banebegemot

Amor

2011-12-05T23:59:00.000-08:00

Ljubavni "Deus ex machina"
Popeo mi se na glavu i ščepao me za uši

Prozborih "Baš si seronja"
I klonuh pokošen kao srna strelom

IV oblik

2011-12-05T23:49:00.000-08:00

Javiš se u snu -
Predivna bela put
Okovala je moj pogled

Mamiš me rukama
Od suvog lišća zelenih trava
Nestvarnim osmesima
Dobijaš silne oblike
Nekih dalekih suseda

Grliš me nogama
Nudeći se bestidno
ližeš po licu
Šapućeš na uho -
Ti ne smeš da me imaš

Budim se unezveren
Ti javiš se u jutro
Kao poprskana rosa
Po mojim sobnim biljkama

jesen, 2001.

2011-11-16T05:04:00.000-08:00

29.10. 2011. Irig

The magic button — Make Everything OK

2011-09-09T02:22:00.000-07:00

The magic button — Make Everything OK

Πίσω Κρυονέρι Πάργας

2011-09-07T05:09:00.000-07:00

Parga, Piso Krioneri

A kako je bilo..?

2011-07-01T11:59:00.001-07:00

Perun, Gromovnik

Perun je najmoćniji slovenski Bog, sličan vrhovnom Bogu Zevsu, koji će se kasnije pojaviti u grčkoj civilizaciji. Bio je Gospodar Oblaka, a slovio je i kao Nepobedivi Ratnik, Tvorac munja i gromova. U njegovoj nadležnosti su bile i zvezde, Sunce i Mesec, a na zemlji je Gospodar Vatre. Tako su, praktično, sve Sile koje su u drevnom vremenu izazivale strahopoštovanje, bile Njegove.

Perun kažnjava krivokletnike, kao i sve ljude koji su zli: "A Perun kažnjava zle i neposlušne zatvarajući im Nebeske Kapije". Krivokletstvo kažnjava još za života, a u izvršavanju kazne najčešće upotrebljava munje. U mnogim spisima iz ranog srednjeg veka, pa čak i u ugovorima o miru, Sloveni su se zaklinjali na poštovanje ugovora upravo Perunu.

O posvećenosti Perunu ukazuje i činjenica da, do danas, mnogi toponimi i biljke nose Perunovo ime (Perunov vrh i Perunova obala u Rusiji, Perunja ves u Sloveniji, planina Perin u Bugarskoj, cvet perunika). I dan-danas postoje izreke i kletve na nekim slovenskim jezicima koje sadrže Perunovo ime. Na poljskom reč "piorun" znači grom, a srpska kletva "grom te ubio, dabogda", potiče upravo od Boga Peruna.

Za Peruna su vezane i duhovne pojave, stvorene pod uticajem kulta vatre, kao što su, na primer, ale ili ognjeni petao. Od životinja, Peruna je simbolizovao jarac, a od biljaka hrast, perunika, žalfija, pšenica, kopriva, jabuka i čuvarkuća. Pred Njegovim kipom, vernici su obavljali zavete, uz biljne i životinjske žrtve. Tamo gde nije bilo izgrađenih hramova, Sloveni su se molili Perunu u Svetim Gajevima, trebištima ili ispod hrasta, od čega je u hrišćanstvu opstalo obožavanje drveta - zapisa. U većim naseljima gde su postojali hramovi, vernici su, predvođeni žrecima, održavali krstonosne obhode (litije u hrišćanstvu) pronošenjem Perunovog Krsta kroz celo naselje sa zaustavljanjem i pevanjem hvalospeva na svakom raskršću.

Kako je Perun bio najmoćniji Bog kod Slovena, a životinja simbol mu je bio jarac, tako su ga hrišćani povezali sa samim Đavolom. U slovačkom jeziku i danas se "do Đavola" kaže: "do Paroma". Zbog ovoga su hrišćani osobine Boga Peruna razdelili, ne bi li tako Silu unizili, pa atribute Perunove pokrivaju sveti Ilija i Pantelija, Ognjena Marija, a delimično i sveti Petar Bogišar, sveti Nikola, sveti Spas, Arhanđel i sveti Jelisije. Vreme slavljenja Peruna padalo je tačno na dan sredine (kulminacije) leta. To je 7. avgust, a izmešteno kao tradicionalni praznik 2. avgusta na današnji Ilindan.

