L I C A

Drama iz jednog čina na autobuskoj stanici u Grockoj




LICA:

MIĆA, vozač autobusa.
Ceo život vozi „Lastin“ autobus na prigradskoj liniji Beograd – Umčari. U slobodno vreme se pomalo bavi poljoprivredom, tek toliko koliko mu posao to dozvoljava. Po bilo kojim vremenskim prilikama nosi razdrljenu košulju i blago podvrnute rukave. Voli da u autobusu glasno sluša „narodnjake“. Vozi brzo, gotovo manijački; ali uprkos trudu da pobedi sam sebe, stigne na odredište pet ili deset minuta pre svojih kolega. Ali, imponuje mu, da dok seče krivine; čuje glas putnika : „Uh, ala Mića vozi! Svaka mu čast!“



RATKO DUŠIĆ, starac, beskućnik.
Nema čoveka koji nije čuo za Ratka. Potomak je slavne i bogate porodice Dušić, predratnih zemljoposednika i zelenaša. Nešto zemlje je uzela Narodna vlast, a ostatak su razgabili stričevi. U mladosti završio agronomiju. Po selu je kružila legena o Ratku, koji je završio dva fakulteta – i zbog tolikog učenja skrenuo. „A toliko je učio i samo čitao! Iš’o putem i čit’o! Eto šta bude kad se mnogo uči!“ – govorile bi majke svojoj deci, zabrinute za njihovo duševno zdravlje. Tek, Ratko živi u rupi iskopanoj u sred neke njive. Društvo mu prave psi i mačke. „Ako ne budeš učio, živećeš k’o Ratko sa mačkama u rupi!“ – nastavljale bi kontradiktorne majke. Shodno načinu života, i (ne)higijenske navike su mu bile adekvatne. Ceo život nosi isti pocepani braon džemper, sivi mantil i maramicu vezanu u četiri čvora na glavi. Neuredna seda kosa i brada. Večito vuče neke kese pune koječega.



MASA, putnici u prigradskom saobraćaju.
Masa putnika sastavljena uglavnom od radničke klase koja istim autobusom ide ujutru i istim autobusom se vraća kući. To rade ceo život. Pošto se viđaju svakog dana, nemaju više o čemu da govore, te uglavnom ćute. Namršteni su i mrzovoljni. Svakodnevno putovanje je iscrpljujuće i monotono.To putovanje od sat vremena množe sa dva i odbijaju od svog života kao apsolutno protraćeno vreme. Najsrećniji trenutak u njihovom danu je ako sednu u „Lasti“. Onda spavaju. Oni koji stoje tupo pilje kroz musave prozore i mrze one koji su seli. Ako se kojim slučajem tu nađe koji penzioner, biva anatemisan od strane Mase rečima: „A kog si se đavola ti uprtio danas, ’de ćeš! Što ne sediš kući, nego samo ovde praviš gužvu!“ Zaluta u Masu i po koji đačić, koji se priklješten odraslima bori za vazduh.
PRVI I JEDINI ČIN


Novembar 1996. godine. Sivo je i tmurno. Nepravedno uvedene ekonomske sankcije se nadvile kao avet nad zemlju i njene građane. Opšta nestašica svega, pa tako i nestašica nafte za „Lastine“ autobuse. Ostalo je samo par linija koje saobraćaju, sa nepoznatim vremenom polaska sa stanice. Na stanici je ogromna gužva. Kada je konačno došao autobus, opšti pokolj. Najsnažniji muškarci laktovima guraju i udaraju sve oko sebe. Neka baba sa ogromnom torbom pada pod noge razularene mase. Svi bi hteli da uđu prvi i da sednu. Za dve sekunde su sva mesta popunjena. Sada se guraju da uhvate bar neko dobro mesto za stajanje, da nalakćeni na nekoj šipki lakše prebrode gužvu i putovanje. Nekako su se svi nabili u autobus, vrata su se jedva zatvorila. Autobus uz muku kreće. „Dobro je, bar vozi Mića, stići ćemo brže!“ – progovara neko iz mase.
Posle četrdeset i pet minuta autobus se dogegao do pola puta. Jedva se probijao kroz prepuni Smederevski put. Stigao je u Grocku, gde je trebao primiti još putnika. Na stanici je i Ratko.Vozač Mića ulazi u stanicu.

