oklizne o stepenik; i on izgubivši ranotežu padne. Kako je pao, udari glavom o ivičnjak. Kada se pridigao, seo je na ivičnjak; držeći se rukama za glavu. Iz posečene arkade iznad oka potekla mu je krv. Kese su svuda okolo.
MASA: Đubre jedno, što guraš starijeg čoveka!? Džukelo jedna, vidi kako se udario. Ma tebe treba u miliciju!
Vide Mića da je obrao zelen bostan, pa brzo skoči na trotoar.
MIĆA: ’Ajde, čika Ratko, ’Ajde da uđeš u autobus!
RATKO: Samo odmahuje rukom. (Drugom rukom se drži za glavu gde se udario.)
MIĆA: ’Ajde čika Ratko! ’Ajde da uđeš! (Sagnuo se i uhvatio ga ispod miške da mu pomogne da ustane.) ’Ajde, čika Ratko!
RATKO: Pusti me! ( Gura ga onom slobodnom rukom. Mića ga uporno pridiže.)
Pusti me! (Drži se za glavu i stenje bolno.)
MASA: Đubre! ’Ajde vozi!
Masa počinje da urla i negoduje. Autobus stoji na stanici pola sata. Mića skače od Ratka i u dva skoka se nalazi za volanom autobusa. Ubacuje u brzinu i snažno daje gas. Masa ćuti.
KRAJ
23. februar 2011.
среда, 23. фебруар 2011.
петак, 18. фебруар 2011.
Jedan san
I
Vetar je šibao preko brda. Drveće je njegovoj šištavoj pesmi dodavalo svoje prećutane reči. Pred kapijama smrznutog dvorca našla se čudna družina. Visoki čovek u godinama. Na glavi je imao čudno šešir širokog oboda i na njemu metalnu kopču. Obučen u dugu crnu pelerinu. Imao je nesrazmerno duge ruke i noge. Kratku sedu bradu i brkove. Brzo je govorio i neprestano se cerio. Drugi u družini je bio patuljak, ne viši od metra sa sve šeširom. Da, i on je imao šešir, još čudniji od prvog. crne boje, širokog oboda, sa dugim i smešnim špicastim vrhom. Večito namrgođen,sa dugom sedom bradom i brkovima. Obučen u malu kratku bundicu. Na nogama velike, glomazne, duboke čizme od grube kože. I ja.
Kako da uđemo u zamak? Visoki je stalno bio bučan, a patuljak ga je stalno opominjao da bude tiši. Visoki je bio šaljivdžija, stalno je nešto pričao kroz osmeh. Duge ruke su se smešno klatile oko mršavog tela. Patuljak je stalno nešto gunđao u svoju dugu belu bradu i negodovao. Pokušavali smo da otvorimo kapiju, visoku, od crnog železa. nikako nije išlo. Dosetismo se da preskočimo ogradu. Visoki predloži da mu se Patuljak popenje na leđa, a ja da se popenjem na njih i tako dođem do vrha ograde. Kada se popenjem gore trebalo bi da i njima pomognem da nekako pređu preko.
Nespretni Visoki se postavi uz kapiju, rukama se hvatajući za crne šipke. Patuljak poče da se pentra uz dugajliju, ali smešno; bezuspešno. Skliznu sa njega i pade na zadnjicu. Prasnusmo u iskidan smeh, vetar ga ponese kroz smrznuti mrak i polomi ga uz prigušen odjek. Uhvatih Patuljka za peš od kaputa, a on poskoči. I hop! Našao se na leđima dugajlije. Uhvati se jednom rukom za šipku i nekako se pope dugajliji za vrat. U tom batrganju obojici spadoše šeširi i njih dvojica počeše da se svađaju. Popeh se nekako uz njih i dođoh do vrha kapije. Odjednom, pod našom težinom brava na kapiji škljocnu i kapija se na mah otvori. Budući da se nismo nadali ovom obrtu događaja, popadosmo sa kapije pravo u dvorište tajanstvenog zamka!
Ustadosmo otresajući sneg sa sebe. Patuljak se držao za bolno mesto na zadnjici i gunđajući okrivljavao dugajliju za peh, jer se ovaj pod našom težinom vrteo i slučajno pritisao bravu. Ovaj nasmejano reče da prestane više da gunđa, dobili smo šta smo hteli. Staviše svoje drage šešire na glave. Osmotrismo zdanje. Visoka tamna građevina u gotskom stilu, sa visokim i vitkim krovovima. Ugledasmo prozor visoko od zemlje, iza koga je sijala svetlost. Zapitasmo se kako da dođemo do tamo, jer ulaznih vrata nigde na vidiku.
Okrenuh se oko sebe i ugledah dve motke. Pomislih da bi mogli da napravimo štule. "A kako zamišljaš da sad to izvedemo?" - dreknu Patuljak. Ja se popeh na štule dok su ih njih dvojica pridržavali. Onda se Patuljak uspuza uz levu štulu, a dugajlija uz desnu. Kretali smo se smešno, posrćući; kao neki insekt koji se vraća iz kafane sa neke terevenke. Poprilično pod gasom. Nekako se dobauljasmo do prozora.
