“Maratonci trče počasni krug” – mjuzikl u Pozorištu na Terazijama, iz mog ugla

NAJSTARIJA BALKANSKA FAMILIJA
Dok sam pisao priču o jednom mladom čoveku koji živi u porodici metuzalema – grobara,želeći da iz tog mraka (smrti) izađe i ode negde u neki bolji, lepši i životniji svet, asve (to) kao metaforu o vladavini “pogrebnika” u jednoj komunističkoj državi – preduzeću za proizvodnju pogrebne opreme, sa sopstvenim osećanjem nepodnošljive klaustrofobije, nisam ni slutio tad – početkom sedamdesetih godina prošlog veka, prvo da će se moja lična “drama” pretočiti (posle pozorišta) u film, pa, zatim, u mjuzikl 2008. Godine, breme koje je tih sedamdesetih godina bilo daleko kao danas razmišljanje o letu na Veneru…
Nadam se, i verujem, da bi mjuzikl na sceni Terazija mogao biti uspešan kao što je (onih godina) bila uspešna predstava u Ateljeu, ili film koji i danas gledaju generacije (ne) rođenih dok sam pisao ovu crnohumornu (samo) ispovest.
U svakom slučaju,, biće ovo jedno novo i zanimljivo pevanje životopisa “najstarije balkanske familije”; toliko stare da joj ni smrt ne može ništa.
I u nadi, da bi ovo izvođenje moglo biti jedan od ozbiljijih pokušaja u pronalaženju puta ka “domaćem mjuziklu”, sačekaću premijeru zakazanu za 25. Maj – rođendan druga Tita – Pantelije, čoveka koji mi je bio velika inspiracija dok sam kao mlad (i neobavešten) mislio da jedan pozorišni komad može da promeni svet.
Dušan Kovačević


“Maratonci trče počasni krug” – mjuzikl u Pozorištu na Terazijama, iz mog ugla

Svetla se gase. Orkestar iz laganog uvoda naglo prelazi na urnebesni jazz. Plesači naglo stupaju na scenu. Otvara se krematorijum. I novine koje drže u rukama pišu o tome. U pozadini projektor obaveštava skupinu da je umoren naš dragi kralj Aleksandar I Karađorđević i ministar inostranih poslova Francuske Bartu. Plesači sve urnebesnije plešu, ori se pesma “Krematorijum”, mašu biltenima, ulaze u publiku, muzika trešti.Umro je kralj Aleksandar Ujedinitelj, jedna epoha je završena. Dolazi vreme kada je smrt jedini siguran posao.
Ali, šta je ono što je narodu potrebno kao hleb nasušni? Pa ono što su još stari Latini znali – hleba i igara! I to ne bilo kakvih igara, pa ljudi su se civilizovali u međuvremenu… Film – pa to je direktni prozor u ljudsku maštu! Film – glamur, sjaj, lepe plesačice koje se baš ne viđaju svakog dana… I sada prvi put u vašem gradu, čudo neviđeno – ton film! Ton je nešto što je bilo nedostižno, nešto što je postojalo samo negde tamo. Ton daje filmu dubinu, živost, utisak da se radi o realnim ljudima, koji pričaju, koji se smeju… Ton film – viče Đenka Đavo, možda više đavo nego Đenka. Kao pravi donosilac svetlosti dolazi Đenka i sa sobom iz tamo nekog belog sveta, iz Evropske Unije donosi ljudima nadu, donosi zabavu, donosi saznanje da ne mora sve biti tako sivo, da je jedino rešenje tu; svakom ispred nosa – u glavi! Taj ton je u glavi!
Ljudi su opčinjeni, hipnotisani. Muzika i ples čine da se ljudi osećaju kao hipnotisani miševi u priči o Čarobnom Frulašu. Đenka sa sobom ne nosi samo ideju o ton filmu, on ide dalje, on će snimiti film; on će nam pokazati kako se živi kao u filmu, kako se biva slobodan u filmu :”Slobodan život”! Pozvani su svi! U filmu će glumiti i seljačić u opancima i gunju,glumiće i brkati radnik u fabrici, glumiće i feminizirani momčić koga se svi sklanjaju, glumiće i debeljuca koji je nesposoban za život bez svoje majke, glumiće i ženska sumnjivog morala, i sponzoruša koja se grudima probija u svet… Svi su pozvani i svi su jednaki. Svi imaju šansu da zaigraju “na daskama koje život znače”, sada više nego ikad.
A pozvani su najpre Mirko i Kristina, mladi i lepi, obični a ljudi koji obećavaju. Mladi ljudi pred kojima je budućnost. I upravo su oni “najpozvaniji” jer predstavljaju kariku koja treba da se prekine, kariku između grobokopača i grobara, kariku sa lešinarima ljudskog pathos-a. A oni, pak, rastrzani između porodičnih obaveza, između mračnog ali i sigurnog posla (koga će tek biti) i između neke nove ali i neizvesne budućnosti nisu kadri da zakorače u “Slobodan život”.
Mirko će postati žrtva svoje porodice grobara, neumoljivih i beskrupuloznih trgovaca smrću; postaće žrtva svog pohlepnog i samovoljnog nesuđenog tasta koji koristi njegovu veridbu kao proširenje delatnosti . I napokon, postaće žrtva svoje želje za osamostaljivanjem, odrastanjem i dugo gušene potrebe da bude muškarac koji misli svojom glavom. Dugo potiskivana frustracija će eksplodirati u razjarenu zver, koja ubija sve što mu se nađe na putu. Postaće svoj negativni ekstrem.
Kristina će pak postati žrtva devojačke putenosti, koja joj je jedina ostala kao odlika njene ličnosti. Ona nije pre toga imala izbora, ona je bila puka marioneta u rukama svog surovog oca. Njena veridba je nešto što je tata ugovorio, i od nje se očekuje isključivo poslušnost. Ona prvi put bira, i prastara ženska logika joj je rekla da sa grobarima nema budućnosti. Prastari ženski nagon je vodi Đenki, čoveku koji bar ima smelosti da se usudi.
Topalovići toliko nemaju obzira (a možda se tako rešavaju konkurencije) da umesto gospodina Rajkovića gaze autom popa Životu. Kad se pop u autu osvesti, Laki ga dokrajči pištoljem i to tri puta; uz opasku :”Treći put Bog pomaže!” Kada su podigli popovu torbu u njoj su našli “neke slike dečaka”. Bili Piton ništa ne zaostaje, čak je iskopao sveže sahranjenog kralja Aleksandra, na šta su Topalovići samo prokomentarisali :“Jao, evo ga Aca! U redu, kupujemo!”
Kovačević je “Maratonce” napisao pre više od četrdeset godina i još njije doživeo da vreme grobara ljudskih duša prođe. Sjajni Kokan Mladenović je priču postavio na aktuelni, moderni nivo; i nažalost, napravio divnu paralelu sa našim zajedničkim snom da zaigramo u nekom lepšem, boljem i srećnijem filmu. U “Slobodnom životu”. I ne moram da pominjem da neizostavno mora da ima ton.