Danas razmatrajući krucijalna pitanja o opstanku čovečansta, dotakoh se u razgovoru sa dr Pajom Klajnerom i pitanja da li je čaša polupuna ili poluprazna.
Dr Klajner se značajno nakašlja, pogled upilji u jednu tačku negde na dnu horizonta. "Pa ja mislim da to zavisi isključivo od sledećeg stanovišta. Pod jedan, ako si sipao u čašu toliko da ona bude do pola puna - ona je polupuna. A ako si odpio iz čaše toliko da ona bude poluprazna - ona je poluprazna."
Nadovezah se ja: "A u slučaju da ne znaš da li je neko dosuo ili otpio iz čaše? Nego neko tek tako iznese ispred tebe čašu, i pita te - da li je dotična polupuna ili poluprazna? Dr Klajner se nađe zatečen, i ipak priznade - da ne zna.
Posle nekoliko trenutaka, izrekoh svoje mišljenje. "Ja mislim da je čaša polupuna!" Da mi ne bi bez razloga postavljao logično potanje - zašto?, požurih. "Pa zato što je smisao čaše da sadrži nešto u sebi, neku tečnost. Njeno primarno stanje je da bude puna nečega. Njena svrha nije da bude prazna, ili poluprazna... Da stoji tek tako u nekoj vitrini... Ona treba da bude puna. I prema tome, ako u čaši ima do pola neke tečnosti, ona je polupuna!"
Dr Klajner ne reče ništa, samo se šeretski nasmeši. Ja sam se smeškao isto. Moram da priznam da mi se dopala njegova konstatacija... Ako doliješ - polupuna...Ako isprazniš - poluprazna... Setio sam se neke stare misli, negde sam je pročitao... Optimisti misle da je čaša polupuna, pesimisti da je poluprazna. Odmah mi se nadovezala misao Marka Tvena. Nema ničeg goreg od mladog pesimiste. Osim matorog optimiste.
Нема коментара:
Постави коментар