Uhvatih se za sims prozora, širok oko pola metra. Naslonih štule nad kameni zid i skočih lako do prozorskog okna. Pomogoh patuljku da se popenje. Onda zajedničkim snagama jedva dovukosmo dugajliju do nas. Otvorismo prozor i nađosmo se u prostoriji.
II
Nađosmo se u krčmi iz srednjeg veka. Za niskim stolovima sedeli su veseli gosti, pili vino i prostački se smejali. Dugajlija im se odmah pridruži, pozdravljajući se sa njima kao da se znaju čitav život. Gromko pozva krčmaricu i naruči piće za celu kafanu. Masa sa odobravanjem zagrakta. Dugajlija dogura do stola neko burence i sedajući na njega započe živu priču.
Krčmarica je imala crnu valovitu kosu, pogled u kome je čučala tigrica, snažnei vitke bokove preko kojih je nosila samo belu kecelju. Kada me vide, sevnu očima i frknu: "Pa gde si ti?" Brzo ode do stola i posluži piće. kada sam pokušao da je zagrlim, opet frknu poput mačke i ogreba me po ruci. "Ali dušo...", započeh ja... "Nemoj ti meni - dušo!" - opet frknu ona. Nasmejao sam se u sebi. koliko samo volim kad tako sevne očima. I tu njenu neposlušnu kosu. I te zanosne bokove u kojima čuči snaga planinske reke. Odosmo iza šanka, gde smo se šćućureni dugo mazili, gledali, mirili i ljubili.
Patuljak, koji je svo vreme stajao pored prozora i ispod oka posmatrao šta se događa u krčmi reče: "Idem ja. Imam nekog posla."
III
Kada je baba Radmila imala oko šest godina, par godina nakon Drugog svetskog rata, ukućani primetiše da dete gubi vid. veoma brzo joj se vid toliko pogoršao da je uskoro samo nazirala siluete. Doktor je konstatovao kataraktu u poodmakloj fazi. samo je operacija mogla da spase vid detetu. Ali o operaciji u to vreme nije bilo ni govora. U razorenoj zemlji, sveopštoj bedi i siromaštvu. Otac joj je bio poginuo u ratu. Njena pobožna baba naredi stricu da upregne fijaker i tako su otišli u neki smederevski manastir da potraže u Bogu spas.Iguman manastira se složi, da prema tadašnjem običaju dete prespava u manastirskoj crkvi. A onda - kako mu Bog da!
Baba je kasnije pričala, da kada je zaspala u manastirskoj crkvi usnila čudan san. Došao joj je u san neki čudan čovečuljak, sa neobičnim šeširom širokog oboda i sa smešnim vrhom, sa dugom sedom bradom i brkovima. Nasmejao se i iz svoje kratke bundice izvukao dva zlatna krstića i stavio joj na oči. Ujutro kada je ugledala babu, ciknu radosno. I od te noći baba je savršeno videla. Nikada nije otišla na operacju.
Vetar je šibao preko brda. Drveće je njegovoj šištavoj pesmi dodavalo svoje prećutane reči. Pred kapijama smrznutog dvorca našla se čudna družina. Visoki čovek u godinama. Na glavi je imao čudno šešir širokog oboda i na njemu metalnu kopču. Obučen u dugu crnu pelerinu. Imao je nesrazmerno duge ruke i noge. Kratku sedu bradu i brkove. Brzo je govorio i neprestano se cerio. Drugi u družini je bio patuljak, ne viši od metra sa sve šeširom. Da, i on je imao šešir, još čudniji od prvog. crne boje, širokog oboda, sa dugim i smešnim špicastim vrhom. Večito namrgođen,sa dugom sedom bradom i brkovima. Obučen u malu kratku bundicu. Na nogama velike, glomazne, duboke čizme od grube kože. I ja.
Kako da uđemo u zamak? Visoki je stalno bio bučan, a patuljak ga je stalno opominjao da bude tiši. Visoki je bio šaljivdžija, stalno je nešto pričao kroz osmeh. Duge ruke su se smešno klatile oko mršavog tela. Patuljak je stalno nešto gunđao u svoju dugu belu bradu i negodovao. Pokušavali smo da otvorimo kapiju, visoku, od crnog železa. nikako nije išlo. Dosetismo se da preskočimo ogradu. Visoki predloži da mu se Patuljak popenje na leđa, a ja da se popenjem na njih i tako dođem do vrha ograde. Kada se popenjem gore trebalo bi da i njima pomognem da nekako pređu preko.