MASA: Eno ga Ratko! Mićo, ne otvaraj vrata! Smrdi k’o tvor, pogušićemo se. Ne otvaraj vrata!
NEKO IZ MASE: Ima onih koji bi hteli i da siđu! Otvaraj ta vrata!
MASA: E ovi Gročani se večito guraju u našem autobusu! Imaju lepo gradski, pa nek idu njime!
NEKO IZ MASE: Ma idi ti gradskim kad je tako lepo! Otvaraj vrata!
MASA: Ne otvaraj vrata!
MIĆA: Mir tamo! Moram da otvorim! (Otvara vrata.)

Nekoliko ljudi jedva izlazi iz prepunog autobusa. Ljudi koji čekaju na stanici se odmah guraju da uđu. Ovi koji izlaze se jedva probijaju kroz nove putnike, psujući i gurajući se. Ratko koji vuče četiri kese nečega pokupljenog iz kontejnera se gura da uđe. Kada ga Masa ugleda očajno zagrakće.

MASA: Mićo, ne daj Ratku da uđe! Ne dajte mu da uđe! Pogušićemo se! Mićo, ne daj mu da uđe, ako Boga znaš! Zatvaraj ta vrata više!

Ali Ratko je već zakoračio na stepenik i uporno gura unutra. Neke žene vrište. Ljudi ga guraju zadnjicom nazad. Ratko je uporan, jer ko zna kada će sledeći autobus. Pa čas spadne sa stepenika, čas se popenje. Autobus stoji na stanici petnaest minuta. Mića odlučuje da uzme stvar u svoje ruke. Nekako se probije kroz masu i dođe do srednjih vrata, gde je bio Ratko.

MIĆA: ’De ćeš bre! ’Oćeš da svi pocrkamo ovde, a? Ne može u autobus! ’Ajd napolje bre!
MASA: Tako je Mićo! Ne daj mu da uđe! Ajde vozi više! – dobacije neko.

Mića blago gurka Ratka iz autobusa, ali ovaj se ne obazire. Uporno gura da uđe unutra. Vidi Mića da ne ide milom, i u jednom trenutku ga gurne malo jače. Ali na nesreću, Ratku se noga oklizne o stepenik; i on izgubivši ranotežu padne. Kako je pao, udari glavom o ivičnjak. Kada se pridigao, seo je na ivičnjak; držeći se rukama za glavu. Iz posečene arkade iznad oka potekla mu je krv. Kese su svuda okolo.

MASA: Đubre jedno, što guraš starijeg čoveka!? Džukelo jedna, vidi kako se udario. Ma tebe treba u miliciju!

Vide Mića da je obrao zelen bostan, pa brzo skoči na trotoar.

MIĆA: ’Ajde, čika Ratko, ’Ajde da uđeš u autobus!
RATKO: Samo odmahuje rukom. (Drugom rukom se drži za glavu gde se udario.)
MIĆA: ’Ajde čika Ratko! ’Ajde da uđeš! (Sagnuo se i uhvatio ga ispod miške da mu pomogne da ustane.) ’Ajde, čika Ratko!
RATKO: Pusti me! ( Gura ga onom slobodnom rukom. Mića ga uporno pridiže.)
Pusti me! (Drži se za glavu i stenje bolno.)
MASA: Đubre! ’Ajde vozi!

Masa počinje da urla i negoduje. Autobus stoji na stanici pola sata. Mića skače od Ratka i u dva skoka se nalazi za volanom autobusa. Ubacuje u brzinu i snažno daje gas. Masa ćuti.





KRAJ












23. februar 2011.