Napeto je u studiju. Napeto je i ispred kućnih TV prijemnika. Još jedan tačan odgovor i igrač će doći do zagarantovane sume! Voditelj kviza gleda u pod isčekujući odgovor. Igrač najednom prelomi i kaže: "Moj konačni odgovor je..."
Dobrodošli u Novi Vavilon!
Voditelj se mudro smeška. "Da ste odgovorili sa a, c, i d - vi bi ste pogrešili! Tačan odgovor je pod b! Čestitam Vam! Molim, aplauz za hrabrost! -Aplauz u studiju.
Kakav utisak se javlja gledaocu kada vidi kako tamo neki lik za 15 minuta zarađuje čitavu njegovu godišnju platu?
a) Ma baš ga briga, mlatnuo je lovu kao od šale, blago njemu,
b) Pa mogao sam i ja ovako, u, koju je lovu zaradio.
Tačan odgovor je b! Ne čestitam ni na čemu. Javlja se zavist, makar i podsvesno. Javlja se utisak da postoji ipak način da se dođe do novca lakšim putem. Da je prevara sistema moguća. Ali uvek ono večito ali. Ko garantuje da ćeš baš ti biti srećni izvučeni igrač. Ko garantuje da ćeš osvojiti neku nagradu. Šta ako te trema savlada kao kokošku lisičiji pogled? Da li sam dovoljno vredan sam sebi da se prijavim? Da li ću biti dovoljno vredan u očima drugih?
Svi popularni kvizovi i "reality show"-i su napravljeni da izazivaju ovakva osećanja u gledaocu. Ili ih mrziš ili im se diviš. Ili im zavidiš ili ih prezireš. I uvek na kraju balade nekog tamo pobednika čeka velika lova, stan u centru grada, besan auto... Novi život kao alternativa sivoj stvarnosti. Novi život koga obetbešuju novac i slava.
Zapravo, veliki novac su uzele telekomunikacione kuće, televizijske kuće, osnivači programa, vlasnici prava na ljudsku zabavu; vlasnici naših novih instantosećanja koja traju dok traje show.Točak se vrti, zabava traje, narodu hleba i igara, velikim kompanijama i ponekom srećniku para...
Zašto ljudi uopšte gledaju sve to? Jeftino je! Uključiš određeni kanal i uživaš. SMS poruke koje se šalju pojedinačno su pristupačne - od 30 do 100 dinara (plus PDV), a navodno ti nude šansu za zgoditak života.Ako samo milion ljudi pošalje po jednu poruku, vidite koliko je to para. Što je kviz popularniji, više ljudi, više novca. Što više poruka ili poziva - veća šansa. Pristupačno je! Mora se uložiti minimalni napor. Čitanje knjige je suviše naporno... I to je dosadno... Samo klik na daljinski upravljač i zabava je tu! Prizemno je i prosto! U pozorište idu samo snobovi. Ovde u show - u su obični ljudi... On prdi, psuje, smeje se... On je tako običan. A junak! Odvažio se da ga snimaju po ceo dan, ne može u toalet da ode...
Zarazno je! Pa to svi gledaju! Svi o tome pričaju. Nisi u trendu, ako to ne pratiš... I tako dalje.
петак, 27. март 2009.
четвртак, 12. март 2009.
Vavilon
Posmatram ljude koji užurbano hodaju po ogromnoj zgradi. Ljubazno se osmehuju, kao po diktatu. Na zvonjavu telefona momentalno prekudaju razgovor, okreću se u levu stranu i spremni za komandu kažu izvolite u mikrofon aparata... Ostali službenici neprekidno gledaju u TFT monitore i poput automata unose podatke u operativni sistem... Vazduh je zagušljiv, ventilatori nemaju snage da izbace svu negativnu energiju koja se oseća u etru.
Dobrodošli u Novi Vavilon!
Banka. Ogromna zgrada popločana sivim i crvenkastim mermerom. Plafoni su prekriveni gipsom i armstrong pločama. Ispod svog tog gipsa su smrdljive kosti tog organizma, čija je jedina hrana - novac. Jedino zadovoljstvo -novac. Jedini pokretač - novac. Jedini bog kome se klanjaju - Novac! To je jedan veliki i lepo okrečeni - grob.
Jedan potpuno čudni svet nerazumljivog jezika, binarnih kodova i kodiranih umova. Svako zna svoje mesto u toj vavionskoj kuli - hijerarhija je osnovni postulat. Sloboda misli - jedino što se ne sme raditi. Svakome, kome bi se obratili - prvo bi uočili skeniranje na materijalnom nivou, potom eksponiranje svog mesta u hijerarhiji na mentalnom nivou.
Svet instant kafa, instant prijateljstava, instant komunikacije... Svega što padne na pamet - instant. "How do you do? Fine, how are you?"
To je svet Novca, jedinog Antihrista kaji zapravo postoji. To je lažni bog, ti su ljudi lažni proroci - vukovi u ovčijim kožama. Taj bog vedri i oblaći, taj bog na svom svakom apoenu nosi žig. Taj bog je uvučen u svaku poru egzistencije, i sve je njemu podređeno; a on navodno podređen svakome. Ko ima moć nad novcem ima moć na svakom drugom planu. ako novca ima - ništa nije problem. Kad ga nema - sve je problem. I najmudrije ribe, kad ih mori glad - trče na udice.
Jedino pad ovog do srži pokvarenog sistema će biti prava Apokalipsa.
Dobrodošli u Novi Vavilon!
Banka. Ogromna zgrada popločana sivim i crvenkastim mermerom. Plafoni su prekriveni gipsom i armstrong pločama. Ispod svog tog gipsa su smrdljive kosti tog organizma, čija je jedina hrana - novac. Jedino zadovoljstvo -novac. Jedini pokretač - novac. Jedini bog kome se klanjaju - Novac! To je jedan veliki i lepo okrečeni - grob.
Jedan potpuno čudni svet nerazumljivog jezika, binarnih kodova i kodiranih umova. Svako zna svoje mesto u toj vavionskoj kuli - hijerarhija je osnovni postulat. Sloboda misli - jedino što se ne sme raditi. Svakome, kome bi se obratili - prvo bi uočili skeniranje na materijalnom nivou, potom eksponiranje svog mesta u hijerarhiji na mentalnom nivou.
Svet instant kafa, instant prijateljstava, instant komunikacije... Svega što padne na pamet - instant. "How do you do? Fine, how are you?"
To je svet Novca, jedinog Antihrista kaji zapravo postoji. To je lažni bog, ti su ljudi lažni proroci - vukovi u ovčijim kožama. Taj bog vedri i oblaći, taj bog na svom svakom apoenu nosi žig. Taj bog je uvučen u svaku poru egzistencije, i sve je njemu podređeno; a on navodno podređen svakome. Ko ima moć nad novcem ima moć na svakom drugom planu. ako novca ima - ništa nije problem. Kad ga nema - sve je problem. I najmudrije ribe, kad ih mori glad - trče na udice.
Jedino pad ovog do srži pokvarenog sistema će biti prava Apokalipsa.
среда, 11. март 2009.
Filosofi
Diogen (404 – 323 pr.n.e.)
Kad su mu predbacivali što je ranije falsificirao novac, rekao je: "Bilo je vrijeme kada sam bio kakav si ti sada; ali kakav sam ja sada, ti nikada nećes biti."
Nekom je prilikom javno masturbirao na trgu te je izjavio: "Kad bi čovjek mogao ovako trljati i svoj stomak, pa da se oslobodi gladi."
Kad su mu jednom prilikom predbacivali što jede na trgu, odgovorio je: "Pa i gladovao sam na trgu."
Jednom je tražio milostinju od nekog kipa, te je na pitanje zašto to radi, odgovorio: "Vježbam se u vještini da mi se nešto odbije."
Nekome tko je tvrdio da je život zlo, odgovorio je: "Nije život zlo, nego je zlo loš život".
Na savjet da potraži roba koji mu je pobjegao, odgovorio je: "Smiješno, ako Manes može živjeti bez Diogena, zašto Diogen ne bi mogao živjeti bez Manesa?"
Kad je jednom vidio čuvare hramova kako odvode nekog slugu koji je ukrao jednu posudu iz hrama, rekao je: "Veliki lopovi odvode malog lopova."
Kad su ga pitali odakle je rodom, odgovorio je: "Ja sam kozmopolit."
Nekome, tko ga je pitao: "Kakav ti se čini Diogen?" - odgovorio je: "Sokrat koji nije sasvim pri čistoj (pameti)."
Omar Ibn Al Khatab (581 - 644)
Pohlepa je najvece siromastvo, kao sto je zadovoljstvo s onim sto imas - najvece bogastvo.
Nikad ne vjeruj potpuno u covjeka dok ne vidis kakav je kad se naljuti.
Izbjegavaj druzenje sa ludim jer ti on moze nanjeti nevolje u zelji da ti ucini dobro.