Nespretni Visoki se postavi uz kapiju, rukama se hvatajući za crne šipke. Patuljak poče da se pentra uz dugajliju, ali smešno; bezuspešno. Skliznu sa njega i pade na zadnjicu. Prasnusmo u iskidan smeh, vetar ga ponese kroz smrznuti mrak i polomi ga uz prigušen odjek. Uhvatih Patuljka za peš od kaputa, a on poskoči. I hop! Našao se na leđima dugajlije. Uhvati se jednom rukom za šipku i nekako se pope dugajliji za vrat. U tom batrganju obojici spadoše šeširi i njih dvojica počeše da se svađaju. Popeh se nekako uz njih i dođoh do vrha kapije. Odjednom, pod našom težinom brava na kapiji škljocnu i kapija se na mah otvori. Budući da se nismo nadali ovom obrtu događaja, popadosmo sa kapije pravo u dvorište tajanstvenog zamka!
Ustadosmo otresajući sneg sa sebe. Patuljak se držao za bolno mesto na zadnjici i gunđajući okrivljavao dugajliju za peh, jer se ovaj pod našom težinom vrteo i slučajno pritisao bravu. Ovaj nasmejano reče da prestane više da gunđa, dobili smo šta smo hteli. Staviše svoje drage šešire na glave. Osmotrismo zdanje. Visoka tamna građevina u gotskom stilu, sa visokim i vitkim krovovima. Ugledasmo prozor visoko od zemlje, iza koga je sijala svetlost. Zapitasmo se kako da dođemo do tamo, jer ulaznih vrata nigde na vidiku.
Okrenuh se oko sebe i ugledah dve motke. Pomislih da bi mogli da napravimo štule. "A kako zamišljaš da sad to izvedemo?" - dreknu Patuljak. Ja se popeh na štule dok su ih njih dvojica pridržavali. Onda se Patuljak uspuza uz levu štulu, a dugajlija uz desnu. Kretali smo se smešno, posrćući; kao neki insekt koji se vraća iz kafane sa neke terevenke. Poprilično pod gasom. Nekako se dobauljasmo do prozora.
Uhvatih se za sims prozora, širok oko pola metra. Naslonih štule nad kameni zid i skočih lako do prozorskog okna. Pomogoh patuljku da se popenje. Onda zajedničkim snagama jedva dovukosmo dugajliju do nas. Otvorismo prozor i nađosmo se u prostoriji.
II
Nađosmo se u krčmi iz srednjeg veka. Za niskim stolovima sedeli su veseli gosti, pili vino i prostački se smejali. Dugajlija im se odmah pridruži, pozdravljajući se sa njima kao da se znaju čitav život. Gromko pozva krčmaricu i naruči piće za celu kafanu. Masa sa odobravanjem zagrakta. Dugajlija dogura do stola neko burence i sedajući na njega započe živu priču.
Krčmarica je imala crnu valovitu kosu, pogled u kome je čučala tigrica, snažnei vitke bokove preko kojih je nosila samo belu kecelju. Kada me vide, sevnu očima i frknu: "Pa gde si ti?" Brzo ode do stola i posluži piće. kada sam pokušao da je zagrlim, opet frknu poput mačke i ogreba me po ruci. "Ali dušo...", započeh ja... "Nemoj ti meni - dušo!" - opet frknu ona. Nasmejao sam se u sebi. koliko samo volim kad tako sevne očima. I tu njenu neposlušnu kosu. I te zanosne bokove u kojima čuči snaga planinske reke. Odosmo iza šanka, gde smo se šćućureni dugo mazili, gledali, mirili i ljubili.
Patuljak, koji je svo vreme stajao pored prozora i ispod oka posmatrao šta se događa u krčmi reče: "Idem ja. Imam nekog posla."
III
Kada je baba Radmila imala oko šest godina, par godina nakon Drugog svetskog rata, ukućani primetiše da dete gubi vid. veoma brzo joj se vid toliko pogoršao da je uskoro samo nazirala siluete. Doktor je konstatovao kataraktu u poodmakloj fazi. samo je operacija mogla da spase vid detetu. Ali o operaciji u to vreme nije bilo ni govora. U razorenoj zemlji, sveopštoj bedi i siromaštvu. Otac joj je bio poginuo u ratu. Njena pobožna baba naredi stricu da upregne fijaker i tako su otišli u neki smederevski manastir da potraže u Bogu spas.Iguman manastira se složi, da prema tadašnjem običaju dete prespava u manastirskoj crkvi. A onda - kako mu Bog da!
Baba je kasnije pričala, da kada je zaspala u manastirskoj crkvi usnila čudan san. Došao joj je u san neki čudan čovečuljak, sa neobičnim šeširom širokog oboda i sa smešnim vrhom, sa dugom sedom bradom i brkovima. Nasmejao se i iz svoje kratke bundice izvukao dva zlatna krstića i stavio joj na oči. Ujutro kada je ugledala babu, ciknu radosno. I od te noći baba je savršeno videla. Nikada nije otišla na operacju.
Пријавите се на:
Постови (Atom)