Svarog, Sunčani

Bog Svarog nije moćan kao Perun, Svetovid i Triglav, koji se služe prirodnim silama i koriste oružje ratnika, ali ih nadmašuje Božanskim odlikama. Svarog je Sunčani bBg, Stvoritelj svega na Nebu i Zemlji, a nazivan je i Višnjim. Po jednom zapisu, Svarogova žena Vida zamolila ga je da stvori čoveka po svom obličju. Svarog je izeo drvo hrast, oblikovao čoveka udahnuo mu dah životni. Tako je postao prvi čovek, Dubravko, a od lipe beše oblikovana prva žena kojoj je dah životni podarila sama Vida, nadenuvši joj ime Ljubljenica.

Kipovi Svaroga u hramovima bili su u sedećem položaju, poput kralja na prestolu. Na prsima je imao orla, a na glavi kapu s bivoljim rogovima. Držao je dva žezla sa figurom Sunca na svakom. Uz hramove, kultno mesto bilo mu je i porodično ognjište. U čast Svaroga, Sloveni su ritualno stavljali na ognjište hrastov badnjak, koji je predstavljao duh predaka, duhove što razgorevaju vatru Sunca. U čast Svaroga žreci su pravili velike kolače, koje su kao žrtvu obilja prinosili i vernicima želeli da takvo obilje bude i u narednoj godini (kolači se i dan-danas spremaju uoči krsne slave). Za Svaroga su vezani razni fetiši protiv uroka i lopatice životinja na kojima se gatalo. Predstavljali su ga orao, leska, orah, žito i vinova loza. U Njegovu čast održavane su maškare i koledari. Vreme Svaroga padalo je od Badnje večeri do Poklada. Kao najmoćnijem Bogu, pripadali su mu Sunce, Mesec, duga, zvezde, a od duhovnih pojava vile. U hrišćanstvu, sve njegove funkcije prenesene se na Hrista.

Svetovid, Četvoroglavi

Preskakanje vatre - Obred starih Slovena u čast Boga Svetovida održao se do danas

Svetovid je Bog sa četiri glave, koje označavaju mali panteon važnih slovenskih Bogova - Peruna, Svaroga, Lade i Mokoše (kod Srba Vide). Ovako udruženi, gledali su na sve strane sveta i zaslužili ime Svetovida, odnosno Svevida.

Svevidost ovog Boga podrazumevala je i sveobuhvatnost Univerzuma, pa je na Svetovidovim kipovima predstavljen Gornji (duhovni) svet, Zemaljski (ljudski) i Donji (adski).

Sloveni su stvorili predstavu o noćnom jahaču Domovoju, pa je konj na kipu Svetovida predstavljao Gornji svet, Srednji je prikazivala figura žene, a Donji Dabo, koji je istovetan predstavi Đavola u hrišćanstvu.

Svetovid je i ratnik. Predstavljan je sa mačem i rogom. Bio je vezan za svice i belog konja. Ratnik na belom konju predstavlja simbol pobede i do naših vremena. Od biljaka, Svetovida su simbolizovali božur, vidovčica, ivanjsko cveće, javor i jasen. Pored mača i roga, obeležja su mu i zastave, gusle i amajlije od zlata, srebra, kamenja, roga, kosti i drveta. Kultna mesta su hramovi i trebišta. Obredne radnje su obavljale rusaljke. U čast Svetovida su se preskakale vatre i prolazilo se ispod cvetnih venaca, čime su se slavili proleće, leto i jesen. Muzika je bila neprekidna, pa su žene padale u trans, što se i danas može videti u istočnoj i južnoj Srbiji.

Svetovid se proslavljao 9 dana od Dugodnevice (21. jun), a tradicionalno u hrišćanstvu je izmešten od 29. juna, od Vidovdana do Ivanjdana. Njegove osobine su u hrišćanstvu prenete na Svetoga, svetog Vida i svetog Lazara.

Veles, zaštitnik stočara

U kolektivnom pamćenju Slovena, Bog Veles je ostao duže od ostalih Bogova. Po njegovom imenu je nazvana i srednjovekovna kneževina Vlaška, a na Balkanu je uobičajeno da svi stočari nose zajednički naziv Vlasi.

Veles je zemaljsko Božanstvo, zaštitnik stočara i ratara. Slavljen je u vreme setve, žetve i ispaše. Pripisivano mu je pomračenje Sunca. Velesu su pripadate i duhovne sile: zmajevi, ale i noćni šumski konjanik Lesovik. Velesova kultna mesta, pored hramova, bila su njive, pašnjaci, torovi, trebišta i groblja. Obredi su se sastojali od maškara, vučara (imitacija vukova) i zavetovanja. Njegov simbol je bio štap, a simbolizovali su ga trava, vuk, crni petao i domaće životinje.