Ne brini se za ono sto je proslo, jer ima toliko stvari oko tebe koje se upravo dogadjaju.
Ko svoje tajne cuva za sebe, ostaje uvjek svoj gospodar.
Mudar covjek nije onaj koji moze razlikovati dobro od zla, nego onaj koji zna izabrati od dva zla manje.
Cuvaj se ljencarenja jer ono donosi vecu stetu nego pijanstvo.
Izbjegavaj uvijek tri osobe: prijatelja koji ne govori o tvojim dobrim osobinama , vec samo siri glasine o tvojim slabostima; zenu koja ti se divi kad si prisutan, ali te ogovara cim se udaljis; i vladara koji ti ne uzvraca nagradom za dobro koje ucinis, ali je brz da te kazni cim nesto pogrijesis.
Covjek velikih prohtjeva nije nikad dovoljno razuman jer ga njegove zelje cine slijepim.
Bolje je povuci se iako si u pravu, negoli nastaviti ako si kriv.
Najmudriji je covjek onaj koji uvijek pokusava opravdati nedostatke drugih ljudi.
Kada bih bio trgovac, trgovao bih samo mirisima, jer ako bi ostao bez zarade, ne bih nikada ostao bez mirisa.
Thomas More (1478-1535)
Posvuda vidim zavjeru bogatih, koji se, tobože za račun i u ime državnih interesa, (zapravo) bore jedino za svoje osobne interese. Smišljaju i izmišljaju sva moguća sredstva kako će, najprije, bez opasnosti sačuvati sva dobra što su ih na nepošten način stekli, a zatim, kako će po što nižoj cijeni unajmiti i iskoristiti rad i trud sirotinje.
Društvo bez poštenih i pravednih ljudi golemo je razbojstvo.
Znanje spojeno s vrlinom zaslužuje da ga se više cijeni nego sve blago kraljeva.
Tko radi vlastitog zadovoljstva razara tuđu sreću, postupa nepravedno.
Gdje se sve mjeri novcem, sve što je najbolje dospijeva u ruke najgorih (ljudi).
Nije sreća u svakom uživanju, nego samo u razumnom i časnom.
Mnogo veću osudu zaslužuju mane kod duhovnih osobna, nego kod svjetovnih.
Što se ne može okrenuti na dobro, neka se uredi tako da ne bude jako loše.
Martin Luther (1483 - 1546)
Ko ne voli vino, zene, pjesmu, ostaje budala citava zivota.
Svijet uvijek kritikuje ono sto bi valjalo hvaliti, a hvali ono sto bi trebalo kritikovati.
Duznost i obiljezje dobra govornika jeste to da prestane govoriti kad bismo ga najradije slusali.
Ko nema novaca, tome ne pomaze sto je pobozan.
Svestenici bi se morali moliti, a ne vladati.
Neka niko ne smatra svojim vjernim prijateljem covjeka s kojim nije pojeo mjericu soli.
Mladost je kao most. On se ne da zadrzati, vec mora provriti i prekipjeti.
Nista se ne zaboravlja sporije od uvrede, a nista brze od dobrocinstva.
Prava poniznost nikad ne zna da je ponizna; kad bi to znala, bila bi ohola.
Svijet je nalik na pijanog saljaka: dignemo li ga u sedlo na jednoj strani, izvrnut ce se na drugoj.
Kada bi se bog razljutio i sa svijeta uklonio sve ucenjake, ljudi bi se pretvorili u zvijeri i divlje zivotinje. Tada ne bi bilo ni razmnosti, ni duha, ni prava, vec samo otimacine, kradje, ubistava i stetocinstva.
Draga kceri, vladaj se prema svome muzu tako da se razveseli kad na povratku kuci ugleda krov kuce.
Miguel de Cervantes Saavedra (1547 - 1616)
Samo nas ljekari mogu ubiti i ubijaju nas bez straha i mirne savjesti ne potezuci drugog maca osim recepta.
Kad se hljeb pojede, i drustvo se razidje.
Na ludom temelju jos nikad nije podignuta pametna zgrada.
Ljubav gleda kroz naocale kroz koje joj se bakar pricinjava zlatom, bijeda bogastvom, a krmelji biserima.
Zenski savjet nije bog zna sta, ali glup je onaj ko ga ne primi.
Jedan covjek nije nista vise od drugoga ako ne napravi vise od njega.
Vise zna glupan u svojoj kuci nego mudrac u tudjoj.
Nema tako utrta puta na kojem ne bi bila barem koja zapreka ili rupcaga.
Nijedan put nije los po svom svrsetku osim onoga koji vodi na vjesala.
Kad ima kruha tad je i tuga laksa.
Usta su bez zuba sto i mlin bez kamena i mnogo vise treba cijeniti zub nego dijamant.
Dobro propovijeda ko dobro zivi.
Sluzbe i visoki polozaji nisu nista drugo nego duboko more smutnja.
Mrtav odlazi u grob a ziv za pogacom.
William Shakespeare (1564 - 1616)
I djavo moze citirati Sveto pismo za svoje potrebe.
Jednako su bolesni oni koji u sebe previse trpaju kao i oni koji u oskudici gladuju.
Bio cist kao led i bijel kao snijeg, ipak neces izbjeci kleveti.
Posten biti, kakav je sada svijet, znaci biti izabranik izmedju deset hiljada ljudi.
U nevolji ne gledas s kim ces u postelju leci.
Smijem sve ono sto dolikuje covjeku; Ko smije vise od toga, nije covjek.
Znamo sta jesmo ali ne znamo sta mozemo biti.
Ko silno ljubi, silan starah ga mori; A strah kad raste, jace ljubav gori.
Gdje ljubav vlada, ljuta ljubomora strazom ljubavi sebe naziva.
Mnogo je bolje plakati od radosti nego se radovati tudjem placu.
Ime nije nista! Ruza bi lijepo mirisala i drugim imenom.
Savjetovati ljudi umiju
I utjesno govoriti o jadima
Dok ih sami ne osjete.
Bolje tri sata prerano nego minutu prekasno.
Od novog jada stara bol ce proci.
Jean de La Fontaine (1621 - 1695)
Pustite budale neka govore: znanje ima svoju cijenu.
Znajte da svi laskavci zive o trosku onoga koji ih slusa.
U ljubavi je sve dopusteno: lukavstvo, vjestina, himba i prevara.
Sreca nam prodaje ono sto mislimo da nam daje.
Cesto nam je potreban neko ko je manji od nas.
Nista nije tako opasno kao prijatelj neznalica; vise bi vrijedio pametan neprijatelj.
Smrt nikada ne iznenadjuje mudraca, on je uvijek spreman za odlazak.
Na zalost, odvajkada je bilo tako da su zbog gluposti velikih stradali mali.
Nijedan put posut cvijecem ne vodi prema slavi.
Razlozi najjacega uvijek su najbolji.
Dvostruki je uzitak prevariti varalicu.
Najljepsa je pobjeda pobijediti svoje srce.
Jonathan Swift (1667 - 1745)
Razlog sto je tako malo sretnih brakova jest u tome sto mlade dame trose vrijeme u pravljenju mreze a ne kaveza.
Volimo se, jer su nam slabosti iste.
Nijedan mudar covjek nije nikad pozelio da bude mladji.
Nikad se ne cudim sto vidim ljude zle, ali se cesto cudim sto ih ne vidim da se stide.
Mi upravo imamo dovoljno religija da bismo se mrzili, ali ne dovoljno da bismo voljeli jedan drugoga.
Najbolji lijekari na svijetu su doktor Dijeta, doktor Mir i doktor Veseljak
Malo ih je sposobno da blistaju u drustvu, ali u svacijoj je moci da bude prijatan
Nista na ovom svijetu nije stalno osim nestalnosti.
Niko nije tako slijep kao oni koji nece da vide.
Satira je vrsta stakla u kojem posmatraci ponajcesce opaze svacije lice samo ne svoje.
Obecanja i kora od pite napravljeni su da se prelome.
Svako zeli da dugo zivi, ali niko ne zeli da bude star.
Francois Marie Arouet de Voltaire (1694 - 1778)
Ne slažem se s onim što si rekao, ali do smrti ću braniti tvoje pravo da to kažeš.
Ako nas je bog stvorio na svoju sliku i priliku, mi smo mu to dobro vratili.
U ovoj je zemlji dobro ubiti od vremena do vremena ponekog generala da bi se ohrabrili drugi.
Umrijeti za svoju zemlju, to je duznost vladara.
Vrijeme izrize pravdu i stavlja sve stvari na svoje mjesto
Kad propalo sve je, i izgubljena svaka nada, zivot postaje sramota, i smrt je duznost tada.
Ljudi su, uglavnom, nalik na pse koji pocinju lajati cim izdaleka zacuju lajanje drugih pasa.
