Ljubavni "Deus ex machina"
Popeo mi se na glavu i ščepao me za uši
Prozborih "Baš si seronja"
I klonuh pokošen kao srna strelom
понедељак, 5. децембар 2011.
IV oblik
Javiš se u snu -
Predivna bela put
Okovala je moj pogled
Mamiš me rukama
Od suvog lišća zelenih trava
Nestvarnim osmesima
Dobijaš silne oblike
Nekih dalekih suseda
Grliš me nogama
Nudeći se bestidno
ližeš po licu
Šapućeš na uho -
Ti ne smeš da me imaš
Budim se unezveren
Ti javiš se u jutro
Kao poprskana rosa
Po mojim sobnim biljkama
jesen, 2001.
Predivna bela put
Okovala je moj pogled
Mamiš me rukama
Od suvog lišća zelenih trava
Nestvarnim osmesima
Dobijaš silne oblike
Nekih dalekih suseda
Grliš me nogama
Nudeći se bestidno
ližeš po licu
Šapućeš na uho -
Ti ne smeš da me imaš
Budim se unezveren
Ti javiš se u jutro
Kao poprskana rosa
Po mojim sobnim biljkama
jesen, 2001.
среда, 16. новембар 2011.
петак, 9. септембар 2011.
среда, 7. септембар 2011.
петак, 1. јул 2011.
A kako je bilo..?
Perun, Gromovnik
Perun je najmoćniji slovenski Bog, sličan vrhovnom Bogu Zevsu, koji će se kasnije pojaviti u grčkoj civilizaciji. Bio je Gospodar Oblaka, a slovio je i kao Nepobedivi Ratnik, Tvorac munja i gromova. U njegovoj nadležnosti su bile i zvezde, Sunce i Mesec, a na zemlji je Gospodar Vatre. Tako su, praktično, sve Sile koje su u drevnom vremenu izazivale strahopoštovanje, bile Njegove.
Perun kažnjava krivokletnike, kao i sve ljude koji su zli: "A Perun kažnjava zle i neposlušne zatvarajući im Nebeske Kapije". Krivokletstvo kažnjava još za života, a u izvršavanju kazne najčešće upotrebljava munje. U mnogim spisima iz ranog srednjeg veka, pa čak i u ugovorima o miru, Sloveni su se zaklinjali na poštovanje ugovora upravo Perunu.
O posvećenosti Perunu ukazuje i činjenica da, do danas, mnogi toponimi i biljke nose Perunovo ime (Perunov vrh i Perunova obala u Rusiji, Perunja ves u Sloveniji, planina Perin u Bugarskoj, cvet perunika). I dan-danas postoje izreke i kletve na nekim slovenskim jezicima koje sadrže Perunovo ime. Na poljskom reč "piorun" znači grom, a srpska kletva "grom te ubio, dabogda", potiče upravo od Boga Peruna.
Za Peruna su vezane i duhovne pojave, stvorene pod uticajem kulta vatre, kao što su, na primer, ale ili ognjeni petao. Od životinja, Peruna je simbolizovao jarac, a od biljaka hrast, perunika, žalfija, pšenica, kopriva, jabuka i čuvarkuća. Pred Njegovim kipom, vernici su obavljali zavete, uz biljne i životinjske žrtve. Tamo gde nije bilo izgrađenih hramova, Sloveni su se molili Perunu u Svetim Gajevima, trebištima ili ispod hrasta, od čega je u hrišćanstvu opstalo obožavanje drveta - zapisa. U većim naseljima gde su postojali hramovi, vernici su, predvođeni žrecima, održavali krstonosne obhode (litije u hrišćanstvu) pronošenjem Perunovog Krsta kroz celo naselje sa zaustavljanjem i pevanjem hvalospeva na svakom raskršću.
Kako je Perun bio najmoćniji Bog kod Slovena, a životinja simbol mu je bio jarac, tako su ga hrišćani povezali sa samim Đavolom. U slovačkom jeziku i danas se "do Đavola" kaže: "do Paroma". Zbog ovoga su hrišćani osobine Boga Peruna razdelili, ne bi li tako Silu unizili, pa atribute Perunove pokrivaju sveti Ilija i Pantelija, Ognjena Marija, a delimično i sveti Petar Bogišar, sveti Nikola, sveti Spas, Arhanđel i sveti Jelisije. Vreme slavljenja Peruna padalo je tačno na dan sredine (kulminacije) leta. To je 7. avgust, a izmešteno kao tradicionalni praznik 2. avgusta na današnji Ilindan.
Svarog, Sunčani
Bog Svarog nije moćan kao Perun, Svetovid i Triglav, koji se služe prirodnim silama i koriste oružje ratnika, ali ih nadmašuje Božanskim odlikama. Svarog je Sunčani bBg, Stvoritelj svega na Nebu i Zemlji, a nazivan je i Višnjim. Po jednom zapisu, Svarogova žena Vida zamolila ga je da stvori čoveka po svom obličju. Svarog je izeo drvo hrast, oblikovao čoveka udahnuo mu dah životni. Tako je postao prvi čovek, Dubravko, a od lipe beše oblikovana prva žena kojoj je dah životni podarila sama Vida, nadenuvši joj ime Ljubljenica.
Kipovi Svaroga u hramovima bili su u sedećem položaju, poput kralja na prestolu. Na prsima je imao orla, a na glavi kapu s bivoljim rogovima. Držao je dva žezla sa figurom Sunca na svakom. Uz hramove, kultno mesto bilo mu je i porodično ognjište. U čast Svaroga, Sloveni su ritualno stavljali na ognjište hrastov badnjak, koji je predstavljao duh predaka, duhove što razgorevaju vatru Sunca. U čast Svaroga žreci su pravili velike kolače, koje su kao žrtvu obilja prinosili i vernicima želeli da takvo obilje bude i u narednoj godini (kolači se i dan-danas spremaju uoči krsne slave). Za Svaroga su vezani razni fetiši protiv uroka i lopatice životinja na kojima se gatalo. Predstavljali su ga orao, leska, orah, žito i vinova loza. U Njegovu čast održavane su maškare i koledari. Vreme Svaroga padalo je od Badnje večeri do Poklada. Kao najmoćnijem Bogu, pripadali su mu Sunce, Mesec, duga, zvezde, a od duhovnih pojava vile. U hrišćanstvu, sve njegove funkcije prenesene se na Hrista.
Svetovid, Četvoroglavi
Preskakanje vatre - Obred starih Slovena u čast Boga Svetovida održao se do danas
Svetovid je Bog sa četiri glave, koje označavaju mali panteon važnih slovenskih Bogova - Peruna, Svaroga, Lade i Mokoše (kod Srba Vide). Ovako udruženi, gledali su na sve strane sveta i zaslužili ime Svetovida, odnosno Svevida.
Svevidost ovog Boga podrazumevala je i sveobuhvatnost Univerzuma, pa je na Svetovidovim kipovima predstavljen Gornji (duhovni) svet, Zemaljski (ljudski) i Donji (adski).
Sloveni su stvorili predstavu o noćnom jahaču Domovoju, pa je konj na kipu Svetovida predstavljao Gornji svet, Srednji je prikazivala figura žene, a Donji Dabo, koji je istovetan predstavi Đavola u hrišćanstvu.
Svetovid je i ratnik. Predstavljan je sa mačem i rogom. Bio je vezan za svice i belog konja. Ratnik na belom konju predstavlja simbol pobede i do naših vremena. Od biljaka, Svetovida su simbolizovali božur, vidovčica, ivanjsko cveće, javor i jasen. Pored mača i roga, obeležja su mu i zastave, gusle i amajlije od zlata, srebra, kamenja, roga, kosti i drveta. Kultna mesta su hramovi i trebišta. Obredne radnje su obavljale rusaljke. U čast Svetovida su se preskakale vatre i prolazilo se ispod cvetnih venaca, čime su se slavili proleće, leto i jesen. Muzika je bila neprekidna, pa su žene padale u trans, što se i danas može videti u istočnoj i južnoj Srbiji.
Svetovid se proslavljao 9 dana od Dugodnevice (21. jun), a tradicionalno u hrišćanstvu je izmešten od 29. juna, od Vidovdana do Ivanjdana. Njegove osobine su u hrišćanstvu prenete na Svetoga, svetog Vida i svetog Lazara.
Veles, zaštitnik stočara
U kolektivnom pamćenju Slovena, Bog Veles je ostao duže od ostalih Bogova. Po njegovom imenu je nazvana i srednjovekovna kneževina Vlaška, a na Balkanu je uobičajeno da svi stočari nose zajednički naziv Vlasi.
Veles je zemaljsko Božanstvo, zaštitnik stočara i ratara. Slavljen je u vreme setve, žetve i ispaše. Pripisivano mu je pomračenje Sunca. Velesu su pripadate i duhovne sile: zmajevi, ale i noćni šumski konjanik Lesovik. Velesova kultna mesta, pored hramova, bila su njive, pašnjaci, torovi, trebišta i groblja. Obredi su se sastojali od maškara, vučara (imitacija vukova) i zavetovanja. Njegov simbol je bio štap, a simbolizovali su ga trava, vuk, crni petao i domaće životinje.