Drveni kip Velesa bio je izrezbaren likovima hromog belog vuka, govečeta, rala i krilatog lava s glavom orla. Lav na vrhu repa imao je cvet ljiljana. Brada Velesa predstavljena je klasjem pšenice, pa verovatno otud izreka kod Srba: "Puna šaka brade" - kad rodi godina i uspe trgovina. Funkcije boga Velesa u hrišćanstvu su prenete na svetog Vasilija, Luku, Blaža, Kornelija i Ivana, a delimično svetog Savu i Mratu.

Mokoš, Majka zaštitnica žena

Mokoš je Boginja Majka i zaštitnica žena, koja se brine o njihovom zdravlju i porodu. Pomaže porodiljama i štiti njihovu decu, ali istovremeno pomaže i ženi da sačuva dobar brak. Mnogo običaja je vezano za ovu Boginju. Slovenske žene bacale su u vodu kudelju koja se nazivala "mokrica" i koja je predstavljala žrtvu Mokoši. Pređa kudelje nije se smela ostavljati preko noći da je ne bi Mokoš oprela. Zaštita ovaca i njihovog runa takođe je bila jedna od njenih delatnosti, zbog čega su joj Sloveni takođe prinosili žrtve. Makaze, bosiljak i pramen vune stavljani su pod noge Mokošinom kipu, što je štitilo neostrižene jaganjce.

U severnoj Rusiji verovalo se da Mokoš ide od kuće do kuće za vreme velikog posta i nadgleda predilje. Budući da je vezana za vreteno i preslicu, pretpostavljalo se da se njena delatnost proteže i na kosmičkom planu kao delatnost Boginje koja određuje ljudsku sudbinu i seče kratke niti čovekovog života.

Mokoš se identifikuje sa Vidom, ženom Svarogovom. Ona je zaslužna za stvaranje ljudi i kao takva povezana je sa Belom pčelom, pretkom Slovena. Zbog toga je pčela Mokošina sveta životinja kao i ovca, ali i zmija. Njene biljke su lipa, lan i kantarion. Lipa je povezana sa prvom ženom nastalom od drveta lipe, a za čije je stvaranje zaslužna Mokoš, lan se često koristi u vradžbinama, dok se kantarion koristi u lečenju "ženskih" bolesti. Funkcije Mokoši, Velike Majke prenete su u hrišćanstvu na svetu Petku.

Triglav, Ratnik

Triglav je Bog sa izrazitim odlikama ratnika. Ima tri glave i zaštitnik je Neba, Zemlje i Bezdana. Dan Triglava padao je na sredinu (kulminaciju) zime 4. februara, a tradicionalno je izmešten na 2. februar. Kultna mesta, pored hramova, bila su mu na trebištima i u planinama.

Noć je smatrana vremenom njegovog delovanja. U njegovoj vlasti su bile vile i noćni konjanici. Simbolizovali su ga crni i hromi konji, labudovi i guske, a od biljaka zova, planinsko cveće i grožđe. Zbog grožđa je Triglav imao u posedu bure, čija sadržina je i priličila moćnom ratniku, a njegovu obaveznu opremu činili su mač, koplje, sedlo i rog. Obredi u čast Triglava su koleda s preskakanjem vatre radi očišćenja, i sa igrom i pesmom radi izazivanja kiše, gatanja i mazije kada su okrivljeni morali da vade vrelo gvožđe iz vode. Smatralo se da će nevini uspeti u tome, a da će krivci biti povređeni.

Na kipovima Triglava dominirao je ogroman mač, koji je simbolizovao veliku snagu. Figura jelena ispod mača upućivala je na zaključak da mu je stanište u planinama i u šumi. Ostale slike na kipu predstavljale su Sunce i planinsko bilje. U hrišćanstvu su funkcije Boga Triglava prenesene na arhangele Mihaila, Gavrila i Rafaela, a delimično i na svetog Trifuna i Todora.

Doha, Villaggio, 24. jun 2011.