Uvijek sam iz dna duse mrzio porok nezahvalnosti: i kad bi morao biti zahvalan samom djavolu, govorio bi sve najbolje o njegovim rogovima.
Nije li politika zapravo samo vjestina da se laze u pravi cas.
Ne znam ni kako mislim, ni kako zivim, ni kako osjecam, ni kako postojim.
Istorija je samo spisak zlocina i nesreca.
Ko oprasta zlocin, postaje u njemu saucesnik.
Bog je stvorio zene samo zato da bi ukrotio muskarce.
Sve velicine ovog svijeta ne vrijede koliko jedan dobar prijatelj.
Rad nas oslobadja tri velika zla: dosade, poroka i oskudice.
Kazete da narod postaje sve manje i manje pobozan. To je zista neugodno jer cemu cemo se onda rugati.
Primjer popravlja mnogo bolje od prijekora.
Oholost malih sastoji se u tome da neprestano govore o sebi, oholost velikih pak u tome da o sebi ne govore nikada.
Sve nevolje dolaze na krilima a odlaze sepajuci.
Kad bog ne bi postojao, trebalo bi ga izmisliti.
Bol je isto tako neizbjezan kao i smrt.
Vjera je pobjeda teologije nad ljudskom slaboscu.
Najbolja je vladavina ona u kojoj se covjek mora pokoravati samo zakonima.
Velike boli su plod nase neobuzdane pozude.
Dosada je nas najveci neprijatelj.
Zene su kao vjetrokazi, prestanu se vrtjeti tek kad zardjaju.
Jean - Jacques Rousseau (1712 - 1778)
Da nema Boga – valjalo bi ga izmisliti.
Zivjeti - to ne znaci disati, nego raditi.
Ucena je zena pravi bic za svoga muza, za svoju djecu, svoje prijatelje, svoju poslugu i za citav svijet.
Sve ucene djevojke ostale bi djevojke citava zivota kad bi na zemlji civjeli samo pametni muskarci.
Jedna od najpotrebnijih sposobnosti predvidjanja jest osjecaj da se ne moze sve predvidjeti.
Ko najsporije obecava, uvijek najvjernije ispunjava svoje obecanje.
Unositi tajnost u neki cin, prvi je korak prema poroku.
Zakoni su uvijek korisni onima sto imaju, a stetni onima koji nemaju nista.
Psovke su argumenti onih koji nisu u pravu.
Ako razum cini covjeka, osjecaj ga vodi.
Plodovi pripadaju svima, a zemlja nije nicija.
Manje uzivamo u onome sto smo postigli nego u onome cemu se nadamo.
Kad bi nam neko ponudio besmrtnost na zemlji, ko bi htio primiti taj zalosni poklon.
Covjek je rodjen slobodan, a posvuda je u okovima.
Kad su mu predbacivali što je ranije falsificirao novac, rekao je: "Bilo je vrijeme kada sam bio kakav si ti sada; ali kakav sam ja sada, ti nikada nećes biti."
Nekom je prilikom javno masturbirao na trgu te je izjavio: "Kad bi čovjek mogao ovako trljati i svoj stomak, pa da se oslobodi gladi."
Kad su mu jednom prilikom predbacivali što jede na trgu, odgovorio je: "Pa i gladovao sam na trgu."
Jednom je tražio milostinju od nekog kipa, te je na pitanje zašto to radi, odgovorio: "Vježbam se u vještini da mi se nešto odbije."
Nekome tko je tvrdio da je život zlo, odgovorio je: "Nije život zlo, nego je zlo loš život".
Na savjet da potraži roba koji mu je pobjegao, odgovorio je: "Smiješno, ako Manes može živjeti bez Diogena, zašto Diogen ne bi mogao živjeti bez Manesa?"
Kad je jednom vidio čuvare hramova kako odvode nekog slugu koji je ukrao jednu posudu iz hrama, rekao je: "Veliki lopovi odvode malog lopova."
Kad su ga pitali odakle je rodom, odgovorio je: "Ja sam kozmopolit."
Nekome, tko ga je pitao: "Kakav ti se čini Diogen?" - odgovorio je: "Sokrat koji nije sasvim pri čistoj (pameti)."
Omar Ibn Al Khatab (581 - 644)
Pohlepa je najvece siromastvo, kao sto je zadovoljstvo s onim sto imas - najvece bogastvo.
Nikad ne vjeruj potpuno u covjeka dok ne vidis kakav je kad se naljuti.
Izbjegavaj druzenje sa ludim jer ti on moze nanjeti nevolje u zelji da ti ucini dobro.
Ne brini se za ono sto je proslo, jer ima toliko stvari oko tebe koje se upravo dogadjaju.
Ko svoje tajne cuva za sebe, ostaje uvjek svoj gospodar.
Mudar covjek nije onaj koji moze razlikovati dobro od zla, nego onaj koji zna izabrati od dva zla manje.
Cuvaj se ljencarenja jer ono donosi vecu stetu nego pijanstvo.
Izbjegavaj uvijek tri osobe: prijatelja koji ne govori o tvojim dobrim osobinama , vec samo siri glasine o tvojim slabostima; zenu koja ti se divi kad si prisutan, ali te ogovara cim se udaljis; i vladara koji ti ne uzvraca nagradom za dobro koje ucinis, ali je brz da te kazni cim nesto pogrijesis.
Covjek velikih prohtjeva nije nikad dovoljno razuman jer ga njegove zelje cine slijepim.
Bolje je povuci se iako si u pravu, negoli nastaviti ako si kriv.
Najmudriji je covjek onaj koji uvijek pokusava opravdati nedostatke drugih ljudi.
Kada bih bio trgovac, trgovao bih samo mirisima, jer ako bi ostao bez zarade, ne bih nikada ostao bez mirisa.
Thomas More (1478-1535)
Posvuda vidim zavjeru bogatih, koji se, tobože za račun i u ime državnih interesa, (zapravo) bore jedino za svoje osobne interese. Smišljaju i izmišljaju sva moguća sredstva kako će, najprije, bez opasnosti sačuvati sva dobra što su ih na nepošten način stekli, a zatim, kako će po što nižoj cijeni unajmiti i iskoristiti rad i trud sirotinje.
Društvo bez poštenih i pravednih ljudi golemo je razbojstvo.
Znanje spojeno s vrlinom zaslužuje da ga se više cijeni nego sve blago kraljeva.
Tko radi vlastitog zadovoljstva razara tuđu sreću, postupa nepravedno.
Gdje se sve mjeri novcem, sve što je najbolje dospijeva u ruke najgorih (ljudi).
Nije sreća u svakom uživanju, nego samo u razumnom i časnom.
Mnogo veću osudu zaslužuju mane kod duhovnih osobna, nego kod svjetovnih.
Što se ne može okrenuti na dobro, neka se uredi tako da ne bude jako loše.
Martin Luther (1483 - 1546)
Ko ne voli vino, zene, pjesmu, ostaje budala citava zivota.
Svijet uvijek kritikuje ono sto bi valjalo hvaliti, a hvali ono sto bi trebalo kritikovati.
Duznost i obiljezje dobra govornika jeste to da prestane govoriti kad bismo ga najradije slusali.
Ko nema novaca, tome ne pomaze sto je pobozan.
Svestenici bi se morali moliti, a ne vladati.
Neka niko ne smatra svojim vjernim prijateljem covjeka s kojim nije pojeo mjericu soli.
Mladost je kao most. On se ne da zadrzati, vec mora provriti i prekipjeti.
Nista se ne zaboravlja sporije od uvrede, a nista brze od dobrocinstva.
Prava poniznost nikad ne zna da je ponizna; kad bi to znala, bila bi ohola.
Svijet je nalik na pijanog saljaka: dignemo li ga u sedlo na jednoj strani, izvrnut ce se na drugoj.
Kada bi se bog razljutio i sa svijeta uklonio sve ucenjake, ljudi bi se pretvorili u zvijeri i divlje zivotinje. Tada ne bi bilo ni razmnosti, ni duha, ni prava, vec samo otimacine, kradje, ubistava i stetocinstva.
Draga kceri, vladaj se prema svome muzu tako da se razveseli kad na povratku kuci ugleda krov kuce.
Miguel de Cervantes Saavedra (1547 - 1616)
Samo nas ljekari mogu ubiti i ubijaju nas bez straha i mirne savjesti ne potezuci drugog maca osim recepta.
Kad se hljeb pojede, i drustvo se razidje.
Na ludom temelju jos nikad nije podignuta pametna zgrada.
Ljubav gleda kroz naocale kroz koje joj se bakar pricinjava zlatom, bijeda bogastvom, a krmelji biserima.
Zenski savjet nije bog zna sta, ali glup je onaj ko ga ne primi.
Jedan covjek nije nista vise od drugoga ako ne napravi vise od njega.
Vise zna glupan u svojoj kuci nego mudrac u tudjoj.
Nema tako utrta puta na kojem ne bi bila barem koja zapreka ili rupcaga.