Drveni kip Velesa bio je izrezbaren likovima hromog belog vuka, govečeta, rala i krilatog lava s glavom orla. Lav na vrhu repa imao je cvet ljiljana. Brada Velesa predstavljena je klasjem pšenice, pa verovatno otud izreka kod Srba: "Puna šaka brade" - kad rodi godina i uspe trgovina. Funkcije boga Velesa u hrišćanstvu su prenete na svetog Vasilija, Luku, Blaža, Kornelija i Ivana, a delimično svetog Savu i Mratu.
Mokoš, Majka zaštitnica žena
Mokoš je Boginja Majka i zaštitnica žena, koja se brine o njihovom zdravlju i porodu. Pomaže porodiljama i štiti njihovu decu, ali istovremeno pomaže i ženi da sačuva dobar brak. Mnogo običaja je vezano za ovu Boginju. Slovenske žene bacale su u vodu kudelju koja se nazivala "mokrica" i koja je predstavljala žrtvu Mokoši. Pređa kudelje nije se smela ostavljati preko noći da je ne bi Mokoš oprela. Zaštita ovaca i njihovog runa takođe je bila jedna od njenih delatnosti, zbog čega su joj Sloveni takođe prinosili žrtve. Makaze, bosiljak i pramen vune stavljani su pod noge Mokošinom kipu, što je štitilo neostrižene jaganjce.
U severnoj Rusiji verovalo se da Mokoš ide od kuće do kuće za vreme velikog posta i nadgleda predilje. Budući da je vezana za vreteno i preslicu, pretpostavljalo se da se njena delatnost proteže i na kosmičkom planu kao delatnost Boginje koja određuje ljudsku sudbinu i seče kratke niti čovekovog života.
Mokoš se identifikuje sa Vidom, ženom Svarogovom. Ona je zaslužna za stvaranje ljudi i kao takva povezana je sa Belom pčelom, pretkom Slovena. Zbog toga je pčela Mokošina sveta životinja kao i ovca, ali i zmija. Njene biljke su lipa, lan i kantarion. Lipa je povezana sa prvom ženom nastalom od drveta lipe, a za čije je stvaranje zaslužna Mokoš, lan se često koristi u vradžbinama, dok se kantarion koristi u lečenju "ženskih" bolesti. Funkcije Mokoši, Velike Majke prenete su u hrišćanstvu na svetu Petku.
Triglav, Ratnik
Triglav je Bog sa izrazitim odlikama ratnika. Ima tri glave i zaštitnik je Neba, Zemlje i Bezdana. Dan Triglava padao je na sredinu (kulminaciju) zime 4. februara, a tradicionalno je izmešten na 2. februar. Kultna mesta, pored hramova, bila su mu na trebištima i u planinama.
Noć je smatrana vremenom njegovog delovanja. U njegovoj vlasti su bile vile i noćni konjanici. Simbolizovali su ga crni i hromi konji, labudovi i guske, a od biljaka zova, planinsko cveće i grožđe. Zbog grožđa je Triglav imao u posedu bure, čija sadržina je i priličila moćnom ratniku, a njegovu obaveznu opremu činili su mač, koplje, sedlo i rog. Obredi u čast Triglava su koleda s preskakanjem vatre radi očišćenja, i sa igrom i pesmom radi izazivanja kiše, gatanja i mazije kada su okrivljeni morali da vade vrelo gvožđe iz vode. Smatralo se da će nevini uspeti u tome, a da će krivci biti povređeni.
Na kipovima Triglava dominirao je ogroman mač, koji je simbolizovao veliku snagu. Figura jelena ispod mača upućivala je na zaključak da mu je stanište u planinama i u šumi. Ostale slike na kipu predstavljale su Sunce i planinsko bilje. U hrišćanstvu su funkcije Boga Triglava prenesene na arhangele Mihaila, Gavrila i Rafaela, a delimično i na svetog Trifuna i Todora.
Perun je najmoćniji slovenski Bog, sličan vrhovnom Bogu Zevsu, koji će se kasnije pojaviti u grčkoj civilizaciji. Bio je Gospodar Oblaka, a slovio je i kao Nepobedivi Ratnik, Tvorac munja i gromova. U njegovoj nadležnosti su bile i zvezde, Sunce i Mesec, a na zemlji je Gospodar Vatre. Tako su, praktično, sve Sile koje su u drevnom vremenu izazivale strahopoštovanje, bile Njegove.
Perun kažnjava krivokletnike, kao i sve ljude koji su zli: "A Perun kažnjava zle i neposlušne zatvarajući im Nebeske Kapije". Krivokletstvo kažnjava još za života, a u izvršavanju kazne najčešće upotrebljava munje. U mnogim spisima iz ranog srednjeg veka, pa čak i u ugovorima o miru, Sloveni su se zaklinjali na poštovanje ugovora upravo Perunu.
O posvećenosti Perunu ukazuje i činjenica da, do danas, mnogi toponimi i biljke nose Perunovo ime (Perunov vrh i Perunova obala u Rusiji, Perunja ves u Sloveniji, planina Perin u Bugarskoj, cvet perunika). I dan-danas postoje izreke i kletve na nekim slovenskim jezicima koje sadrže Perunovo ime. Na poljskom reč "piorun" znači grom, a srpska kletva "grom te ubio, dabogda", potiče upravo od Boga Peruna.
Za Peruna su vezane i duhovne pojave, stvorene pod uticajem kulta vatre, kao što su, na primer, ale ili ognjeni petao. Od životinja, Peruna je simbolizovao jarac, a od biljaka hrast, perunika, žalfija, pšenica, kopriva, jabuka i čuvarkuća. Pred Njegovim kipom, vernici su obavljali zavete, uz biljne i životinjske žrtve. Tamo gde nije bilo izgrađenih hramova, Sloveni su se molili Perunu u Svetim Gajevima, trebištima ili ispod hrasta, od čega je u hrišćanstvu opstalo obožavanje drveta - zapisa. U većim naseljima gde su postojali hramovi, vernici su, predvođeni žrecima, održavali krstonosne obhode (litije u hrišćanstvu) pronošenjem Perunovog Krsta kroz celo naselje sa zaustavljanjem i pevanjem hvalospeva na svakom raskršću.
Kako je Perun bio najmoćniji Bog kod Slovena, a životinja simbol mu je bio jarac, tako su ga hrišćani povezali sa samim Đavolom. U slovačkom jeziku i danas se "do Đavola" kaže: "do Paroma". Zbog ovoga su hrišćani osobine Boga Peruna razdelili, ne bi li tako Silu unizili, pa atribute Perunove pokrivaju sveti Ilija i Pantelija, Ognjena Marija, a delimično i sveti Petar Bogišar, sveti Nikola, sveti Spas, Arhanđel i sveti Jelisije. Vreme slavljenja Peruna padalo je tačno na dan sredine (kulminacije) leta. To je 7. avgust, a izmešteno kao tradicionalni praznik 2. avgusta na današnji Ilindan.
Svarog, Sunčani
Bog Svarog nije moćan kao Perun, Svetovid i Triglav, koji se služe prirodnim silama i koriste oružje ratnika, ali ih nadmašuje Božanskim odlikama. Svarog je Sunčani bBg, Stvoritelj svega na Nebu i Zemlji, a nazivan je i Višnjim. Po jednom zapisu, Svarogova žena Vida zamolila ga je da stvori čoveka po svom obličju. Svarog je izeo drvo hrast, oblikovao čoveka udahnuo mu dah životni. Tako je postao prvi čovek, Dubravko, a od lipe beše oblikovana prva žena kojoj je dah životni podarila sama Vida, nadenuvši joj ime Ljubljenica.
Kipovi Svaroga u hramovima bili su u sedećem položaju, poput kralja na prestolu. Na prsima je imao orla, a na glavi kapu s bivoljim rogovima. Držao je dva žezla sa figurom Sunca na svakom. Uz hramove, kultno mesto bilo mu je i porodično ognjište. U čast Svaroga, Sloveni su ritualno stavljali na ognjište hrastov badnjak, koji je predstavljao duh predaka, duhove što razgorevaju vatru Sunca. U čast Svaroga žreci su pravili velike kolače, koje su kao žrtvu obilja prinosili i vernicima želeli da takvo obilje bude i u narednoj godini (kolači se i dan-danas spremaju uoči krsne slave). Za Svaroga su vezani razni fetiši protiv uroka i lopatice životinja na kojima se gatalo. Predstavljali su ga orao, leska, orah, žito i vinova loza. U Njegovu čast održavane su maškare i koledari. Vreme Svaroga padalo je od Badnje večeri do Poklada. Kao najmoćnijem Bogu, pripadali su mu Sunce, Mesec, duga, zvezde, a od duhovnih pojava vile. U hrišćanstvu, sve njegove funkcije prenesene se na Hrista.
Svetovid, Četvoroglavi
Preskakanje vatre - Obred starih Slovena u čast Boga Svetovida održao se do danas
Svetovid je Bog sa četiri glave, koje označavaju mali panteon važnih slovenskih Bogova - Peruna, Svaroga, Lade i Mokoše (kod Srba Vide). Ovako udruženi, gledali su na sve strane sveta i zaslužili ime Svetovida, odnosno Svevida.
Svevidost ovog Boga podrazumevala je i sveobuhvatnost Univerzuma, pa je na Svetovidovim kipovima predstavljen Gornji (duhovni) svet, Zemaljski (ljudski) i Donji (adski).
