Svakog trenutka ispred mene je izbor
Pitam se često kojom to logikom biram
Nekada se prosto desi magnetni trenutak
Kao pad u crnu rupu koji traje milisekundu
I obično osvešćenje donosi uvid u učinjeno
Neki izbor je napravljen
Kažem tada ko zna zašto je dobro
Što se baš to dogodilo baš tada
Često imam utisak da ne biram to ja
Već moje ogromno nesvesno
Koje radi samo po njemu znanim šablonima
Nadam se da je dalekovido dovoljno
Samo na taj način životi se zaokružuju na kraju
Etimološki
Svako od nas je već bio formirana ličnost
Kao fetus imao je određenu svrhu
Izgrađen karakter i mentalitet
Naravno da to ne izgleda tako
Izgleda kao da čovek ceo život uči i napreduje
I da njegov kontinuitet svesti zavisi od faktora
Koji mu se dešavaju
Ne znam ko je u pravu uglavnom slušam sebe
Život mi izgleda kao zmija
Koja gutajući događaje i stremljenja raste
Izdužuje se i stiče iskustvo
Mada je ona takva od prvog dana od prvog udaha
Ovo me podseća na Zenonovu aporiju
Ona je u nama od samog početka
Ona je takva do svog najsitnijeg atoma
Do prošlih života do prakosmosa
Do Boga
Raniji događaji odluke ljudi
Iz sadašnje perspektive navodno mudrijeg čoveka
I ne govore mi mnogo
Sve sam ih zaboravio prevazišao
Kao da plutaju u magli
Tek kada se vinem kao ptica iznad sebe
Svog života koji vijuga kroz ovaj svet
Mogu da vidim kuda je on išao
Koje sam darove dobio šta sam izgubio
Siguran sam
Baš mi je sve to bilo potrebno
Da bih sada bio to što jesam
Ja sam ta Zmijina glava koja juriša u budućnost
Telo se gubi u izmaglicama prošlosti
Ali to telo je deo mene od te prošlosti sam satkan
Penetracija kosmičke svesti
U naš mali um ostaje neprimećena gotovo uvek
Busamo se u grudi
I puni sebe odvažno kažemo
Ja sam to uradio
Ja sam to hteo
Ja Ja Ja
A ko si to Ti zapravo
Kakvu predstavu Ti imaš o budućnosti
Pa ona je tek ono što se dešava svima nama
Prepuna svojih svakojakvih ćudi
I čini mi se nimalo je nije briga za bilo koje Ja
Ona ima neke svoje zakonitosti i puteve
Nju interesuje samo kolektivna svest
Samo krajnja slika koju stvaramo u maštarijama
I tada kosmička svest prodire u naš mali um
I to ostaje neprimećeno gotovo uvek
Busamo se u grudi
I puni sebe odvažno kažemo
Ja sam to hteo
Energija počiva na principu
U ženama bruji istok zapad sever jug
One su sile koje formiraju puteve
Muškarci su tek zbunjeni dečaci
Svestan sam sebe i često sebičan u tome
Tim putevima trčim u pitanjima stalno
Nemam uvek pravo rešenje
Nekada mi se čini i da ne postoji
Ponekad sam sam sebi smešan
Sa svojim glupostima sebičnim željama
Dečijim bolestima koje podsveno isplivavaju
Pomislim čak da bilo koji naš sebičluk
Neminovno vodi nezadovoljstvu sobom
Kao i sve kosmičke energije
Nismo stvoreni da samo bivstvujemo
Prožeti se sa drugim bićem
Sa njim postati jedno
Voleti ga kao sebe samog
Osetiti radost življenja kroz sve što donosi život
Osetiti život kroz sve njegove čarolije
Voleti Sve voleti ljubav
Trajanje neminovno zaokuplja ljudski um
Životni vek
Rađanje sazrevanje doba zrelosti starost smrt
Kada imamo dvadeset imamo utisak da će trajati večno
Dani koji prolaze deca koja odrastaju
Podsećaju nas da biološki sat otkucava
Zamisliti sebe starcem koji provodi vreme čitajući novine
Slušajući njihove priče o prohujalom vremenu
Preminulim drugovima životnim saputnicima
Neminovno izaziva odbojnost
Zvuči gotovo nemoguće a tako je realno
Živeti kao da je svaki dan dar božiji
Čini mi se kao esencija življenja
Ne bojati se sutrašnjice opustiti se sam sa sobom
Voleti do svog poslednjeg daha
Uživati u vremenu dok god da traje
Očuvati svest o sebi kao kosmičkoj iskri
Put je istinskog ratnika
Sva lepota je u sreći
U osećanju da volimo i da smo voljeni
Sva lepota je u ljubavi
U sistemu vrednosti
Zajedničkom kulinarskom ukusu
Kako plešemo i mazimo se istovremeno
Imam osećaj da volim oduvek
Da sam tek pored Tebe Ja zaista svoj
Zaista mislim da je
Kosmička paradoksalna lepota
Dar božiji pogled anđela
U osećaju da volimo i da smo voljeni