Nijedan put nije los po svom svrsetku osim onoga koji vodi na vjesala.
Kad ima kruha tad je i tuga laksa.
Usta su bez zuba sto i mlin bez kamena i mnogo vise treba cijeniti zub nego dijamant.
Dobro propovijeda ko dobro zivi.
Sluzbe i visoki polozaji nisu nista drugo nego duboko more smutnja.
Mrtav odlazi u grob a ziv za pogacom.
William Shakespeare (1564 - 1616)
I djavo moze citirati Sveto pismo za svoje potrebe.
Jednako su bolesni oni koji u sebe previse trpaju kao i oni koji u oskudici gladuju.
Bio cist kao led i bijel kao snijeg, ipak neces izbjeci kleveti.
Posten biti, kakav je sada svijet, znaci biti izabranik izmedju deset hiljada ljudi.
U nevolji ne gledas s kim ces u postelju leci.
Smijem sve ono sto dolikuje covjeku; Ko smije vise od toga, nije covjek.
Znamo sta jesmo ali ne znamo sta mozemo biti.
Ko silno ljubi, silan starah ga mori; A strah kad raste, jace ljubav gori.
Gdje ljubav vlada, ljuta ljubomora strazom ljubavi sebe naziva.
Mnogo je bolje plakati od radosti nego se radovati tudjem placu.
Ime nije nista! Ruza bi lijepo mirisala i drugim imenom.
Savjetovati ljudi umiju
I utjesno govoriti o jadima
Dok ih sami ne osjete.
Bolje tri sata prerano nego minutu prekasno.
Od novog jada stara bol ce proci.
Jean de La Fontaine (1621 - 1695)
Pustite budale neka govore: znanje ima svoju cijenu.
Znajte da svi laskavci zive o trosku onoga koji ih slusa.
U ljubavi je sve dopusteno: lukavstvo, vjestina, himba i prevara.
Sreca nam prodaje ono sto mislimo da nam daje.
Cesto nam je potreban neko ko je manji od nas.
Nista nije tako opasno kao prijatelj neznalica; vise bi vrijedio pametan neprijatelj.
Smrt nikada ne iznenadjuje mudraca, on je uvijek spreman za odlazak.
Na zalost, odvajkada je bilo tako da su zbog gluposti velikih stradali mali.
Nijedan put posut cvijecem ne vodi prema slavi.
Razlozi najjacega uvijek su najbolji.
Dvostruki je uzitak prevariti varalicu.
Najljepsa je pobjeda pobijediti svoje srce.
Jonathan Swift (1667 - 1745)
Razlog sto je tako malo sretnih brakova jest u tome sto mlade dame trose vrijeme u pravljenju mreze a ne kaveza.
Volimo se, jer su nam slabosti iste.
Nijedan mudar covjek nije nikad pozelio da bude mladji.
Nikad se ne cudim sto vidim ljude zle, ali se cesto cudim sto ih ne vidim da se stide.
Mi upravo imamo dovoljno religija da bismo se mrzili, ali ne dovoljno da bismo voljeli jedan drugoga.
Najbolji lijekari na svijetu su doktor Dijeta, doktor Mir i doktor Veseljak
Malo ih je sposobno da blistaju u drustvu, ali u svacijoj je moci da bude prijatan
Nista na ovom svijetu nije stalno osim nestalnosti.
Niko nije tako slijep kao oni koji nece da vide.
Satira je vrsta stakla u kojem posmatraci ponajcesce opaze svacije lice samo ne svoje.
Obecanja i kora od pite napravljeni su da se prelome.
Svako zeli da dugo zivi, ali niko ne zeli da bude star.
Francois Marie Arouet de Voltaire (1694 - 1778)
Ne slažem se s onim što si rekao, ali do smrti ću braniti tvoje pravo da to kažeš.
Ako nas je bog stvorio na svoju sliku i priliku, mi smo mu to dobro vratili.
U ovoj je zemlji dobro ubiti od vremena do vremena ponekog generala da bi se ohrabrili drugi.
Umrijeti za svoju zemlju, to je duznost vladara.
Vrijeme izrize pravdu i stavlja sve stvari na svoje mjesto
Kad propalo sve je, i izgubljena svaka nada, zivot postaje sramota, i smrt je duznost tada.
Ljudi su, uglavnom, nalik na pse koji pocinju lajati cim izdaleka zacuju lajanje drugih pasa.
Uvijek sam iz dna duse mrzio porok nezahvalnosti: i kad bi morao biti zahvalan samom djavolu, govorio bi sve najbolje o njegovim rogovima.
Nije li politika zapravo samo vjestina da se laze u pravi cas.
Ne znam ni kako mislim, ni kako zivim, ni kako osjecam, ni kako postojim.
Istorija je samo spisak zlocina i nesreca.
Ko oprasta zlocin, postaje u njemu saucesnik.
Bog je stvorio zene samo zato da bi ukrotio muskarce.
Sve velicine ovog svijeta ne vrijede koliko jedan dobar prijatelj.
Rad nas oslobadja tri velika zla: dosade, poroka i oskudice.
Kazete da narod postaje sve manje i manje pobozan. To je zista neugodno jer cemu cemo se onda rugati.
Primjer popravlja mnogo bolje od prijekora.
Oholost malih sastoji se u tome da neprestano govore o sebi, oholost velikih pak u tome da o sebi ne govore nikada.
Sve nevolje dolaze na krilima a odlaze sepajuci.
Kad bog ne bi postojao, trebalo bi ga izmisliti.
Bol je isto tako neizbjezan kao i smrt.
Vjera je pobjeda teologije nad ljudskom slaboscu.
Najbolja je vladavina ona u kojoj se covjek mora pokoravati samo zakonima.
Velike boli su plod nase neobuzdane pozude.
Dosada je nas najveci neprijatelj.
Zene su kao vjetrokazi, prestanu se vrtjeti tek kad zardjaju.
Jean - Jacques Rousseau (1712 - 1778)
Da nema Boga – valjalo bi ga izmisliti.
Zivjeti - to ne znaci disati, nego raditi.
Ucena je zena pravi bic za svoga muza, za svoju djecu, svoje prijatelje, svoju poslugu i za citav svijet.
Sve ucene djevojke ostale bi djevojke citava zivota kad bi na zemlji civjeli samo pametni muskarci.
Jedna od najpotrebnijih sposobnosti predvidjanja jest osjecaj da se ne moze sve predvidjeti.
Ko najsporije obecava, uvijek najvjernije ispunjava svoje obecanje.
Unositi tajnost u neki cin, prvi je korak prema poroku.
Zakoni su uvijek korisni onima sto imaju, a stetni onima koji nemaju nista.
Psovke su argumenti onih koji nisu u pravu.
Ako razum cini covjeka, osjecaj ga vodi.
Plodovi pripadaju svima, a zemlja nije nicija.
Manje uzivamo u onome sto smo postigli nego u onome cemu se nadamo.
Kad bi nam neko ponudio besmrtnost na zemlji, ko bi htio primiti taj zalosni poklon.
Covjek je rodjen slobodan, a posvuda je u okovima.
понедељак, 9. март 2009.
Etika je sva u pitanjima...
komentar na link:http://video.google.com/videoplay?docid=1264621349401144790
Tema je malo komplikovanija nego što izgleda. Neke premise su u startu pogrešno postavljene.
Koliko si danas razmišljao o drugim ljudima? Koliko je danas bilo ko od nas razmišljao o nekome drugom? A koliko je neko od nas razmišljao o životinjama?
Jednostavno, da bi preživeli kao jedinke; moraju biti podmirene neke osnovne potrebe (Maslovljeva teorija). Moramo biti bezbedni, moramo danas jesti i piti. Tek kada su zadovoljeni osnovni nagoni, sve ostalo može doći na rad.
Šta smo danas jeli? Ja sam jeo burek sa sirom i jogurt. I sir i jogurt su produkt životinjskog porekla; na svu sreću, pa životinja (krava) nije morala da strada da bih ja danas jeo.
Koja je alternativa? Vegetarijanstvo. Ili da se ogradim na životinje koje "ne moraju umreti" da bih ja imao koristi od njih (kao prihvatljive) i životinje koje moraju umreti ( kao neprihvatljive).
Postaviću premisu na sledeći način: Životinja mora biti uzgajana da bi se "iskoristila", u suprotnom - ona će živeti u divljini i ja od nje nemam nikakve koristi (antopocentrično, "sebično" stanovište, ali od velikog značaja za moj opstanak). Kao prihavtljive vrste prihvatam krave, koze, ovce, kokoške. Kao neprihvatljive sve ostale.Neka su one takođe žitelji zemlje, ali onda svinje ne bi postojale u ovom obliku. Živele bi u divljini, ali svako ugrožavanje alternativnog izvora hrane (biljnog porekla) bi bilo sankcionisano.