Sloveni su stvorili predstavu o noćnom jahaču Domovoju, pa je konj na kipu Svetovida predstavljao Gornji svet, Srednji je prikazivala figura žene, a Donji Dabo, koji je istovetan predstavi Đavola u hrišćanstvu.
Svetovid je i ratnik. Predstavljan je sa mačem i rogom. Bio je vezan za svice i belog konja. Ratnik na belom konju predstavlja simbol pobede i do naših vremena. Od biljaka, Svetovida su simbolizovali božur, vidovčica, ivanjsko cveće, javor i jasen. Pored mača i roga, obeležja su mu i zastave, gusle i amajlije od zlata, srebra, kamenja, roga, kosti i drveta. Kultna mesta su hramovi i trebišta. Obredne radnje su obavljale rusaljke. U čast Svetovida su se preskakale vatre i prolazilo se ispod cvetnih venaca, čime su se slavili proleće, leto i jesen. Muzika je bila neprekidna, pa su žene padale u trans, što se i danas može videti u istočnoj i južnoj Srbiji.
Svetovid se proslavljao 9 dana od Dugodnevice (21. jun), a tradicionalno u hrišćanstvu je izmešten od 29. juna, od Vidovdana do Ivanjdana. Njegove osobine su u hrišćanstvu prenete na Svetoga, svetog Vida i svetog Lazara.
Veles, zaštitnik stočara
U kolektivnom pamćenju Slovena, Bog Veles je ostao duže od ostalih Bogova. Po njegovom imenu je nazvana i srednjovekovna kneževina Vlaška, a na Balkanu je uobičajeno da svi stočari nose zajednički naziv Vlasi.
Veles je zemaljsko Božanstvo, zaštitnik stočara i ratara. Slavljen je u vreme setve, žetve i ispaše. Pripisivano mu je pomračenje Sunca. Velesu su pripadate i duhovne sile: zmajevi, ale i noćni šumski konjanik Lesovik. Velesova kultna mesta, pored hramova, bila su njive, pašnjaci, torovi, trebišta i groblja. Obredi su se sastojali od maškara, vučara (imitacija vukova) i zavetovanja. Njegov simbol je bio štap, a simbolizovali su ga trava, vuk, crni petao i domaće životinje.
Drveni kip Velesa bio je izrezbaren likovima hromog belog vuka, govečeta, rala i krilatog lava s glavom orla. Lav na vrhu repa imao je cvet ljiljana. Brada Velesa predstavljena je klasjem pšenice, pa verovatno otud izreka kod Srba: "Puna šaka brade" - kad rodi godina i uspe trgovina. Funkcije boga Velesa u hrišćanstvu su prenete na svetog Vasilija, Luku, Blaža, Kornelija i Ivana, a delimično svetog Savu i Mratu.
Mokoš, Majka zaštitnica žena
Mokoš je Boginja Majka i zaštitnica žena, koja se brine o njihovom zdravlju i porodu. Pomaže porodiljama i štiti njihovu decu, ali istovremeno pomaže i ženi da sačuva dobar brak. Mnogo običaja je vezano za ovu Boginju. Slovenske žene bacale su u vodu kudelju koja se nazivala "mokrica" i koja je predstavljala žrtvu Mokoši. Pređa kudelje nije se smela ostavljati preko noći da je ne bi Mokoš oprela. Zaštita ovaca i njihovog runa takođe je bila jedna od njenih delatnosti, zbog čega su joj Sloveni takođe prinosili žrtve. Makaze, bosiljak i pramen vune stavljani su pod noge Mokošinom kipu, što je štitilo neostrižene jaganjce.
U severnoj Rusiji verovalo se da Mokoš ide od kuće do kuće za vreme velikog posta i nadgleda predilje. Budući da je vezana za vreteno i preslicu, pretpostavljalo se da se njena delatnost proteže i na kosmičkom planu kao delatnost Boginje koja određuje ljudsku sudbinu i seče kratke niti čovekovog života.
Mokoš se identifikuje sa Vidom, ženom Svarogovom. Ona je zaslužna za stvaranje ljudi i kao takva povezana je sa Belom pčelom, pretkom Slovena. Zbog toga je pčela Mokošina sveta životinja kao i ovca, ali i zmija. Njene biljke su lipa, lan i kantarion. Lipa je povezana sa prvom ženom nastalom od drveta lipe, a za čije je stvaranje zaslužna Mokoš, lan se često koristi u vradžbinama, dok se kantarion koristi u lečenju "ženskih" bolesti. Funkcije Mokoši, Velike Majke prenete su u hrišćanstvu na svetu Petku.
Triglav, Ratnik
Triglav je Bog sa izrazitim odlikama ratnika. Ima tri glave i zaštitnik je Neba, Zemlje i Bezdana. Dan Triglava padao je na sredinu (kulminaciju) zime 4. februara, a tradicionalno je izmešten na 2. februar. Kultna mesta, pored hramova, bila su mu na trebištima i u planinama.
Noć je smatrana vremenom njegovog delovanja. U njegovoj vlasti su bile vile i noćni konjanici. Simbolizovali su ga crni i hromi konji, labudovi i guske, a od biljaka zova, planinsko cveće i grožđe. Zbog grožđa je Triglav imao u posedu bure, čija sadržina je i priličila moćnom ratniku, a njegovu obaveznu opremu činili su mač, koplje, sedlo i rog. Obredi u čast Triglava su koleda s preskakanjem vatre radi očišćenja, i sa igrom i pesmom radi izazivanja kiše, gatanja i mazije kada su okrivljeni morali da vade vrelo gvožđe iz vode. Smatralo se da će nevini uspeti u tome, a da će krivci biti povređeni.
Na kipovima Triglava dominirao je ogroman mač, koji je simbolizovao veliku snagu. Figura jelena ispod mača upućivala je na zaključak da mu je stanište u planinama i u šumi. Ostale slike na kipu predstavljale su Sunce i planinsko bilje. U hrišćanstvu su funkcije Boga Triglava prenesene na arhangele Mihaila, Gavrila i Rafaela, a delimično i na svetog Trifuna i Todora.
петак, 24. јун 2011.
понедељак, 30. мај 2011.
Vidim te
Vidim te u to mediteransko predvečerje
Rasplinutu i zamišljenu
Otišla si godinama u budućnost
Onda zastaneš i očarana predelom zaplačeš
Ljubiš me potom dugo gledaš me u oči
Ponovo ljubiš prstima me u grudi sažimaš
Ne mislim ne čujem svet samo tebe osećam
Dišem te kao morski vlažni vetar
Umesto krvi mirisi tvoji telom kolaju
Rasplinutu i zamišljenu
Otišla si godinama u budućnost
Onda zastaneš i očarana predelom zaplačeš
Ljubiš me potom dugo gledaš me u oči
Ponovo ljubiš prstima me u grudi sažimaš
Ne mislim ne čujem svet samo tebe osećam
Dišem te kao morski vlažni vetar
Umesto krvi mirisi tvoji telom kolaju
субота, 28. мај 2011.
Tvoj glas
Tvoj glas zvoni kao srce kristala
Peva kao neka retka ptica
Kao struna treperi
Glas žene koja voli svet
Prirodom omađijan osmehom protkan
U svilu odeven
A može biti da postane takav
Tek kad se uljuljka u moje uši
Tvoj glas kao spas razlije
Svetlost u mojoj duši
Peva kao neka retka ptica
Kao struna treperi
Glas žene koja voli svet
Prirodom omađijan osmehom protkan
U svilu odeven
A može biti da postane takav
Tek kad se uljuljka u moje uši
Tvoj glas kao spas razlije
Svetlost u mojoj duši
среда, 25. мај 2011.
Are you gonna go my way?
Sanjao sam neku svadbu ne znam čiju (kao)
Ruke su mi bile pune nekih narukvica prstenja
Ti spremaš sa klincima neku koreografiju za mjuzikl
Klinci su obučeni u belo nasmejana si i blistaš
Narukvice i ogrlice me stežu kao puzavica
Pomažeš mi da ih se oslobodim (smeješ se pritom)
Uzimaš me za ruku i vodiš u dvorište
Svuda je zelena trava nebo je vedro
Na budilniku Leni Kravic svira
“Are you gonna go my way?”
Budim se nedostaješ mi čim otvorim oči
Da, idem tvojim putem jer to je i moj put
Pevušim dok se umivam
Ruke su mi bile pune nekih narukvica prstenja
Ti spremaš sa klincima neku koreografiju za mjuzikl
Klinci su obučeni u belo nasmejana si i blistaš
Narukvice i ogrlice me stežu kao puzavica
Pomažeš mi da ih se oslobodim (smeješ se pritom)
Uzimaš me za ruku i vodiš u dvorište
Svuda je zelena trava nebo je vedro
Na budilniku Leni Kravic svira
“Are you gonna go my way?”
Budim se nedostaješ mi čim otvorim oči
Da, idem tvojim putem jer to je i moj put
Pevušim dok se umivam
уторак, 24. мај 2011.
Beskrajno ravnodušna lelujava stvar
Pustinjski vazduh
Kao beskrajno ravnodušna lelujava stvar
Uvlači se u misli gnezdi se u ušima
Zamuti sve što je skorašnje
Meditiram o nama dok žmirkam u nebo
Ali ona ista lelujava stvar poigrava se sa mnom
Prestajem da razmišljam jer je besmisleno
U grudima ostaje samo jedan ton
To zvoni srce tihom i postojanom žudnjom
Qatar, 24. maj 2011.
