Bela đavolica – vaskrsla boginja
Drama u III čina
Lica:
- Ja, u svom svakodnevnom, ljudskom obliku;
- Gordana, bela đavolica – vaskrsla boginja;
- Ja, kao Begemot
Mesto radnje:
San, u njemu trg, koji je u isto vreme pozornica (potok, galerija, amfiteatar i drugi trg na kome plamti logorska vatra). San, u njemu trg kao platforma koja svojim metamorfozama sve dovodi u pitanje i svemu daje pečat nepostojanog i vanvremenskog.
Čin I
Seni lelujaju nad trgom, noć se odavno spustila i vatre gore u dnu ulice. Veliki mesec se šepuri na tamno-modrom nebu i osvetljava zemlju sablasnom svetlošću. Lagano, sa leve strane se formira scena od drvenih dasaka, a tamo gde je kraj scene stvara se metalna žuta ograda. Na sceni se pojavljujem Ja, obučen u crnu majicu i šareni šorts. Stojim nalakćen na ogradu. Ispod mene, tj. ispred scene se stvara potok; prljav, crn, muljevit. U vodi koja teče u dnu crnila ogleda se mesec, veliki i žut.
Ja: Nebo gore, nebo dole,
Zvezde gore, zvezde dole,
Sve, što j´ gore, to j´ i dole –
Ako shvatiš blago tebi. 1
Oko mene se diže magla, mrak i hladnoća. Nesta i scene i kulisa... Osta samo crnilo potoka koji se pretvori u mulj i blato. Pomeralo se, kao živo.
Ja: (šapatom) Da, beše to isti anđeo što ustalasa vode.2
Najednom, sve se opet promeni. Magla je nestala, ponovo se vatre rasplamsaše. Ja i dalje stojah na sceni nalakćen na žutu ogradu. Ispod mene se prostiraše crni potok u kome se ogledao mesec. Sa druge strane potoka se stvori ista takva scena, kao preslikana u ogledalu. Na drugoj strani je stojao Begemot, isto kao i ja nalakćen na žutu metalnu ogradu. Iza njega, kao iza mene lelujaše plamenovi logorskih vatri. Sa moje leve strane se stvori amfiteatar, veliki i visok; u kome je sedela publika. Begemot je na sebi imao crno odelo i crni plašt do zemlje, na nogama crne čizme. Na licu je imao crnu grotesknu kožnu masku, sa smešno izduženim nosem. Ja se preselih u Begemotovo telo i sve videh kroz njegove oči. Priđoh publici, sada sa svoje desne stane i poklonih se.
1 – Tabula smaragdina
2 – A. Krouli, „Knjiga Lapis Lazulija“, IV – 27, peva Jahusu
Čin II
Ja kao Begemot prilazim žutoj ogradi i vidim sebe kako stojim sa druge strane crnog i mutnog potoka. I dalje sam nalakćen na žutu metalnu ogradu. Ja kao Begemot se nagnuh preko ograde i raširih ruke. Dok govorim, glas mi biva izmenjen i neobično glasan i jak.
Begemot: O mirabile giusticia di te, Primo Motore: tu non `ai voluto mancare a nessuna potenzia
l´ordine e qualit`a de´ sua necessari effeti – O stupenda necessit`a!3
Nesta žute ograde i Begemot poče da lebdi iznad potoka. Glas mu posta stravično jak i kao da odjekuje sa neba.
Begemot: Primo Motore! (otegnuto i užasno jako) Primo Motore!
Odjednom, blato u potoku poče da se miče i klokoće. Prvo se pokaza beli lakat, a zatim se pokaza čitava ruka. Blato se pokrenu i pokaza se glava. Ubrzo, pojaviše se i leđa i prilika se potpuno izvuče iz kala. Nigde se ne videše tragovi blata, već se pred svima ukaza devojka potpuno bele puti. Kao što se Venera rodila u morskoj peni, tako se Gordana rodila u mračnom i muljevitom potoku. Stoji smerno, duga riđa kosa joj je prekrila dojke, dok je ruke sklopila preko stidnice. Stoji nepomično, ne govoreći ništa.
Ja: Slava ti, zlatnonoga Afrodito,
radosti bogova i ljudi!
Opet sve videh Begemotovim očima. Spazih da lebdim iznad potoka. Priđoh Gordani i pružih joj ruku. Ona mi dade svoju nežnu ručicu i polete samnom na scenu. Skinuh svoj dugi crni plašt i prebacih ga preko njenih golih leđa. Izgledala je savršeno, fantastične bele puti, malih i jedrih dojki i zaobljenih bokova; uokvirenih crnim plaštom. I velike, pametne oči koje gledaju kroz čoveka... Pozvah rukom sam sebe da dođem do logorske vatre.
Ja: Ecce deus – ecce homo!4
Begemot: Vina ovamo, vina dajte! (okreće se ka meni i govori) Očekujem Te u snu i na javi. Ne
prizivam Te više; jer Ti si u meni.5
Ja: Ipak Ti si skriven, čak i dok si ja.6
3 – O divna je pravičnost tvoja, Prvi Pokretaču: Ti nisi hteo nikakvoj sili da uskratiš poredak, niti da je lišiš podobnosti za neophodna delovanja njena. O božanstvena neophodnosti! – Leonardo da Vinči, „Mehanika“
4 – Evo boga – evo čoveka, Jovan XIX
5 – A. Krouli, „Knjiga Lapis Lazulija“, VII – 13
6 - Ibid., VII – 14
Čin III
Nestao je i trg i potok, obe scene i amfiteatar... Pojavio se neki mali, drugi trg, na kome je plamtila logorska vatra. Mesec beše nestao sa neba, tako da je samo vatra bacala čudne senke po okolini. Ja sam nestao, ostao sam Ja u Begemotu. Skinuh crnu kožnu masku i bacih trorogi šešir na zemlju. Podigosmo pehare visoko uvis.
Gordana: Živeo!
Ja Begemot: Živela, ljubavi moja!
Oraspoložen, digoh pehar uvis i počeh da skakućem oko vatre i da pevam.
Ja: Dok sam trezan baš ni retka
napisat vam neću, -
svaki dan sam kraj bureta,
pijan i umreću.
Volim vino, pesme volim,
i latinske gracije, -
ako pijem, bar i pevam
lepše neg´ Horacije.
U srcu mi radost bruji,
dum vinum potamus,
braćo Bahu pevajmo:
te deum laudamus!7
Kad završih cupkanje oko vatre, ja poskočih i u vazduhu udarih petu o petu. Gordana se nasmeja.
Gordana: Kako si ti lud! Zar ne vidiš koliko nas ljudi posmatra!?
Ja joj pritrčah i uhvatih je oko struka. Podigoh je u zrak i ka sebi. Poljubismo se tako da je puklo! Okrenusmo se ka publici, koja je stojeći na svojim mestima burno aplaudirala. Poklonismo se publici.
Ja: Plaudite, acta est fabula!8
9. avgust 2006.
7 – D.S. Mereškovski, „Vaskrsli bogovi“
8 – Ovim rečima su u staro vreme glumci završavali predstavljanje komedije : Pljeskajte, igri je kraj!