Da li životinje treba da žive isključivo u rezervatima? Da li će imati dovoljno hrane? Šta ako ne? Treba li ih hraniti? Lečiti? A šta ako one tamo pate, jer su zatvorene? (...)
Mišljenja sam da kokoška ne pati ako snese jaje, ako se ovca ošiša ili krava pomuze. Drugo je pitanje etičkog karaktera da li je ispravno uopšte iskorišćavati životinju na bilo koji način. Takođe sam mišljenja da nam sama egzistencija daje pravo da se borimo za preživljavanje, imamo obavezu da razmišljamo o sutrašnjici.
Ne smem da zamislim kada bi recimo, zmijski (ili bilo koji predatorski) rod imao ljudsku svest. Kako bi oni uredili planetu. Ili recimo kada bi krava imala takvu svest? Da li bi joj sve životinje koje se hrane hranom koju ona konzumira bile konkurencija? Da li bi bile eliminisane kao nepoželjne.
Izostavio sam ljudski kretenizam. Bolesno je mučiti životinje, kao što je bolesno mučiti i ubijati druge ljude(bez obzira na rasu, pol, religijsku konfesiju ili bilo šta drugo...)samo zato što su drugačiji ili bilo kog drugog glupog razloga. Ko smatra drugačije, za mene je čovek sa ograničenom svešću; jednostavno - mentalno nedonošče.
komentar na link:http://video.google.com/videoplay?docid=1264621349401144790
Tema je malo komplikovanija nego što izgleda. Neke premise su u startu pogrešno postavljene.
Koliko si danas razmišljao o drugim ljudima? Koliko je danas bilo ko od nas razmišljao o nekome drugom? A koliko je neko od nas razmišljao o životinjama?
Jednostavno, da bi preživeli kao jedinke; moraju biti podmirene neke osnovne potrebe (Maslovljeva teorija). Moramo biti bezbedni, moramo danas jesti i piti. Tek kada su zadovoljeni osnovni nagoni, sve ostalo može doći na rad.
Šta smo danas jeli? Ja sam jeo burek sa sirom i jogurt. I sir i jogurt su produkt životinjskog porekla; na svu sreću, pa životinja (krava) nije morala da strada da bih ja danas jeo.
Koja je alternativa? Vegetarijanstvo. Ili da se ogradim na životinje koje "ne moraju umreti" da bih ja imao koristi od njih (kao prihvatljive) i životinje koje moraju umreti ( kao neprihvatljive).
Postaviću premisu na sledeći način: Životinja mora biti uzgajana da bi se "iskoristila", u suprotnom - ona će živeti u divljini i ja od nje nemam nikakve koristi (antopocentrično, "sebično" stanovište, ali od velikog značaja za moj opstanak). Kao prihavtljive vrste prihvatam krave, koze, ovce, kokoške. Kao neprihvatljive sve ostale.Neka su one takođe žitelji zemlje, ali onda svinje ne bi postojale u ovom obliku. Živele bi u divljini, ali svako ugrožavanje alternativnog izvora hrane (biljnog porekla) bi bilo sankcionisano.
Da li životinje treba da žive isključivo u rezervatima? Da li će imati dovoljno hrane? Šta ako ne? Treba li ih hraniti? Lečiti? A šta ako one tamo pate, jer su zatvorene? (...)
Mišljenja sam da kokoška ne pati ako snese jaje, ako se ovca ošiša ili krava pomuze. Drugo je pitanje etičkog karaktera da li je ispravno uopšte iskorišćavati životinju na bilo koji način. Takođe sam mišljenja da nam sama egzistencija daje pravo da se borimo za preživljavanje, imamo obavezu da razmišljamo o sutrašnjici.
Ne smem da zamislim kada bi recimo, zmijski (ili bilo koji predatorski) rod imao ljudsku svest. Kako bi oni uredili planetu. Ili recimo kada bi krava imala takvu svest? Da li bi joj sve životinje koje se hrane hranom koju ona konzumira bile konkurencija? Da li bi bile eliminisane kao nepoželjne.
Izostavio sam ljudski kretenizam. Bolesno je mučiti životinje, kao što je bolesno mučiti i ubijati druge ljude(bez obzira na rasu, pol, religijsku konfesiju ili bilo šta drugo...)samo zato što su drugačiji ili bilo kog drugog glupog razloga. Ko smatra drugačije, za mene je čovek sa ograničenom svešću; jednostavno - mentalno nedonošče.
петак, 6. март 2009.
четвртак, 5. март 2009.
“Maratonci trče počasni krug” – mjuzikl u Pozorištu na Terazijama, iz mog ugla
NAJSTARIJA BALKANSKA FAMILIJA
Dok sam pisao priču o jednom mladom čoveku koji živi u porodici metuzalema – grobara,želeći da iz tog mraka (smrti) izađe i ode negde u neki bolji, lepši i životniji svet, asve (to) kao metaforu o vladavini “pogrebnika” u jednoj komunističkoj državi – preduzeću za proizvodnju pogrebne opreme, sa sopstvenim osećanjem nepodnošljive klaustrofobije, nisam ni slutio tad – početkom sedamdesetih godina prošlog veka, prvo da će se moja lična “drama” pretočiti (posle pozorišta) u film, pa, zatim, u mjuzikl 2008. Godine, breme koje je tih sedamdesetih godina bilo daleko kao danas razmišljanje o letu na Veneru…
Nadam se, i verujem, da bi mjuzikl na sceni Terazija mogao biti uspešan kao što je (onih godina) bila uspešna predstava u Ateljeu, ili film koji i danas gledaju generacije (ne) rođenih dok sam pisao ovu crnohumornu (samo) ispovest.
U svakom slučaju,, biće ovo jedno novo i zanimljivo pevanje životopisa “najstarije balkanske familije”; toliko stare da joj ni smrt ne može ništa.
I u nadi, da bi ovo izvođenje moglo biti jedan od ozbiljijih pokušaja u pronalaženju puta ka “domaćem mjuziklu”, sačekaću premijeru zakazanu za 25. Maj – rođendan druga Tita – Pantelije, čoveka koji mi je bio velika inspiracija dok sam kao mlad (i neobavešten) mislio da jedan pozorišni komad može da promeni svet.
Dušan Kovačević
“Maratonci trče počasni krug” – mjuzikl u Pozorištu na Terazijama, iz mog ugla
Svetla se gase. Orkestar iz laganog uvoda naglo prelazi na urnebesni jazz. Plesači naglo stupaju na scenu. Otvara se krematorijum. I novine koje drže u rukama pišu o tome. U pozadini projektor obaveštava skupinu da je umoren naš dragi kralj Aleksandar I Karađorđević i ministar inostranih poslova Francuske Bartu. Plesači sve urnebesnije plešu, ori se pesma “Krematorijum”, mašu biltenima, ulaze u publiku, muzika trešti.Umro je kralj Aleksandar Ujedinitelj, jedna epoha je završena. Dolazi vreme kada je smrt jedini siguran posao.
Ali, šta je ono što je narodu potrebno kao hleb nasušni? Pa ono što su još stari Latini znali – hleba i igara! I to ne bilo kakvih igara, pa ljudi su se civilizovali u međuvremenu… Film – pa to je direktni prozor u ljudsku maštu! Film – glamur, sjaj, lepe plesačice koje se baš ne viđaju svakog dana… I sada prvi put u vašem gradu, čudo neviđeno – ton film! Ton je nešto što je bilo nedostižno, nešto što je postojalo samo negde tamo. Ton daje filmu dubinu, živost, utisak da se radi o realnim ljudima, koji pričaju, koji se smeju… Ton film – viče Đenka Đavo, možda više đavo nego Đenka. Kao pravi donosilac svetlosti dolazi Đenka i sa sobom iz tamo nekog belog sveta, iz Evropske Unije donosi ljudima nadu, donosi zabavu, donosi saznanje da ne mora sve biti tako sivo, da je jedino rešenje tu; svakom ispred nosa – u glavi! Taj ton je u glavi!
Ljudi su opčinjeni, hipnotisani. Muzika i ples čine da se ljudi osećaju kao hipnotisani miševi u priči o Čarobnom Frulašu. Đenka sa sobom ne nosi samo ideju o ton filmu, on ide dalje, on će snimiti film; on će nam pokazati kako se živi kao u filmu, kako se biva slobodan u filmu :”Slobodan život”! Pozvani su svi! U filmu će glumiti i seljačić u opancima i gunju,glumiće i brkati radnik u fabrici, glumiće i feminizirani momčić koga se svi sklanjaju, glumiće i debeljuca koji je nesposoban za život bez svoje majke, glumiće i ženska sumnjivog morala, i sponzoruša koja se grudima probija u svet… Svi su pozvani i svi su jednaki. Svi imaju šansu da zaigraju “na daskama koje život znače”, sada više nego ikad.