субота, 14. мај 2011.
Veče sa tobom
Kada si ušla u taj češki pub
Senke su zaigrale po zidovima zbunjene
Osmehnula si se konobarima za dobro veče
Izabrala sto u uglu samo po osećaju
Zapalila cigaretu i otpuhnula dim ka gostima paba
Déjà vu mi sinu pred očima kao prisećanje na san
Tih dana sam sebe posmatrao kao sa neba
Sa svih strana i iz svih uglova
Ma koliko uporno tražio težište bilo gde
Znao sam da je ono samo u tvojim očima
Prestao sam da lupam glavu
Sva suština je prepustiti se trenutku
Uživati koliko god to mašta dopušta
Prepustiti se tvom nasmejanom pogledu
Euforičnim poljupcima tamnog češkog piva
Dok smo koračali kaldrmom držali smo se za ruke
Kao da će nas veče razvejati svakog na svoju stranu
Kao da opasnost čuči iza sledećeg ćoška
Kao u inat opsenama koje se predstavljaju kao novi dani
Prag, 30. april 2011.
уторак, 15. март 2011.
Igra za devojčice. I za ostale.
I Odluka
Doneta je odluka gotovo jednoglasno, na opšte čuđenje. Obično odlučivanje traje. Slušam često proces odlučivanja. Devojčicama je odlučivanje od suštinske važnosti, kao da se još u tom dobu spremaju da budu majke. I odlično znaju – svaka od njih je u pravu. Jer u odlučivanju jedna devojčica nikada ne uzima u razmatranje mišljenje ostalih, već sama sagledava budućnost. Zna da mora da posluša samo svoju unutrašnju snagu. I zna da svaka igra mora da ima unapred zacrtana pravila.
Prvo : Mora odbraniti svoj stav pred sobom. I odbraniti ga od napada sa strane.
Drugo : Mišljenje jednog muškarca nikada ne treba uzimati u razmatranje. Muškarcima nije dato da odlučuju.
Treće : Igra mora da ima svoj početak i kraj, a poželjno je da nema kraja. Kraj se nalazi tamo negde gde se život završava. Gde više nema igara.
Četvrto : U toj igri ona daje celu sebe. Mora biti sigurna. Mora da uživa. I da bude ozbiljna. I da ima podršku. I da ima srećan kraj.
Umešala se Majka. Iskusan igrač. Prevejan i naviknut da pogleda ponekad preko levog ramena da li je neprijatelji promatraju. Ponekad pogleda i preko desnog da proveri da li je muškarac sledi i koliko zaostaje za njenim hitrim koracima. Reče : „ Školica je odlična igra. Zahteva pažnju i koncentraciju. I hitrost i gipkost istovremeno.“ Tada su se i devojčice složile.
Nama dečacima je naizgled sve svejedno. Nama je bitno da su one srećne u svojoj odluci. I da budu srećne dok traje igra.
II Školica
„Hajde da nacrtamo školicu! Treba nam kreda!“ – otišao sam i našao komad krede. Devojčica se sagla i crtala kockice.
Prva kockica – sama. Prvi razred. Prvo odvajanje od roditelja. Suočavanje sa svetom. Sa samom/samim sobom u tom ogromnom bezdušnom svetu.
Druga i treća – zajedno. Drugi i treći razred. Ti sam/sama i drugari. Ti sam/sama i igračke. I crtani filmovi. I učitelji i učiteljice. I majke. I očevi. Ti sam/sama nasuprot i zajedno sa svetom. Bezbrižno detinjstvo, upoznavanje, odrastanje, igranje, slušanje i gledanje.
Četvrta kockica – sama. Četvrti razred. Ponovno povlačenje, ali ovoga puta samoinicijativno. Sagledavanje sebe. Otkrivaju se ogromne tajne osećanja. Tajne simpatije. Pubertet lagano prstićima čačka decu za nosiće. Posmatranje sebe u ogledalu. Otkrivanje tela. Strahovi. Žudnje. Želja da se ne odraste. Sve to pomešano.
Peta i šesta – zajedno. Peti i šesti razred. Novo društvo. Novi predmeti, nova saznanja. Nove igre. Odrastamo nekako usput, hvatamo sve u letu – sami od sebe. Svako prema svojim mogućnostima, željama, zaslugama. Zaljubljujemo se često. Nesigurni smo često. Teško prihvatamo sebe kakvi jesmo. Ali nam je i lakše, jer svi ostali kroz to prolaze.
Sedma – sama. Sazrevanje. Uobličenje misli, apstraktno razmišljanje. Maštanje. Stavovi. Odbrana sebe pred drugima.
Osma i deveta – zajedno. Razumevanje. Mudrost. Protežu se do kraja života. Deseta cilj. Nebo.
III Metafizika
SEFIROTI
10. Keter (Kruna).
Prva sefira nastaje iz bezgranične božanske svetlosti. Zato ona i jeste i nije deo našeg svemira. Simbolično se označava kao tačka u krugu i predstavlja Prvog pokretača.
Astrološki se prikazuje kao tačka u krugu,a neki astrolozi mu pripisuju planetu Pluton.
S obzirom da je Keter skriven, ljudsko biće teško da može da spozna njegove osobenosti. Pripisuju mu se pojmovi kao što su početak, novo, neotkriveno, područje budućnosti. Na nivou čovečanstva to je svako otkriće ili inovacija koji nikad do tada nisu postojali na Zemlji. U odnosu na pojedinačnog čoveka, to je sve ono što on prvi put doživi, uvidi, iskusi ili otkrije.
9.Hokmah (Mudrost).
Nastaje iz Ketera i predstavlja dinamičan nalet kosmičke energije. On je božanski otac i označava mušku, dinamičnu, aktivnu i pozitivnu silu. Prikazuje se kao sled tačkica kroz prostor ili kao linija.
Prema tradicionalnom shvatanju on je zodijački krug sa zvezdama stajačicama, odnosno stvoreni univerzum sa svim što se u njemu nalazi. Ponekad astrolozi planetu Neptun povezuju sa Hokmahom.
Ova sefira je arhetip muškosti i obuhvata svaki tip aktivnog i muškog ispoljavanja energije. Svi očinski simboli i simboli autoriteta obuhvataju i predstavljaju njegov uticaj. Takođe, sve vrste energije su pod njegovom vladavinom.
8. Binah (Razumevanje).
Treća sefira nastaje iz Hokmaha. Ona je ženski arhetip univerzuma. Njena priroda je da silovitu, aktivnu energiju Hokmaha zatvara i vezuje u oblik da bi kreacija mogla da bude nastavljena.
Tačka koja je postojala u Keteru, a zatim od koje je dodavanjem druge tačake stvorila liniju na nivou Hokmaha, u Binahu, zahvaljujućí trećoj tački stvara trougao, odnosno površinu, ravan.
Binah je velika majka svega živog, utroba iz koje sve nastaje, kosmička materica. Ona božanskom biću daje oblik kroz koji će se razvijati. Međutim, utelovljenje božanske energije u sebi implicitno sadrži i odbacivanje tela, kada ono bude prevaziđeno i njegova svrha ispunjena. Stoga nam ova sefira u isto vreme daje život u telu i smrt u njemu, odnosno oslobo|enje božanskog bića nakon razaranja oblika u koji je bilo odeveno. Tako Binah vlada principom života i smrti.
Planeta Saturn, kao gospodar Karme i vremena, Veliki kosmički učitelj, pridodata je ovoj sefiri. Binah stoga odražava ideje kao što su - oblikovanje, ograničavanje, odgovornost, vreme i ciklusi vremena, sudbine, sve materinske i ženske arhetipove, posedi, kuće, nekretnine, dom, porodica...
Keter, Hokmah i Binah čine Božansku trijadu, koja se još naziva i Vrhovna ili Prva trijada. Ona odražava tri najuzvišenija aspekta božanske energije, idealno stanje, i ne može biti spoznata uobičajenom budnom svesnošću.
Između Božanske trijade i sledećih sefirota nalazi se veo, koji se naziva Bezdan, Ambis ili Ponor. Veo pre svega predstavlja kvlalitativnu razliku u ispoljavanju i evolucije božanske energije kao i razliku u nivou subjektivne svesti.
7. Hesed (Milost.).
Hesed nastaje iz Binaha kao rezultat sjedinjavanja muškog i ženskog principa univerzuma, arhetipske majke i oca.
Kada se trouglu, odnosno ravni koja se pripisuje Binahu, doda četvrta tačka, nastaje telo. Time se ostvaruje materijalizacija i određenje u prostoru.
Hesed se nalazi na Stubu kosmičke sile, a kao rezultat najsavršenijeg sjedinjavanja božanskih roditelja, on ispoljava kvalitete kao što su razvoj, sveopšta ljubav i milosrđe.
On je otac dobročinitelj i zaštitinik, takođe i kralj koji vlada zemljom ostvarujućí napredak, obilje i blagostanje. Sledeće ideje se vezuju za uticaj ove sefire - napredak, ekspanzija, izgradnja, univerzalna ljubav, vizionarstvo, dobročinstva, sreća, duhovno i materijalno blagostanje itd.
Logično je stoga da se Hesed u astrologiji povezuje sa planetom Jupiter.
6. Geburah (Strogost).
Geburah nastaje iz Heseda i nalazi se na levom stubu Drveta Života.
