Naravno

Naravno, reći će svako da se ne seća;
Ko je on u suštini kakvo je on biće.
Lepšeg i boljeg sebe tovari na pleća -
A usamljenog i tužnog vidi kada sviće.

U prošlim životima iskustva skupljena,
Patnje, žudnje, promašene stvari...
Ljubavi, boli, sloboda trpljena...
Za bivšim sobom - ko sada još mari?

Danas, ko od nas još živi tu?
Već svi mislima jurimo u sutra.
Ovaj trenutak mali nalik je snu,
Veče nije prošlo - već hrlimo u jutra.

A baš taj minutić kad misao se izrazi,
Baš kad noga krene korak da napravi,
To su sve te stvari; iz podsvesti izlazi -
Ko smo mi sve bili, sve naše naravi.

Liku u ogledalu sebe pokažimo,
Njegovim očima pogledajmo svet.
Sve što tražimo - u sebi potražimo,
Sve što možemo biti - u nama čini splet.