A pozvani su najpre Mirko i Kristina, mladi i lepi, obični a ljudi koji obećavaju. Mladi ljudi pred kojima je budućnost. I upravo su oni “najpozvaniji” jer predstavljaju kariku koja treba da se prekine, kariku između grobokopača i grobara, kariku sa lešinarima ljudskog pathos-a. A oni, pak, rastrzani između porodičnih obaveza, između mračnog ali i sigurnog posla (koga će tek biti) i između neke nove ali i neizvesne budućnosti nisu kadri da zakorače u “Slobodan život”.
Mirko će postati žrtva svoje porodice grobara, neumoljivih i beskrupuloznih trgovaca smrću; postaće žrtva svog pohlepnog i samovoljnog nesuđenog tasta koji koristi njegovu veridbu kao proširenje delatnosti . I napokon, postaće žrtva svoje želje za osamostaljivanjem, odrastanjem i dugo gušene potrebe da bude muškarac koji misli svojom glavom. Dugo potiskivana frustracija će eksplodirati u razjarenu zver, koja ubija sve što mu se nađe na putu. Postaće svoj negativni ekstrem.
Kristina će pak postati žrtva devojačke putenosti, koja joj je jedina ostala kao odlika njene ličnosti. Ona nije pre toga imala izbora, ona je bila puka marioneta u rukama svog surovog oca. Njena veridba je nešto što je tata ugovorio, i od nje se očekuje isključivo poslušnost. Ona prvi put bira, i prastara ženska logika joj je rekla da sa grobarima nema budućnosti. Prastari ženski nagon je vodi Đenki, čoveku koji bar ima smelosti da se usudi.
Topalovići toliko nemaju obzira (a možda se tako rešavaju konkurencije) da umesto gospodina Rajkovića gaze autom popa Životu. Kad se pop u autu osvesti, Laki ga dokrajči pištoljem i to tri puta; uz opasku :”Treći put Bog pomaže!” Kada su podigli popovu torbu u njoj su našli “neke slike dečaka”. Bili Piton ništa ne zaostaje, čak je iskopao sveže sahranjenog kralja Aleksandra, na šta su Topalovići samo prokomentarisali :“Jao, evo ga Aca! U redu, kupujemo!”
Kovačević je “Maratonce” napisao pre više od četrdeset godina i još njije doživeo da vreme grobara ljudskih duša prođe. Sjajni Kokan Mladenović je priču postavio na aktuelni, moderni nivo; i nažalost, napravio divnu paralelu sa našim zajedničkim snom da zaigramo u nekom lepšem, boljem i srećnijem filmu. U “Slobodnom životu”. I ne moram da pominjem da neizostavno mora da ima ton.
Dok sam pisao priču o jednom mladom čoveku koji živi u porodici metuzalema – grobara,želeći da iz tog mraka (smrti) izađe i ode negde u neki bolji, lepši i životniji svet, asve (to) kao metaforu o vladavini “pogrebnika” u jednoj komunističkoj državi – preduzeću za proizvodnju pogrebne opreme, sa sopstvenim osećanjem nepodnošljive klaustrofobije, nisam ni slutio tad – početkom sedamdesetih godina prošlog veka, prvo da će se moja lična “drama” pretočiti (posle pozorišta) u film, pa, zatim, u mjuzikl 2008. Godine, breme koje je tih sedamdesetih godina bilo daleko kao danas razmišljanje o letu na Veneru…
Nadam se, i verujem, da bi mjuzikl na sceni Terazija mogao biti uspešan kao što je (onih godina) bila uspešna predstava u Ateljeu, ili film koji i danas gledaju generacije (ne) rođenih dok sam pisao ovu crnohumornu (samo) ispovest.
U svakom slučaju,, biće ovo jedno novo i zanimljivo pevanje životopisa “najstarije balkanske familije”; toliko stare da joj ni smrt ne može ništa.
I u nadi, da bi ovo izvođenje moglo biti jedan od ozbiljijih pokušaja u pronalaženju puta ka “domaćem mjuziklu”, sačekaću premijeru zakazanu za 25. Maj – rođendan druga Tita – Pantelije, čoveka koji mi je bio velika inspiracija dok sam kao mlad (i neobavešten) mislio da jedan pozorišni komad može da promeni svet.
Dušan Kovačević
“Maratonci trče počasni krug” – mjuzikl u Pozorištu na Terazijama, iz mog ugla
Svetla se gase. Orkestar iz laganog uvoda naglo prelazi na urnebesni jazz. Plesači naglo stupaju na scenu. Otvara se krematorijum. I novine koje drže u rukama pišu o tome. U pozadini projektor obaveštava skupinu da je umoren naš dragi kralj Aleksandar I Karađorđević i ministar inostranih poslova Francuske Bartu. Plesači sve urnebesnije plešu, ori se pesma “Krematorijum”, mašu biltenima, ulaze u publiku, muzika trešti.Umro je kralj Aleksandar Ujedinitelj, jedna epoha je završena. Dolazi vreme kada je smrt jedini siguran posao.
Ali, šta je ono što je narodu potrebno kao hleb nasušni? Pa ono što su još stari Latini znali – hleba i igara! I to ne bilo kakvih igara, pa ljudi su se civilizovali u međuvremenu… Film – pa to je direktni prozor u ljudsku maštu! Film – glamur, sjaj, lepe plesačice koje se baš ne viđaju svakog dana… I sada prvi put u vašem gradu, čudo neviđeno – ton film! Ton je nešto što je bilo nedostižno, nešto što je postojalo samo negde tamo. Ton daje filmu dubinu, živost, utisak da se radi o realnim ljudima, koji pričaju, koji se smeju… Ton film – viče Đenka Đavo, možda više đavo nego Đenka. Kao pravi donosilac svetlosti dolazi Đenka i sa sobom iz tamo nekog belog sveta, iz Evropske Unije donosi ljudima nadu, donosi zabavu, donosi saznanje da ne mora sve biti tako sivo, da je jedino rešenje tu; svakom ispred nosa – u glavi! Taj ton je u glavi!
Ljudi su opčinjeni, hipnotisani. Muzika i ples čine da se ljudi osećaju kao hipnotisani miševi u priči o Čarobnom Frulašu. Đenka sa sobom ne nosi samo ideju o ton filmu, on ide dalje, on će snimiti film; on će nam pokazati kako se živi kao u filmu, kako se biva slobodan u filmu :”Slobodan život”! Pozvani su svi! U filmu će glumiti i seljačić u opancima i gunju,glumiće i brkati radnik u fabrici, glumiće i feminizirani momčić koga se svi sklanjaju, glumiće i debeljuca koji je nesposoban za život bez svoje majke, glumiće i ženska sumnjivog morala, i sponzoruša koja se grudima probija u svet… Svi su pozvani i svi su jednaki. Svi imaju šansu da zaigraju “na daskama koje život znače”, sada više nego ikad.
A pozvani su najpre Mirko i Kristina, mladi i lepi, obični a ljudi koji obećavaju. Mladi ljudi pred kojima je budućnost. I upravo su oni “najpozvaniji” jer predstavljaju kariku koja treba da se prekine, kariku između grobokopača i grobara, kariku sa lešinarima ljudskog pathos-a. A oni, pak, rastrzani između porodičnih obaveza, između mračnog ali i sigurnog posla (koga će tek biti) i između neke nove ali i neizvesne budućnosti nisu kadri da zakorače u “Slobodan život”.
Mirko će postati žrtva svoje porodice grobara, neumoljivih i beskrupuloznih trgovaca smrću; postaće žrtva svog pohlepnog i samovoljnog nesuđenog tasta koji koristi njegovu veridbu kao proširenje delatnosti . I napokon, postaće žrtva svoje želje za osamostaljivanjem, odrastanjem i dugo gušene potrebe da bude muškarac koji misli svojom glavom. Dugo potiskivana frustracija će eksplodirati u razjarenu zver, koja ubija sve što mu se nađe na putu. Postaće svoj negativni ekstrem.
Kristina će pak postati žrtva devojačke putenosti, koja joj je jedina ostala kao odlika njene ličnosti. Ona nije pre toga imala izbora, ona je bila puka marioneta u rukama svog surovog oca. Njena veridba je nešto što je tata ugovorio, i od nje se očekuje isključivo poslušnost. Ona prvi put bira, i prastara ženska logika joj je rekla da sa grobarima nema budućnosti. Prastari ženski nagon je vodi Đenki, čoveku koji bar ima smelosti da se usudi.
Topalovići toliko nemaju obzira (a možda se tako rešavaju konkurencije) da umesto gospodina Rajkovića gaze autom popa Životu. Kad se pop u autu osvesti, Laki ga dokrajči pištoljem i to tri puta; uz opasku :”Treći put Bog pomaže!” Kada su podigli popovu torbu u njoj su našli “neke slike dečaka”. Bili Piton ništa ne zaostaje, čak je iskopao sveže sahranjenog kralja Aleksandra, na šta su Topalovići samo prokomentarisali :“Jao, evo ga Aca! U redu, kupujemo!”