Da bi se stvoreno telo dalje razvijalo ono mora da stekne i petu dimenziju, a to je kretanje.
Energija razvoja i ekspanzije mora na nivou Geburaha biti ograničena i disciplinovana na pravu meru koja joj pripada i u mora da povrati ispravnu formu. U suprotnom, zbog neograničenog razvoja i izgradnje Heseda, mogla bi da postane degradirisana i izopačena. Da ne bi došlo do nagomilavanja i neravnoteže, snagu četvrte sefire treba disciplinovati i ograničiti. Stoga je uloga Geburaha da otkloni svaki višak i neumerenost koji su pretnja skladnom razvoju božanske sile. Kao što u organizmu postoje katabolički i anabolički procesi, tako je i funkcija pete sefire da uništi sve što je pretnja zdravom tkivu i može usloviti njegovo oštećenja, izobličenje ili slabljenja.
Osobine Geburaha predstavlja planeta Mars, i simbolično se prikazuje kao Kralj Ratnik koji brani svoju zemlju od neprijatelja i bori se za uspostavljanje ispravnih granica, pravde i ravnoteže.
Za petu sefiru se vezuju sledeći pojmovi - energija, sila, promena, disciplina, seksualna energija, telesna vitalnost, razgrađivanje, strah i uništavanje.
U psihološkom smislu ova sfera se može povezati sa čovekovim Super Egom (Nad-Ja), odnosno njegovim moralnim karakteristikama i principima na kojima zasniva svoje postojanje.
5. Tifaret (Lepota).
Tifaret je prva sefira posle Ketera koja je smeštena na Srednjem stubu. Energija Heseda i Geburaha, ljubavi i discipline, muškog i ženskog principa, je uravnotežena i postavljena na Stub sklada.
Geburah je predstavljen kao kretanje. Ono se uvek odvija kroz vreme i prostor. Stoga se na nivou Tifareta ostvaruje svest o vremenskim dimenzijama, prošlosti, sadašnjisti i budućnosti. Sada je telo sposobno da sebe odredi u odnosu na iskustvo.
Tifaret je smešten u centru Drveta Života a njegova planeta je Sunce.
Kao rezultat potpunog sjedinjenja Joda i He, muškog i ženskog principa, Tifaret predstavlja inkarniranog Sina, odnosno Vau Tetragramatona.
Šesta sefira je simbol harmonije, lepote, blagosti, talenata i povezuje se sa takvim idejama kao što su - život, zdravlje, prosvetljenje, kreativnost i mentalne sposobnosti.
U psihološkom smislu Tifaret predstavlja kako čovekov Ego (Ja), središte svesne ličnosti, tako i njegovo Više Ja, Jastvo, koje teži da dosegne i ostvari.
Hesed, Geburah i Tifaret čine drugu trijadu, koja se naziva Moralna trijada. Ona predstavlja čovekove spiritualne kvalitete, Nad Dušu, Više Ja i mesto boravka Svetog Anđela Čuvara.
Između ove i sledeće trijade nalazi se zastor ili veo koji se naziva Paroket. Probijanjem ovog vela božanska energija ponovo menja kvalitet svog ispoljavanja. To se odnosi i na promenu u čovekovoj svesti.
4. Necah (Pobeda).
Energija koja izvire iz Tifareta i skreće sa Srednjeg stuba, više nije slobodna, već se kreće ka nižem i inferiornijem planu postojanja, gde mora biti ograničena i vezana.
Telo koje je postalo svesno sebe, ostvarujući čisto postojanje, biva pobuđeno na pokret da bi ispitalo mogućnosti i u njima našlo zadovoljstvo. Zato ono iz stanja savršenosti prelazi u nesavršenost.
Necah se nalazi na Stubu kosmičke sile i izražava ideje ljubavi i energije na jednom mnogo grubljem nivou od Heseda. Sefira ustvari predstavlja ljudske instkte i osećajnu prirodu.
Planeta Venera je pridodata Necahu i obuhvata oblasti kao što su - međuljudski odnosi, umetnička dostignuća, ljubav prema određenim pojavama, objektima i osobama, bogatstvo, senzibilnost naklonost i duhovna dostignuća koja su ograničena egom i materijalnim motivima.
3. Hod (Sjaj).
Hod nastaje daljom evolucijom božanske energije iz Necaha.
Čisto postojanje koje je spoznalo zadovoljstvo sada ga ispituje i stiče iskustvo, odnosno rađa misao.
Greška koja je načinjena u Necahu na nivou Hoda biva shvaćena. Osma sefira se odnosi na čovekove intelektualne moći i njegov um.
Hodu astrološki pripada planeta Merkur koja vlada sledećim oblastima - znanje, škole, književnost, trgovina, magija, komunikacija itd.
2. Jesod (Temelj).
Izlivom iz Hoda energija se ponovo vraća na Srednji Stub. Jesod je stvoren kao posledica sjedinjavanja suprotnih polariteta na trećem, najgrubljem nivou, muškog i ženskog principa, intelekta i osećanja, Necaha i Hoda.
Čisto postojanje, koje je steklo iskustvo sada dobija Svest o Biću.
Deveta sefira se odnosi na intuiciju, lično i kolektino nesvesno. Ona obuhvata akaša zapis, to je astralna riznica slika, svega što je bilo, jeste i biće.
Jesod je sfera Meseca i stoga obuhvata punjenje i pražnjenje, fluktaciju, periodične promene i promene raspoloženja.
Tri niža sefirota, Necah, Hod i Jesod, odražavaju čovekovo niže Ja, njegovu personalnost. Oni čine Astralnu trijadu. Oblik svesti koji je svojstven dostizanju astralne trijade ispoljava se u snovima, vizijama, meditacijama, halucinacijama ili tokom astralne projekcije.
Presecanjem sledećeg vela, božanska energija se zgušnjava u svom materijalnom vidu i stvara desetu sefiru.
1. Malkut (Kraljevstvo).
Malkut nastaje iz Jesoda. On predstavlja materijalni svet ili zemaljsku ravan.
Osobine koje mu se pripisuju su stabilnost, tromost, tama i gustina.
Malkut se odnosi na pojmove kao što su posed, imovina i telo.
Božansko biće koje je evoluiralo kroz devet razvojnih tačaka, steklo znanje i svesnost, sada je spremno da se, obogaćeno iskustvom vrati svom tvorcu - Keteru. I krug se zatvara.
IV Igra
1. Komadić crepa
Potreban je komadić crepa ili ciglice. On se baca redom u polja, kako igre odmiče. Prvo se baci u prvo polje, pa se odskakuće do Neba i nazad. U povratku se, dok je noga u polju gde se crep nalazi, crep pokupi i iskoči na početno polje. Kada se jedan krug završi, crep se opet baca (npr. polje br 2.), i krug se ponavlja.
Crep je kao naša sopstvena volja i želja koju bacimo ispred sebe. Koliko smo smeli i sigurni u sebe, tamo bacimo kamičak. Ako promašimo, bacamo ponovo: ali tek nakon drugih. Kada na nas dođe red.
2. Pravila
Svako ima pravo na jedno bacanje. Ukoliko promaši kamičkom kocku ili dodirne ivicu – baca drugi igrač. Ukoliko zgazi ivicu kocke – baca drugi igrač. Ukoliko zaboravi da pokupi kamičak – baca drugi igrač.
Kao i u životu – nismo sami na celom svetu. Svi bacaju svoje kamičke, svi skakuću svoje igre. Neko spretnije, neko brže. Neko tromo. Neuspešno.
3. Igra
Izgledalo je baš lako. Baciš komadić crepa, odskakućeš do kraja, vratiš se natrag i pokupiš crep. Opet baciš, hop-hop i kraj. Međutim, uopšte nije bilo tako lako. Odmah sam na početku nagazio liniju na kocki. Odmah su devojlice zagrajale. “Šta, jesam li ispao?” – uputah. “Ma, ne! Nema ispadanja! Samo neko drugi baca.” – odgovoriše. Pomislih, baš kao u životu. Nema ispadanja. Nije uspelo bacanje, negde je zaškripalo; imamo sledeći put šansu.
Skakutali smo kao zečevi. Nasmejano, zadihani. Graktali od smeha kada bi neko pogrešio. Nervirali se kada bi promašili kvadrat komadom crepa. Nismo bili baš uspešni u bacanju. Kako su kvadratići odmicali, sve je bilo teže pogoditi kvadrat sa brojem.
Epilog
Najuspešnija je, kao što sam i pretpostavio, bila Majka. Najveštija, najspretnija. Kao od šale je pogađala kvadratiće sa brojevima. Prva je završila igru, mnogo pre nas. Dok smo još bili na polju sedam. Ja i devojčice.
Ja sam drugi završio. Devojčice su skakutale još desetak minuta. Pa su onda odustale. Rekoše – “Nije više zanimljivo.”
среда, 23. фебруар 2011.
L I C A
Drama iz jednog čina na autobuskoj stanici u Grockoj
LICA:
MIĆA, vozač autobusa.
