Jedan san

I

Vetar je šibao preko brda. Drveće je njegovoj šištavoj pesmi dodavalo svoje prećutane reči. Pred kapijama smrznutog dvorca našla se čudna družina. Visoki čovek u godinama. Na glavi je imao čudno šešir širokog oboda i na njemu metalnu kopču. Obučen u dugu crnu pelerinu. Imao je nesrazmerno duge ruke i noge. Kratku sedu bradu i brkove. Brzo je govorio i neprestano se cerio. Drugi u družini je bio patuljak, ne viši od metra sa sve šeširom. Da, i on je imao šešir, još čudniji od prvog. crne boje, širokog oboda, sa dugim i smešnim špicastim vrhom. Večito namrgođen,sa dugom sedom bradom i brkovima. Obučen u malu kratku bundicu. Na nogama velike, glomazne, duboke čizme od grube kože. I ja.
Kako da uđemo u zamak? Visoki je stalno bio bučan, a patuljak ga je stalno opominjao da bude tiši. Visoki je bio šaljivdžija, stalno je nešto pričao kroz osmeh. Duge ruke su se smešno klatile oko mršavog tela. Patuljak je stalno nešto gunđao u svoju dugu belu bradu i negodovao. Pokušavali smo da otvorimo kapiju, visoku, od crnog železa. nikako nije išlo. Dosetismo se da preskočimo ogradu. Visoki predloži da mu se Patuljak popenje na leđa, a ja da se popenjem na njih i tako dođem do vrha ograde. Kada se popenjem gore trebalo bi da i njima pomognem da nekako pređu preko.
Nespretni Visoki se postavi uz kapiju, rukama se hvatajući za crne šipke. Patuljak poče da se pentra uz dugajliju, ali smešno; bezuspešno. Skliznu sa njega i pade na zadnjicu. Prasnusmo u iskidan smeh, vetar ga ponese kroz smrznuti mrak i polomi ga uz prigušen odjek. Uhvatih Patuljka za peš od kaputa, a on poskoči. I hop! Našao se na leđima dugajlije. Uhvati se jednom rukom za šipku i nekako se pope dugajliji za vrat. U tom batrganju obojici spadoše šeširi i njih dvojica počeše da se svađaju. Popeh se nekako uz njih i dođoh do vrha kapije. Odjednom, pod našom težinom brava na kapiji škljocnu i kapija se na mah otvori. Budući da se nismo nadali ovom obrtu događaja, popadosmo sa kapije pravo u dvorište tajanstvenog zamka!
Ustadosmo otresajući sneg sa sebe. Patuljak se držao za bolno mesto na zadnjici i gunđajući okrivljavao dugajliju za peh, jer se ovaj pod našom težinom vrteo i slučajno pritisao bravu. Ovaj nasmejano reče da prestane više da gunđa, dobili smo šta smo hteli. Staviše svoje drage šešire na glave. Osmotrismo zdanje. Visoka tamna građevina u gotskom stilu, sa visokim i vitkim krovovima. Ugledasmo prozor visoko od zemlje, iza koga je sijala svetlost. Zapitasmo se kako da dođemo do tamo, jer ulaznih vrata nigde na vidiku.
Okrenuh se oko sebe i ugledah dve motke. Pomislih da bi mogli da napravimo štule. "A kako zamišljaš da sad to izvedemo?" - dreknu Patuljak. Ja se popeh na štule dok su ih njih dvojica pridržavali. Onda se Patuljak uspuza uz levu štulu, a dugajlija uz desnu. Kretali smo se smešno, posrćući; kao neki insekt koji se vraća iz kafane sa neke terevenke. Poprilično pod gasom. Nekako se dobauljasmo do prozora.
Uhvatih se za sims prozora, širok oko pola metra. Naslonih štule nad kameni zid i skočih lako do prozorskog okna. Pomogoh patuljku da se popenje. Onda zajedničkim snagama jedva dovukosmo dugajliju do nas. Otvorismo prozor i nađosmo se u prostoriji.


II


Nađosmo se u krčmi iz srednjeg veka. Za niskim stolovima sedeli su veseli gosti, pili vino i prostački se smejali. Dugajlija im se odmah pridruži, pozdravljajući se sa njima kao da se znaju čitav život. Gromko pozva krčmaricu i naruči piće za celu kafanu. Masa sa odobravanjem zagrakta. Dugajlija dogura do stola neko burence i sedajući na njega započe živu priču.
Krčmarica je imala crnu valovitu kosu, pogled u kome je čučala tigrica, snažnei vitke bokove preko kojih je nosila samo belu kecelju. Kada me vide, sevnu očima i frknu: "Pa gde si ti?" Brzo ode do stola i posluži piće. kada sam pokušao da je zagrlim, opet frknu poput mačke i ogreba me po ruci. "Ali dušo...", započeh ja... "Nemoj ti meni - dušo!" - opet frknu ona. Nasmejao sam se u sebi. koliko samo volim kad tako sevne očima. I tu njenu neposlušnu kosu. I te zanosne bokove u kojima čuči snaga planinske reke. Odosmo iza šanka, gde smo se šćućureni dugo mazili, gledali, mirili i ljubili.
Patuljak, koji je svo vreme stajao pored prozora i ispod oka posmatrao šta se događa u krčmi reče: "Idem ja. Imam nekog posla."


III


Kada je baba Radmila imala oko šest godina, par godina nakon Drugog svetskog rata, ukućani primetiše da dete gubi vid. veoma brzo joj se vid toliko pogoršao da je uskoro samo nazirala siluete. Doktor je konstatovao kataraktu u poodmakloj fazi. samo je operacija mogla da spase vid detetu. Ali o operaciji u to vreme nije bilo ni govora. U razorenoj zemlji, sveopštoj bedi i siromaštvu. Otac joj je bio poginuo u ratu. Njena pobožna baba naredi stricu da upregne fijaker i tako su otišli u neki smederevski manastir da potraže u Bogu spas.Iguman manastira se složi, da prema tadašnjem običaju dete prespava u manastirskoj crkvi. A onda - kako mu Bog da!
Baba je kasnije pričala, da kada je zaspala u manastirskoj crkvi usnila čudan san. Došao joj je u san neki čudan čovečuljak, sa neobičnim šeširom širokog oboda i sa smešnim vrhom, sa dugom sedom bradom i brkovima. Nasmejao se i iz svoje kratke bundice izvukao dva zlatna krstića i stavio joj na oči. Ujutro kada je ugledala babu, ciknu radosno. I od te noći baba je savršeno videla. Nikada nije otišla na operacju.