Kovačević je “Maratonce” napisao pre više od četrdeset godina i još njije doživeo da vreme grobara ljudskih duša prođe. Sjajni Kokan Mladenović je priču postavio na aktuelni, moderni nivo; i nažalost, napravio divnu paralelu sa našim zajedničkim snom da zaigramo u nekom lepšem, boljem i srećnijem filmu. U “Slobodnom životu”. I ne moram da pominjem da neizostavno mora da ima ton.
уторак, 3. март 2009.
Internet i besmrtnost?
Pre neki dan slučajno bacim pogled na neke postove (Mali virtuelni klub pesnika) i primetim neke zanimljive komentare... Najzanimljivije je to što sam zadnji post poslao pre gotovo 8 meseci... Zamislih se: nekada su ljudi morali da objave neku knjigu, kritika je moralo to da podrži, morali bi da traže izdavače - a sve u cilju da pročire svoju ideju; da ih neko pročita...
Danas se stvari mnogo brže odvijaju... Ideja da će sve što sam ja napisao ostati na internetu sve dok bude postojao internet (a nadam se da će postojati dugo ili će se pretvoriti u neki sopstveni hibrid) mi daje isti osećaj kao da sam to objavio i na hartiji...
Bitno je pisati, izneti svoje mišljenje.
Uvek postoji ta misao, neko će nekad ovo pročitati; na nekoga će to ostaviti utisak, nekoga će inspirisati da ako ništa drugo - razmišlja...
Zapravo, postoji i drugi plan. Ili prvi plan. Pišem zato što mi se piše, pišem jer imam potrebu da pišem. L´art pour l´art... A u isto vreme l´art pour za svakog ko pročita...
Možda je jedina manjkavost interneta njegovo moranje da bude aktuelan. Gomile postova se trpaju jedan preko drugog; informacije moraju da budu sveže... Ja se uzdam u onu: prave vrednosti uvek traju...
Pišimo ljudi, razmišljajmo, stvarajmo. Napredujmo svakim danom u svakom pogledu... Postanimo točkići i zupčanici koji se pokreću protiv diktatora, protiv kriza, protiv primitivizma i gluposti...
Pre neki dan slučajno bacim pogled na neke postove (Mali virtuelni klub pesnika) i primetim neke zanimljive komentare... Najzanimljivije je to što sam zadnji post poslao pre gotovo 8 meseci... Zamislih se: nekada su ljudi morali da objave neku knjigu, kritika je moralo to da podrži, morali bi da traže izdavače - a sve u cilju da pročire svoju ideju; da ih neko pročita...
Danas se stvari mnogo brže odvijaju... Ideja da će sve što sam ja napisao ostati na internetu sve dok bude postojao internet (a nadam se da će postojati dugo ili će se pretvoriti u neki sopstveni hibrid) mi daje isti osećaj kao da sam to objavio i na hartiji...
Bitno je pisati, izneti svoje mišljenje.
Uvek postoji ta misao, neko će nekad ovo pročitati; na nekoga će to ostaviti utisak, nekoga će inspirisati da ako ništa drugo - razmišlja...
Zapravo, postoji i drugi plan. Ili prvi plan. Pišem zato što mi se piše, pišem jer imam potrebu da pišem. L´art pour l´art... A u isto vreme l´art pour za svakog ko pročita...
Možda je jedina manjkavost interneta njegovo moranje da bude aktuelan. Gomile postova se trpaju jedan preko drugog; informacije moraju da budu sveže... Ja se uzdam u onu: prave vrednosti uvek traju...
Pišimo ljudi, razmišljajmo, stvarajmo. Napredujmo svakim danom u svakom pogledu... Postanimo točkići i zupčanici koji se pokreću protiv diktatora, protiv kriza, protiv primitivizma i gluposti...
понедељак, 2. март 2009.
tragač
Crtica o pekari
Pre izvesnog vremena uđem u pekaru i imam šta da vidim! Nova kategorija bureka – burek pica! Iz čiste znatiželje poručim odmah 250 g i jogurt, of course. To bi ujedno bio i poslednji put da sam uopšte i pomislio da uzmem taj burek. Pa to je prosto zločin ka bureku, ka kulinarstvu i ka pravim poštovaocima bureka. Pica je o.k.,takođe i pancerota... Mislim, ko voli... Ali, u burek staviti kečap – e to je pravi zločin...
Takođe ne kapiram kategoriju – prazan burek. Pa to su samo ispečene kore od testa koje su namazane mašću.Kakvi to ljudi jedu prazan burek? Neće sa sirom, ni sa mesom, čak ni sa pečurkama – nego baš prazan! To je kao otići na more i samo pokvasiti stopala. Otići u Pariz i ne mrdati iz hotelske sobe. Otići u pozorište i gledati samo prvi čin. Samo mazohisti i mizantropi jedu prazan burek! Šala! O ukusima ne vredi raspravljati.
E, da zakonom bih zabranio da napirlitane,našminkane i na štiklama damice u pekari poruče burek! Zamislite samo sliku kako im mast curi niz bradu, dok se bore sa vrelim burekom, i pri tom brzo sve to zalivaju jogurtom iz tetrapaka.
Prodavačice u pekarama (nigde nisam video prodavca) su posebna priča. Kapiram da im uopšte nije lako, da im se smuče kojekakve mušterije; ali ubeđen sam da izgube strpljenje već od šest sati ujutru (s obzirom da startuju u pet).Prema jednoj mušteriji su kao fine i čim se ova okrene one prevrnu očima i kao da žele da kažu drugoj mušteriji:“Jesi li video/la? Kakvo đubre, našao tu da me smara od ranog jutra!“ Nemojte slučajno da vam se desi da tražite neke ekstra usluge, da prijavite nepravilno izbrojan novac, da zatražite salvetu! Smesta će uslediti rasprava, dva-tri prevrtanja očiju, možda i nešto gore... Čast izuzecima, naravno...
Pre neko veče uđem u pekaru i stanem u red. Ispred mene je bio neki dekica koji je hteo žu-žu. Prodavačica ga upita koliko, a ovaj odgovori :“Za pedeset!“ I ja sam se smrzao kada videh koliko kockica licnatog testa ide „za pedeset“ dinara. Jedva deset. Ona je to tako brzo izvela, da deda nije primetio kiloko grama ima u kesi. Pobunio se, verovatno ne zato što je bilo u kesi malo, već zato što je na trenutak sagledao ceo sistem u njegovom najgorem obliku. Za pedeset dindži ima da dobiješ deset kockica žu-žua i tačka! U ljutom i surovom kapitalizmu nema mesta humanizmu, besparici, nema obzira ka starim i siromašnim licima. Ako imaš kintu možeš da jedeš, ako nemaš crkni od gladi. Prodavačica ljutito vrati kesu na vagu, i još ljuće reče dedi da tu ima četiri grama više nego što je platio. Dedi ne preosta ništa drugo nego da uzme kesu i tutanj.
Primetio sam da u poslednje vreme pamtim izvesne stanice po pekarama koje se ne njima nalaze. Masa ljudi silazi baš na određenim stanicama da bi u toj pekari kupili neki njima omiljeni artikal. Primetio sam takođe da su u poslednje vreme vrlo popularne kifle, perece i đevreci. Da li to ljudi brinu o svojoj dijeti ili gledaju da prištede novac na hrani, ne znam. Znam samo da bi mi kifla (oko dvadeset dinara) bila dovoljna, recimo do devet sati.Dok, recimo burek (oko osamdeset dinara) može da „drži“ i do podne.
Što bi reko moj komšija, ne znaš više ni šta da jedeš.
Pre izvesnog vremena uđem u pekaru i imam šta da vidim! Nova kategorija bureka – burek pica! Iz čiste znatiželje poručim odmah 250 g i jogurt, of course. To bi ujedno bio i poslednji put da sam uopšte i pomislio da uzmem taj burek. Pa to je prosto zločin ka bureku, ka kulinarstvu i ka pravim poštovaocima bureka. Pica je o.k.,takođe i pancerota... Mislim, ko voli... Ali, u burek staviti kečap – e to je pravi zločin...
Takođe ne kapiram kategoriju – prazan burek. Pa to su samo ispečene kore od testa koje su namazane mašću.Kakvi to ljudi jedu prazan burek? Neće sa sirom, ni sa mesom, čak ni sa pečurkama – nego baš prazan! To je kao otići na more i samo pokvasiti stopala. Otići u Pariz i ne mrdati iz hotelske sobe. Otići u pozorište i gledati samo prvi čin. Samo mazohisti i mizantropi jedu prazan burek! Šala! O ukusima ne vredi raspravljati.
E, da zakonom bih zabranio da napirlitane,našminkane i na štiklama damice u pekari poruče burek! Zamislite samo sliku kako im mast curi niz bradu, dok se bore sa vrelim burekom, i pri tom brzo sve to zalivaju jogurtom iz tetrapaka.
