Umesto diariuma
1.
Kako nedelja odmiče, sve mi je teže da ustanem. Danas je sreda, jutro je vedro i toplo. Maj mesec. Vremenske prilike su veoma bitne. Mislim, za radničku klasu. Za mene danas. Maštam, ako ikada budem dobio na lutriji, ili me budu ukenjale neke velike pare; kiša može da pljušti po ceo dan.
Komšija je poranio, kao i obično. Putuje sa ženom svako jutro. Mladi su još uvek, čini mi se. Oni su od onih ljudi koji vole da ustaju svako jutro. Stoje smerno, čekaju bus. Kasne tridesete. Pojavile se bore oko usana. Na čelu takođe. Pogled suv, bez sjaja, uperen tamo negde.
Jednom sam ga iz zezancije pitao: „Pa dobro komšo, koliko još?“ On se za trenutak zamislio, pa reče; još jedno dvadesetak godina...“ Prestao sam da ćaskam u te rane sate. Samo „zdravo, živo“.
2.
Oduvek su me fascinirali alkoholičari. Gotovo da svakog jutra vidim jednog lika kako sedi ispred prodavnice i cirka pivo. Ali, čoveče, šest je sati ujutro! Mislim, sad kada bih popio pivo, komotno bih mogao da se vratim u krevet. Prvo bi verovatno povratio.
Ma šta ja pričam, ljudi mogu da budu gore životinje od bilo koje poznate. Šta čovek može sam sebi da uradi, pa to je strašno. Sećam se jednog odličnog električara, koji se panično budio u tri sata ujutro, trčao do obližnje pijace i čekao da se pojave prvi prodavci. Pazario bi litar brlje, pola flaše popio na „Ex“, a drugu polovinu poneo kući. To bi popio do šest, i onda kretao na posao.
Ne, ne morališem. Volim i ja da popijem pivo i još što-šta što bi moglo biti okarakterisano kao nemoralno... Ali što je mnogo, mnogo je...
3.
„Ponekad mi se čini da svet posmatram mimo svoje ličnosti. Nekako iznutra. Ne, probaću da objasnim. Kao da sam samo u prolazu i da razgledam okolo šta se dešava. I onda kao priđem nekom prozoru i posmatram stvari koje bi trebao ja da posmatram. Taj prozor su zapravo moje oči...“
Uhhh... Kakav san! Čudne stvari se dešavaju u jutarnjim satima. Verovatno zbog gužve. Ili zbog vrućine.
Tako mi i treba kada spavam po autobusima.
Нема коментара:
Постави коментар