Pustinja je danas lišena svog smisla. Ali ona ne da na sebe tako lako. Ako ulože u pustinju sto milijardi evra, moraju uložiti u nju još toliko da bi sve to održavali. Jedan dan ne održavanja, ne zalivanja; jedan dan bez ljudi - sve proguta pesak. Viđao sam kuće pored puta, napuštene iz nekog razloga pre samo par godina. U Evropi ne postoji tako napušteno mesto. Takvo mesto je pusto do bola, prosto sablasno zjapi. nema ničega tu. Apsolutno ničega.
Moj deda je pred kraj života rešio da napusti civilizaciju i otišao je da živi u prirodi, u jednoj kolibi od blata. I posle deset godina, iako je to mesto napalo rastinje i zub vremena, ona i danas stoji tamo gotovo identična. Potrebno je dva dana da se pokosi trava i evo je - Borina koliba. Tamo nekako duh prirode živi u svemu. Ritmika godišnjih dobi, sunce i kiša, sneg i pšenica, smrt i život žive uporedo.
U pustinji živi samo smrt. Oksimoron ugrađen u svako zrnce peska. Poneka biljka, ukrućena, osušena, kao plastična. Zato nafta čuči ispod površine, kao što ima vode u mom kraju. Mislim, koliko je nafta donela progres čovečanstvu, tako će ga i uništiti jednog dana. To prosto nije prirodno, trovanje planete će se jednog dana žestoko obiti o glavu svima, globalno. Dovoljan je jedan motor na vodonik da poništi sve ovo. Motor na struju koja se dobija iz obnovljivih izvora energije. Al eto, pre će izbiti Treći svetski rat, nego da se motor na naftu izbaci iz upotrebe.
Čovek je malo biće, ograničeno svojim kratkim životom. Opterećeno svojim svakodnevnim potrebama. Bilo bi idealno ako bi sve moglo odmah, danas. Sutra je već daleka budućnost. Pravda je samo misao. Raspodela bogatstva Zemlje na sve ljude nije ni misao. Ko pre devojci njemu i devojka i švalerka. Ko umije njemu dvije. Nekome staklene kule, šest džipova i harem žena. Nekome koliba od blata.
Čudna je Zemlja. Čudni su ljudi. Sve što pokušavam je da shvatim sve to.
Нема коментара:
Постави коментар