Prodavačice u pekarama (nigde nisam video prodavca) su posebna priča. Kapiram da im uopšte nije lako, da im se smuče kojekakve mušterije; ali ubeđen sam da izgube strpljenje već od šest sati ujutru (s obzirom da startuju u pet).Prema jednoj mušteriji su kao fine i čim se ova okrene one prevrnu očima i kao da žele da kažu drugoj mušteriji:“Jesi li video/la? Kakvo đubre, našao tu da me smara od ranog jutra!“ Nemojte slučajno da vam se desi da tražite neke ekstra usluge, da prijavite nepravilno izbrojan novac, da zatražite salvetu! Smesta će uslediti rasprava, dva-tri prevrtanja očiju, možda i nešto gore... Čast izuzecima, naravno...
Pre neko veče uđem u pekaru i stanem u red. Ispred mene je bio neki dekica koji je hteo žu-žu. Prodavačica ga upita koliko, a ovaj odgovori :“Za pedeset!“ I ja sam se smrzao kada videh koliko kockica licnatog testa ide „za pedeset“ dinara. Jedva deset. Ona je to tako brzo izvela, da deda nije primetio kiloko grama ima u kesi. Pobunio se, verovatno ne zato što je bilo u kesi malo, već zato što je na trenutak sagledao ceo sistem u njegovom najgorem obliku. Za pedeset dindži ima da dobiješ deset kockica žu-žua i tačka! U ljutom i surovom kapitalizmu nema mesta humanizmu, besparici, nema obzira ka starim i siromašnim licima. Ako imaš kintu možeš da jedeš, ako nemaš crkni od gladi. Prodavačica ljutito vrati kesu na vagu, i još ljuće reče dedi da tu ima četiri grama više nego što je platio. Dedi ne preosta ništa drugo nego da uzme kesu i tutanj.
Primetio sam da u poslednje vreme pamtim izvesne stanice po pekarama koje se ne njima nalaze. Masa ljudi silazi baš na određenim stanicama da bi u toj pekari kupili neki njima omiljeni artikal. Primetio sam takođe da su u poslednje vreme vrlo popularne kifle, perece i đevreci. Da li to ljudi brinu o svojoj dijeti ili gledaju da prištede novac na hrani, ne znam. Znam samo da bi mi kifla (oko dvadeset dinara) bila dovoljna, recimo do devet sati.Dok, recimo burek (oko osamdeset dinara) može da „drži“ i do podne.
Što bi reko moj komšija, ne znaš više ni šta da jedeš.
tragač
Crtani film
Zamislite, gledao sam crtani film sa tužnim i glupavim krajem. Pitam se šta li sam i očekivao. Radilo se o tome kako su došli neki ljudi da odseku glavu bogu prirode da bi je poklonili carici. I o tome da su neki drugi ljudi posekli šumu zbog rude gvožđa. I o jednoj propaloj ljubavi. Sve u svemu, ubili su boga prirode, pa mu naknadno vratili glavu… Ali već je bilo kasno. On se istopio pretvarajući se u crnu rupu Sunca. Topeći se na Suncu, razlio se po planini. I nikle su nove biljke. A ono dvoje se poljubilo. Ali je kraj sve jedno bio tužan i glupav.
Kada smo mi bili mali, crtaći su bili drugačiji. Onda su neki mudraci i globalni uređivači programa za decu i mlade optužili Popaja da koristi doping da bi savladao Badžu i da podsvesno inspiriše klince da konzumiraju narkotike. Optužili su He-man-a da je najgori gej (derpe,feget, gejša – prim.prev.) i da loše utiče na mlade populacije svojim ne nasilnim ponašanjem. Da razjasnim, ma koliko da se “borio” protiv Skeletora i Hordaka, “strašnih” gospodara mraka, crne magije i podzemlja, nikad nije koristio prekomernu silu. Baš kada bi preterali, dobili bi po ćušku. Bio je jedan crtać kada je Hordak bio na samrti (a to mu je Skeletor namestio), i da bi oživeo, bilo je potrebno samo da neko pusti suzu za njim. Niko nije hteo to da učini, ni Hordakovi verni ortaci, ni njegov učitelj… Jedina koja je to uradila je bila She-ra, He-man-ova seja. Oni su u osnovi bili dobri, svoj energetski doping su koristili da pobedi zlo, i primenjivali su silu baš onda kada je to bilo potrebno. Kao u realnom životu što bi trebala policija da radi, al´ dobro sad…
Duško Dugouško koji je koristio nasilje,u principu, samo kada bi bio žestoko isprovociran. To je često činio da odbrani obraz, svoj dom, da osvoji srce neke lepe zečice, da odbrani planetu od invazije vanzemaljaca. Najgrozniji potez koji bi Duško uradio da dovede protivnika do ludila je bio da ga bučno poljubi, ni manje ni više nego u usta. Zatim, dok je ovaj u šoku, uhvatio bi ga za obraz i snažno prodrmusao; zatim zapalio u najbližu rupu. Hmmm, tu je Pera Kojot, koji je malo diskutabilan; ali ljudi, on živi u pustinji gde ne raste ništa osim kaktusa i morao je nekako da se snađe da bi preživeo. Tako me je nervirala Ptica trkačica, da sam se iskreno obradovao kada sam ugledao poster “Beep now, mother f****!”. Doduše, bilo je par pokušaja da klinci skoče sa neke terasice sa kišobranom, da besomučno prave klopke i zamke (moja malenkost), ali, u osnovi svi su na kraju shvatili da je to samo crtać i da je sve to u svrsi zabave.
Ne znam da li ste u poslednje vreme gledali crtaće, ali etar je preplavljen “manga” i anima crtaćima. Tu su bili “Bey-blade” – gde su klinci na svakom koraku vrteli neke čudne čigre i pri tom ispuštali krike iz džungle; užasno popularni “Pokemoni”,gde su se klinci trudili da prdežom izbace munju i protivniku pomute znanje; neki crtaći, ko će znati kako se zovu, prepuni mrbidnih likova, poluraspadnutih zombija i duhova svih oblika. Ono što me najviše nervira je da likovi imaju neki oblik vanzemaljaca, često nemaju nos, imaju ogromne i buljave oči, iskežena usta i kilogram laka za kosu na glavi. Ma koliko da se mlatili, kosa uvek ostane netaknuta. Dok govore, ne menjaju mimiku lica. I što je najstrašnije, kad poginu – stvarno su poginuli.
E, gde vodi ovaj svet. O “teletabisima” nisam hteo da zamaram mozak. Dizni mi je oduvek bio previše tunjav, karikiran i sa obaveznim “happy end-om”, što me takođe živcira. Arijel, odnosno mala sirena je savršena sponzoruša čiji je ćale najimućniji baja. Sve su lepe, savršene, divno pevaju, svi ih prosto obožavaju, potencijalne udavače koje se posle niza peripetija ipak udaju, i žive srećno do kraja života. Pravi ameriki san.
Moj glas dajem ruskim crtaćima ,ne zato što sam rusofil, već zato što su lepo nacrtani, imaju zanimljivu priču, potrebna je inteligencija da bi se rešio problem. Moja ćerka obožava ruski crtać “Smešariki”. Likovi su totalno moderno dizajnirani i stilizovani, zovu se Medvedić, Zečić, Ježić… Zečić je na primer potencijalni biznismen koji se trudi da nagovori ostale da će njegova ideja upaliti, Medvedić je zeljoradnik i vrlo teško prihvata nove ideje, Ježić je pesnik mirnodopskih pogleda na svet… Svi su oni ortaci koji jedni drugima pomažu u nevolji i zajedničkim umnim i fizičkim snagama kreću u borbu sa čudesnim životom. I da, moram da pomenem “Sunđer Boba” koji je pravi leksikon (bizarnih, smešnih – ali gotovo realnih) likova. U osnovi priče je kritika firmi koje eksploatišu radnike (Mc Donalds,itd), pohlepnih gazda, glupavih ortaka, nabeđenih namćora, policije,tajnih društava…
Najsmešnija replika iz crtaća je bila kada Sendi (inače samostalna, pametna i sposobna ženska) izjavi:”Ja volim karate!” Sunđer Bob (dečak u koži polu-odraslog ,zajebant koji voli svoj posao i da bude na usluzi, idealni i poželjni radnik Mc Donaldsa), francuskim naglaskom: ”Ja volim kara-te!” Sunđer Bobov šef (pohlepni vlastodržac,beskompromisni moderni robovlasnik čija je jedina briga kako da sačuva tajni recept i da se otarasi konkurencije), Keba Kraba: ”Ja volim pa-re!” A Lignjoslav (neshvaćeni umetnik, koji se silom prilika i besparice našao baš tu):”A ja mrzim sve vas!”
Bane
Пријавите се на:
Постови (Atom)