Ceo život vozi „Lastin“ autobus na prigradskoj liniji Beograd – Umčari. U slobodno vreme se pomalo bavi poljoprivredom, tek toliko koliko mu posao to dozvoljava. Po bilo kojim vremenskim prilikama nosi razdrljenu košulju i blago podvrnute rukave. Voli da u autobusu glasno sluša „narodnjake“. Vozi brzo, gotovo manijački; ali uprkos trudu da pobedi sam sebe, stigne na odredište pet ili deset minuta pre svojih kolega. Ali, imponuje mu, da dok seče krivine; čuje glas putnika : „Uh, ala Mića vozi! Svaka mu čast!“
RATKO DUŠIĆ, starac, beskućnik.
Nema čoveka koji nije čuo za Ratka. Potomak je slavne i bogate porodice Dušić, predratnih zemljoposednika i zelenaša. Nešto zemlje je uzela Narodna vlast, a ostatak su razgabili stričevi. U mladosti završio agronomiju. Po selu je kružila legena o Ratku, koji je završio dva fakulteta – i zbog tolikog učenja skrenuo. „A toliko je učio i samo čitao! Iš’o putem i čit’o! Eto šta bude kad se mnogo uči!“ – govorile bi majke svojoj deci, zabrinute za njihovo duševno zdravlje. Tek, Ratko živi u rupi iskopanoj u sred neke njive. Društvo mu prave psi i mačke. „Ako ne budeš učio, živećeš k’o Ratko sa mačkama u rupi!“ – nastavljale bi kontradiktorne majke. Shodno načinu života, i (ne)higijenske navike su mu bile adekvatne. Ceo život nosi isti pocepani braon džemper, sivi mantil i maramicu vezanu u četiri čvora na glavi. Neuredna seda kosa i brada. Večito vuče neke kese pune koječega.
MASA, putnici u prigradskom saobraćaju.
Masa putnika sastavljena uglavnom od radničke klase koja istim autobusom ide ujutru i istim autobusom se vraća kući. To rade ceo život. Pošto se viđaju svakog dana, nemaju više o čemu da govore, te uglavnom ćute. Namršteni su i mrzovoljni. Svakodnevno putovanje je iscrpljujuće i monotono.To putovanje od sat vremena množe sa dva i odbijaju od svog života kao apsolutno protraćeno vreme. Najsrećniji trenutak u njihovom danu je ako sednu u „Lasti“. Onda spavaju. Oni koji stoje tupo pilje kroz musave prozore i mrze one koji su seli. Ako se kojim slučajem tu nađe koji penzioner, biva anatemisan od strane Mase rečima: „A kog si se đavola ti uprtio danas, ’de ćeš! Što ne sediš kući, nego samo ovde praviš gužvu!“ Zaluta u Masu i po koji đačić, koji se priklješten odraslima bori za vazduh.
PRVI I JEDINI ČIN
Novembar 1996. godine. Sivo je i tmurno. Nepravedno uvedene ekonomske sankcije se nadvile kao avet nad zemlju i njene građane. Opšta nestašica svega, pa tako i nestašica nafte za „Lastine“ autobuse. Ostalo je samo par linija koje saobraćaju, sa nepoznatim vremenom polaska sa stanice. Na stanici je ogromna gužva. Kada je konačno došao autobus, opšti pokolj. Najsnažniji muškarci laktovima guraju i udaraju sve oko sebe. Neka baba sa ogromnom torbom pada pod noge razularene mase. Svi bi hteli da uđu prvi i da sednu. Za dve sekunde su sva mesta popunjena. Sada se guraju da uhvate bar neko dobro mesto za stajanje, da nalakćeni na nekoj šipki lakše prebrode gužvu i putovanje. Nekako su se svi nabili u autobus, vrata su se jedva zatvorila. Autobus uz muku kreće. „Dobro je, bar vozi Mića, stići ćemo brže!“ – progovara neko iz mase.
Posle četrdeset i pet minuta autobus se dogegao do pola puta. Jedva se probijao kroz prepuni Smederevski put. Stigao je u Grocku, gde je trebao primiti još putnika. Na stanici je i Ratko.Vozač Mića ulazi u stanicu.
MASA: Eno ga Ratko! Mićo, ne otvaraj vrata! Smrdi k’o tvor, pogušićemo se. Ne otvaraj vrata!
NEKO IZ MASE: Ima onih koji bi hteli i da siđu! Otvaraj ta vrata!
MASA: E ovi Gročani se večito guraju u našem autobusu! Imaju lepo gradski, pa nek idu njime!
NEKO IZ MASE: Ma idi ti gradskim kad je tako lepo! Otvaraj vrata!
MASA: Ne otvaraj vrata!
MIĆA: Mir tamo! Moram da otvorim! (Otvara vrata.)
Nekoliko ljudi jedva izlazi iz prepunog autobusa. Ljudi koji čekaju na stanici se odmah guraju da uđu. Ovi koji izlaze se jedva probijaju kroz nove putnike, psujući i gurajući se. Ratko koji vuče četiri kese nečega pokupljenog iz kontejnera se gura da uđe. Kada ga Masa ugleda očajno zagrakće.
MASA: Mićo, ne daj Ratku da uđe! Ne dajte mu da uđe! Pogušićemo se! Mićo, ne daj mu da uđe, ako Boga znaš! Zatvaraj ta vrata više!
Ali Ratko je već zakoračio na stepenik i uporno gura unutra. Neke žene vrište. Ljudi ga guraju zadnjicom nazad. Ratko je uporan, jer ko zna kada će sledeći autobus. Pa čas spadne sa stepenika, čas se popenje. Autobus stoji na stanici petnaest minuta. Mića odlučuje da uzme stvar u svoje ruke. Nekako se probije kroz masu i dođe do srednjih vrata, gde je bio Ratko.
MIĆA: ’De ćeš bre! ’Oćeš da svi pocrkamo ovde, a? Ne može u autobus! ’Ajd napolje bre!
MASA: Tako je Mićo! Ne daj mu da uđe! Ajde vozi više! – dobacije neko.
Mića blago gurka Ratka iz autobusa, ali ovaj se ne obazire. Uporno gura da uđe unutra. Vidi Mića da ne ide milom, i u jednom trenutku ga gurne malo jače. Ali na nesreću, Ratku se noga oklizne o stepenik; i on izgubivši ranotežu padne. Kako je pao, udari glavom o ivičnjak. Kada se pridigao, seo je na ivičnjak; držeći se rukama za glavu. Iz posečene arkade iznad oka potekla mu je krv. Kese su svuda okolo.
MASA: Đubre jedno, što guraš starijeg čoveka!? Džukelo jedna, vidi kako se udario. Ma tebe treba u miliciju!
Vide Mića da je obrao zelen bostan, pa brzo skoči na trotoar.
MIĆA: ’Ajde, čika Ratko, ’Ajde da uđeš u autobus!
RATKO: Samo odmahuje rukom. (Drugom rukom se drži za glavu gde se udario.)
MIĆA: ’Ajde čika Ratko! ’Ajde da uđeš! (Sagnuo se i uhvatio ga ispod miške da mu pomogne da ustane.) ’Ajde, čika Ratko!
RATKO: Pusti me! ( Gura ga onom slobodnom rukom. Mića ga uporno pridiže.)
Pusti me! (Drži se za glavu i stenje bolno.)
MASA: Đubre! ’Ajde vozi!
Masa počinje da urla i negoduje. Autobus stoji na stanici pola sata. Mića skače od Ratka i u dva skoka se nalazi za volanom autobusa. Ubacuje u brzinu i snažno daje gas. Masa ćuti.
KRAJ
23. februar 2011.
LICA:
MIĆA, vozač autobusa.
Ceo život vozi „Lastin“ autobus na prigradskoj liniji Beograd – Umčari. U slobodno vreme se pomalo bavi poljoprivredom, tek toliko koliko mu posao to dozvoljava. Po bilo kojim vremenskim prilikama nosi razdrljenu košulju i blago podvrnute rukave. Voli da u autobusu glasno sluša „narodnjake“. Vozi brzo, gotovo manijački; ali uprkos trudu da pobedi sam sebe, stigne na odredište pet ili deset minuta pre svojih kolega. Ali, imponuje mu, da dok seče krivine; čuje glas putnika : „Uh, ala Mića vozi! Svaka mu čast!“
RATKO DUŠIĆ, starac, beskućnik.
Nema čoveka koji nije čuo za Ratka. Potomak je slavne i bogate porodice Dušić, predratnih zemljoposednika i zelenaša. Nešto zemlje je uzela Narodna vlast, a ostatak su razgabili stričevi. U mladosti završio agronomiju. Po selu je kružila legena o Ratku, koji je završio dva fakulteta – i zbog tolikog učenja skrenuo. „A toliko je učio i samo čitao! Iš’o putem i čit’o! Eto šta bude kad se mnogo uči!“ – govorile bi majke svojoj deci, zabrinute za njihovo duševno zdravlje. Tek, Ratko živi u rupi iskopanoj u sred neke njive. Društvo mu prave psi i mačke. „Ako ne budeš učio, živećeš k’o Ratko sa mačkama u rupi!“ – nastavljale bi kontradiktorne majke. Shodno načinu života, i (ne)higijenske navike su mu bile adekvatne. Ceo život nosi isti pocepani braon džemper, sivi mantil i maramicu vezanu u četiri čvora na glavi. Neuredna seda kosa i brada. Večito vuče neke kese pune koječega.
MASA, putnici u prigradskom saobraćaju.
Masa putnika sastavljena uglavnom od radničke klase koja istim autobusom ide ujutru i istim autobusom se vraća kući. To rade ceo život. Pošto se viđaju svakog dana, nemaju više o čemu da govore, te uglavnom ćute. Namršteni su i mrzovoljni. Svakodnevno putovanje je iscrpljujuće i monotono.To putovanje od sat vremena množe sa dva i odbijaju od svog života kao apsolutno protraćeno vreme. Najsrećniji trenutak u njihovom danu je ako sednu u „Lasti“. Onda spavaju. Oni koji stoje tupo pilje kroz musave prozore i mrze one koji su seli. Ako se kojim slučajem tu nađe koji penzioner, biva anatemisan od strane Mase rečima: „A kog si se đavola ti uprtio danas, ’de ćeš! Što ne sediš kući, nego samo ovde praviš gužvu!“ Zaluta u Masu i po koji đačić, koji se priklješten odraslima bori za vazduh.
PRVI I JEDINI ČIN
Novembar 1996. godine. Sivo je i tmurno. Nepravedno uvedene ekonomske sankcije se nadvile kao avet nad zemlju i njene građane. Opšta nestašica svega, pa tako i nestašica nafte za „Lastine“ autobuse. Ostalo je samo par linija koje saobraćaju, sa nepoznatim vremenom polaska sa stanice. Na stanici je ogromna gužva. Kada je konačno došao autobus, opšti pokolj. Najsnažniji muškarci laktovima guraju i udaraju sve oko sebe. Neka baba sa ogromnom torbom pada pod noge razularene mase. Svi bi hteli da uđu prvi i da sednu. Za dve sekunde su sva mesta popunjena. Sada se guraju da uhvate bar neko dobro mesto za stajanje, da nalakćeni na nekoj šipki lakše prebrode gužvu i putovanje. Nekako su se svi nabili u autobus, vrata su se jedva zatvorila. Autobus uz muku kreće. „Dobro je, bar vozi Mića, stići ćemo brže!“ – progovara neko iz mase.
Posle četrdeset i pet minuta autobus se dogegao do pola puta. Jedva se probijao kroz prepuni Smederevski put. Stigao je u Grocku, gde je trebao primiti još putnika. Na stanici je i Ratko.Vozač Mića ulazi u stanicu.
MASA: Eno ga Ratko! Mićo, ne otvaraj vrata! Smrdi k’o tvor, pogušićemo se. Ne otvaraj vrata!
NEKO IZ MASE: Ima onih koji bi hteli i da siđu! Otvaraj ta vrata!
MASA: E ovi Gročani se večito guraju u našem autobusu! Imaju lepo gradski, pa nek idu njime!
NEKO IZ MASE: Ma idi ti gradskim kad je tako lepo! Otvaraj vrata!
MASA: Ne otvaraj vrata!
MIĆA: Mir tamo! Moram da otvorim! (Otvara vrata.)
Nekoliko ljudi jedva izlazi iz prepunog autobusa. Ljudi koji čekaju na stanici se odmah guraju da uđu. Ovi koji izlaze se jedva probijaju kroz nove putnike, psujući i gurajući se. Ratko koji vuče četiri kese nečega pokupljenog iz kontejnera se gura da uđe. Kada ga Masa ugleda očajno zagrakće.
MASA: Mićo, ne daj Ratku da uđe! Ne dajte mu da uđe! Pogušićemo se! Mićo, ne daj mu da uđe, ako Boga znaš! Zatvaraj ta vrata više!
Ali Ratko je već zakoračio na stepenik i uporno gura unutra. Neke žene vrište. Ljudi ga guraju zadnjicom nazad. Ratko je uporan, jer ko zna kada će sledeći autobus. Pa čas spadne sa stepenika, čas se popenje. Autobus stoji na stanici petnaest minuta. Mića odlučuje da uzme stvar u svoje ruke. Nekako se probije kroz masu i dođe do srednjih vrata, gde je bio Ratko.
MIĆA: ’De ćeš bre! ’Oćeš da svi pocrkamo ovde, a? Ne može u autobus! ’Ajd napolje bre!
MASA: Tako je Mićo! Ne daj mu da uđe! Ajde vozi više! – dobacije neko.
Mića blago gurka Ratka iz autobusa, ali ovaj se ne obazire. Uporno gura da uđe unutra. Vidi Mića da ne ide milom, i u jednom trenutku ga gurne malo jače. Ali na nesreću, Ratku se noga oklizne o stepenik; i on izgubivši ranotežu padne. Kako je pao, udari glavom o ivičnjak. Kada se pridigao, seo je na ivičnjak; držeći se rukama za glavu. Iz posečene arkade iznad oka potekla mu je krv. Kese su svuda okolo.
MASA: Đubre jedno, što guraš starijeg čoveka!? Džukelo jedna, vidi kako se udario. Ma tebe treba u miliciju!
Vide Mića da je obrao zelen bostan, pa brzo skoči na trotoar.
MIĆA: ’Ajde, čika Ratko, ’Ajde da uđeš u autobus!
RATKO: Samo odmahuje rukom. (Drugom rukom se drži za glavu gde se udario.)
MIĆA: ’Ajde čika Ratko! ’Ajde da uđeš! (Sagnuo se i uhvatio ga ispod miške da mu pomogne da ustane.) ’Ajde, čika Ratko!
RATKO: Pusti me! ( Gura ga onom slobodnom rukom. Mića ga uporno pridiže.)
Pusti me! (Drži se za glavu i stenje bolno.)
MASA: Đubre! ’Ajde vozi!
Masa počinje da urla i negoduje. Autobus stoji na stanici pola sata. Mića skače od Ratka i u dva skoka se nalazi za volanom autobusa. Ubacuje u brzinu i snažno daje gas. Masa ćuti.
KRAJ
23. februar 2011.
петак, 18. фебруар 2011.
Jedan san
I
Vetar je šibao preko brda. Drveće je njegovoj šištavoj pesmi dodavalo svoje prećutane reči. Pred kapijama smrznutog dvorca našla se čudna družina. Visoki čovek u godinama. Na glavi je imao čudno šešir širokog oboda i na njemu metalnu kopču. Obučen u dugu crnu pelerinu. Imao je nesrazmerno duge ruke i noge. Kratku sedu bradu i brkove. Brzo je govorio i neprestano se cerio. Drugi u družini je bio patuljak, ne viši od metra sa sve šeširom. Da, i on je imao šešir, još čudniji od prvog. crne boje, širokog oboda, sa dugim i smešnim špicastim vrhom. Večito namrgođen,sa dugom sedom bradom i brkovima. Obučen u malu kratku bundicu. Na nogama velike, glomazne, duboke čizme od grube kože. I ja.
Kako da uđemo u zamak? Visoki je stalno bio bučan, a patuljak ga je stalno opominjao da bude tiši. Visoki je bio šaljivdžija, stalno je nešto pričao kroz osmeh. Duge ruke su se smešno klatile oko mršavog tela. Patuljak je stalno nešto gunđao u svoju dugu belu bradu i negodovao. Pokušavali smo da otvorimo kapiju, visoku, od crnog železa. nikako nije išlo. Dosetismo se da preskočimo ogradu. Visoki predloži da mu se Patuljak popenje na leđa, a ja da se popenjem na njih i tako dođem do vrha ograde. Kada se popenjem gore trebalo bi da i njima pomognem da nekako pređu preko.
Nespretni Visoki se postavi uz kapiju, rukama se hvatajući za crne šipke. Patuljak poče da se pentra uz dugajliju, ali smešno; bezuspešno. Skliznu sa njega i pade na zadnjicu. Prasnusmo u iskidan smeh, vetar ga ponese kroz smrznuti mrak i polomi ga uz prigušen odjek. Uhvatih Patuljka za peš od kaputa, a on poskoči. I hop! Našao se na leđima dugajlije. Uhvati se jednom rukom za šipku i nekako se pope dugajliji za vrat. U tom batrganju obojici spadoše šeširi i njih dvojica počeše da se svađaju. Popeh se nekako uz njih i dođoh do vrha kapije. Odjednom, pod našom težinom brava na kapiji škljocnu i kapija se na mah otvori. Budući da se nismo nadali ovom obrtu događaja, popadosmo sa kapije pravo u dvorište tajanstvenog zamka!
Ustadosmo otresajući sneg sa sebe. Patuljak se držao za bolno mesto na zadnjici i gunđajući okrivljavao dugajliju za peh, jer se ovaj pod našom težinom vrteo i slučajno pritisao bravu. Ovaj nasmejano reče da prestane više da gunđa, dobili smo šta smo hteli. Staviše svoje drage šešire na glave. Osmotrismo zdanje. Visoka tamna građevina u gotskom stilu, sa visokim i vitkim krovovima. Ugledasmo prozor visoko od zemlje, iza koga je sijala svetlost. Zapitasmo se kako da dođemo do tamo, jer ulaznih vrata nigde na vidiku.
Okrenuh se oko sebe i ugledah dve motke. Pomislih da bi mogli da napravimo štule. "A kako zamišljaš da sad to izvedemo?" - dreknu Patuljak. Ja se popeh na štule dok su ih njih dvojica pridržavali. Onda se Patuljak uspuza uz levu štulu, a dugajlija uz desnu. Kretali smo se smešno, posrćući; kao neki insekt koji se vraća iz kafane sa neke terevenke. Poprilično pod gasom. Nekako se dobauljasmo do prozora.
Uhvatih se za sims prozora, širok oko pola metra. Naslonih štule nad kameni zid i skočih lako do prozorskog okna. Pomogoh patuljku da se popenje. Onda zajedničkim snagama jedva dovukosmo dugajliju do nas. Otvorismo prozor i nađosmo se u prostoriji.
II
Nađosmo se u krčmi iz srednjeg veka. Za niskim stolovima sedeli su veseli gosti, pili vino i prostački se smejali. Dugajlija im se odmah pridruži, pozdravljajući se sa njima kao da se znaju čitav život. Gromko pozva krčmaricu i naruči piće za celu kafanu. Masa sa odobravanjem zagrakta. Dugajlija dogura do stola neko burence i sedajući na njega započe živu priču.
Krčmarica je imala crnu valovitu kosu, pogled u kome je čučala tigrica, snažnei vitke bokove preko kojih je nosila samo belu kecelju. Kada me vide, sevnu očima i frknu: "Pa gde si ti?" Brzo ode do stola i posluži piće. kada sam pokušao da je zagrlim, opet frknu poput mačke i ogreba me po ruci. "Ali dušo...", započeh ja... "Nemoj ti meni - dušo!" - opet frknu ona. Nasmejao sam se u sebi. koliko samo volim kad tako sevne očima. I tu njenu neposlušnu kosu. I te zanosne bokove u kojima čuči snaga planinske reke. Odosmo iza šanka, gde smo se šćućureni dugo mazili, gledali, mirili i ljubili.
Patuljak, koji je svo vreme stajao pored prozora i ispod oka posmatrao šta se događa u krčmi reče: "Idem ja. Imam nekog posla."
III
Kada je baba Radmila imala oko šest godina, par godina nakon Drugog svetskog rata, ukućani primetiše da dete gubi vid. veoma brzo joj se vid toliko pogoršao da je uskoro samo nazirala siluete. Doktor je konstatovao kataraktu u poodmakloj fazi. samo je operacija mogla da spase vid detetu. Ali o operaciji u to vreme nije bilo ni govora. U razorenoj zemlji, sveopštoj bedi i siromaštvu. Otac joj je bio poginuo u ratu. Njena pobožna baba naredi stricu da upregne fijaker i tako su otišli u neki smederevski manastir da potraže u Bogu spas.Iguman manastira se složi, da prema tadašnjem običaju dete prespava u manastirskoj crkvi. A onda - kako mu Bog da!
Baba je kasnije pričala, da kada je zaspala u manastirskoj crkvi usnila čudan san. Došao joj je u san neki čudan čovečuljak, sa neobičnim šeširom širokog oboda i sa smešnim vrhom, sa dugom sedom bradom i brkovima. Nasmejao se i iz svoje kratke bundice izvukao dva zlatna krstića i stavio joj na oči. Ujutro kada je ugledala babu, ciknu radosno. I od te noći baba je savršeno videla. Nikada nije otišla na operacju.
Vetar je šibao preko brda. Drveće je njegovoj šištavoj pesmi dodavalo svoje prećutane reči. Pred kapijama smrznutog dvorca našla se čudna družina. Visoki čovek u godinama. Na glavi je imao čudno šešir širokog oboda i na njemu metalnu kopču. Obučen u dugu crnu pelerinu. Imao je nesrazmerno duge ruke i noge. Kratku sedu bradu i brkove. Brzo je govorio i neprestano se cerio. Drugi u družini je bio patuljak, ne viši od metra sa sve šeširom. Da, i on je imao šešir, još čudniji od prvog. crne boje, širokog oboda, sa dugim i smešnim špicastim vrhom. Večito namrgođen,sa dugom sedom bradom i brkovima. Obučen u malu kratku bundicu. Na nogama velike, glomazne, duboke čizme od grube kože. I ja.
Kako da uđemo u zamak? Visoki je stalno bio bučan, a patuljak ga je stalno opominjao da bude tiši. Visoki je bio šaljivdžija, stalno je nešto pričao kroz osmeh. Duge ruke su se smešno klatile oko mršavog tela. Patuljak je stalno nešto gunđao u svoju dugu belu bradu i negodovao. Pokušavali smo da otvorimo kapiju, visoku, od crnog železa. nikako nije išlo. Dosetismo se da preskočimo ogradu. Visoki predloži da mu se Patuljak popenje na leđa, a ja da se popenjem na njih i tako dođem do vrha ograde. Kada se popenjem gore trebalo bi da i njima pomognem da nekako pređu preko.
Nespretni Visoki se postavi uz kapiju, rukama se hvatajući za crne šipke. Patuljak poče da se pentra uz dugajliju, ali smešno; bezuspešno. Skliznu sa njega i pade na zadnjicu. Prasnusmo u iskidan smeh, vetar ga ponese kroz smrznuti mrak i polomi ga uz prigušen odjek. Uhvatih Patuljka za peš od kaputa, a on poskoči. I hop! Našao se na leđima dugajlije. Uhvati se jednom rukom za šipku i nekako se pope dugajliji za vrat. U tom batrganju obojici spadoše šeširi i njih dvojica počeše da se svađaju. Popeh se nekako uz njih i dođoh do vrha kapije. Odjednom, pod našom težinom brava na kapiji škljocnu i kapija se na mah otvori. Budući da se nismo nadali ovom obrtu događaja, popadosmo sa kapije pravo u dvorište tajanstvenog zamka!
Ustadosmo otresajući sneg sa sebe. Patuljak se držao za bolno mesto na zadnjici i gunđajući okrivljavao dugajliju za peh, jer se ovaj pod našom težinom vrteo i slučajno pritisao bravu. Ovaj nasmejano reče da prestane više da gunđa, dobili smo šta smo hteli. Staviše svoje drage šešire na glave. Osmotrismo zdanje. Visoka tamna građevina u gotskom stilu, sa visokim i vitkim krovovima. Ugledasmo prozor visoko od zemlje, iza koga je sijala svetlost. Zapitasmo se kako da dođemo do tamo, jer ulaznih vrata nigde na vidiku.
Okrenuh se oko sebe i ugledah dve motke. Pomislih da bi mogli da napravimo štule. "A kako zamišljaš da sad to izvedemo?" - dreknu Patuljak. Ja se popeh na štule dok su ih njih dvojica pridržavali. Onda se Patuljak uspuza uz levu štulu, a dugajlija uz desnu. Kretali smo se smešno, posrćući; kao neki insekt koji se vraća iz kafane sa neke terevenke. Poprilično pod gasom. Nekako se dobauljasmo do prozora.
Uhvatih se za sims prozora, širok oko pola metra. Naslonih štule nad kameni zid i skočih lako do prozorskog okna. Pomogoh patuljku da se popenje. Onda zajedničkim snagama jedva dovukosmo dugajliju do nas. Otvorismo prozor i nađosmo se u prostoriji.
II
Nađosmo se u krčmi iz srednjeg veka. Za niskim stolovima sedeli su veseli gosti, pili vino i prostački se smejali. Dugajlija im se odmah pridruži, pozdravljajući se sa njima kao da se znaju čitav život. Gromko pozva krčmaricu i naruči piće za celu kafanu. Masa sa odobravanjem zagrakta. Dugajlija dogura do stola neko burence i sedajući na njega započe živu priču.
Krčmarica je imala crnu valovitu kosu, pogled u kome je čučala tigrica, snažnei vitke bokove preko kojih je nosila samo belu kecelju. Kada me vide, sevnu očima i frknu: "Pa gde si ti?" Brzo ode do stola i posluži piće. kada sam pokušao da je zagrlim, opet frknu poput mačke i ogreba me po ruci. "Ali dušo...", započeh ja... "Nemoj ti meni - dušo!" - opet frknu ona. Nasmejao sam se u sebi. koliko samo volim kad tako sevne očima. I tu njenu neposlušnu kosu. I te zanosne bokove u kojima čuči snaga planinske reke. Odosmo iza šanka, gde smo se šćućureni dugo mazili, gledali, mirili i ljubili.
Patuljak, koji je svo vreme stajao pored prozora i ispod oka posmatrao šta se događa u krčmi reče: "Idem ja. Imam nekog posla."
III
Kada je baba Radmila imala oko šest godina, par godina nakon Drugog svetskog rata, ukućani primetiše da dete gubi vid. veoma brzo joj se vid toliko pogoršao da je uskoro samo nazirala siluete. Doktor je konstatovao kataraktu u poodmakloj fazi. samo je operacija mogla da spase vid detetu. Ali o operaciji u to vreme nije bilo ni govora. U razorenoj zemlji, sveopštoj bedi i siromaštvu. Otac joj je bio poginuo u ratu. Njena pobožna baba naredi stricu da upregne fijaker i tako su otišli u neki smederevski manastir da potraže u Bogu spas.Iguman manastira se složi, da prema tadašnjem običaju dete prespava u manastirskoj crkvi. A onda - kako mu Bog da!
Baba je kasnije pričala, da kada je zaspala u manastirskoj crkvi usnila čudan san. Došao joj je u san neki čudan čovečuljak, sa neobičnim šeširom širokog oboda i sa smešnim vrhom, sa dugom sedom bradom i brkovima. Nasmejao se i iz svoje kratke bundice izvukao dva zlatna krstića i stavio joj na oči. Ujutro kada je ugledala babu, ciknu radosno. I od te noći baba je savršeno videla. Nikada nije otišla na operacju.
Пријавите се на:
Постови (Atom)