2011-06-24T11:52:00.000-07:00

Whispering wind by Moby

2011-06-24T10:54:00.000-07:00

like the whispering wind you sent to me
like the hopeless time you gave to me
I watched your dreams all slip away
I watched your dreams all slip away
there's a hopeless place inside my heart
when I look inside I see where we are
like the whispering wind in the top of my trees
i will watch the sky come following me
like the rain on my windows late every night
like the hope I have for us every time
it's like the whispering wind in the top of the trees
I see it sway as you come for me

there's a whispering wind I feel it inside
like a place I can feel but never will see
let a whisper come touch you come touch every thing
I stand in the way of the things I can be
let the whispering wind come lift us away
let it push us apart if we wish to stay
you're my sweetness my baby my love for all time
like the whispering wind it makes you all mine
like the whispering wind you stand here with me
like the whispering wind you stand here with me
I see your dreams all slip away
slip away
slip away
slip away

Vidim te

2011-05-30T09:13:00.001-07:00

Vidim te u to mediteransko predvečerje
Rasplinutu i zamišljenu
Otišla si godinama u budućnost
Onda zastaneš i očarana predelom zaplačeš
Ljubiš me potom dugo gledaš me u oči
Ponovo ljubiš prstima me u grudi sažimaš

Ne mislim ne čujem svet samo tebe osećam
Dišem te kao morski vlažni vetar
Umesto krvi mirisi tvoji telom kolaju

Tvoj glas

2011-05-28T10:32:00.000-07:00

Tvoj glas zvoni kao srce kristala
Peva kao neka retka ptica
Kao struna treperi

Glas žene koja voli svet
Prirodom omađijan osmehom protkan
U svilu odeven

A može biti da postane takav
Tek kad se uljuljka u moje uši
Tvoj glas kao spas razlije
Svetlost u mojoj duši

Are you gonna go my way?

2011-05-25T11:35:00.001-07:00

Sanjao sam neku svadbu ne znam čiju (kao)
Ruke su mi bile pune nekih narukvica prstenja
Ti spremaš sa klincima neku koreografiju za mjuzikl
Klinci su obučeni u belo nasmejana si i blistaš
Narukvice i ogrlice me stežu kao puzavica
Pomažeš mi da ih se oslobodim (smeješ se pritom)
Uzimaš me za ruku i vodiš u dvorište
Svuda je zelena trava nebo je vedro
Na budilniku Leni Kravic svira
“Are you gonna go my way?”
Budim se nedostaješ mi čim otvorim oči
Da, idem tvojim putem jer to je i moj put
Pevušim dok se umivam

Beskrajno ravnodušna lelujava stvar

2011-05-24T10:58:00.000-07:00

Pustinjski vazduh
Kao beskrajno ravnodušna lelujava stvar
Uvlači se u misli gnezdi se u ušima
Zamuti sve što je skorašnje

Meditiram o nama dok žmirkam u nebo
Ali ona ista lelujava stvar poigrava se sa mnom
Prestajem da razmišljam jer je besmisleno
U grudima ostaje samo jedan ton
To zvoni srce tihom i postojanom žudnjom

Qatar, 24. maj 2011.

Veče sa tobom

2011-05-14T20:08:00.000-07:00

Kada si ušla u taj češki pub
Senke su zaigrale po zidovima zbunjene
Osmehnula si se konobarima za dobro veče
Izabrala sto u uglu samo po osećaju
Zapalila cigaretu i otpuhnula dim ka gostima paba
Déjà vu mi sinu pred očima kao prisećanje na san

Tih dana sam sebe posmatrao kao sa neba
Sa svih strana i iz svih uglova
Ma koliko uporno tražio težište bilo gde
Znao sam da je ono samo u tvojim očima
Prestao sam da lupam glavu
Sva suština je prepustiti se trenutku
Uživati koliko god to mašta dopušta
Prepustiti se tvom nasmejanom pogledu
Euforičnim poljupcima tamnog češkog piva

Dok smo koračali kaldrmom držali smo se za ruke
Kao da će nas veče razvejati svakog na svoju stranu
Kao da opasnost čuči iza sledećeg ćoška
Kao u inat opsenama koje se predstavljaju kao novi dani

Prag, 30. april 2011.

Igra za devojčice. I za ostale.

2011-03-15T14:46:00.000-07:00

I Odluka

Doneta je odluka gotovo jednoglasno, na opšte čuđenje. Obično odlučivanje traje. Slušam često proces odlučivanja. Devojčicama je odlučivanje od suštinske važnosti, kao da se još u tom dobu spremaju da budu majke. I odlično znaju – svaka od njih je u pravu. Jer u odlučivanju jedna devojčica nikada ne uzima u razmatranje mišljenje ostalih, već sama sagledava budućnost. Zna da mora da posluša samo svoju unutrašnju snagu. I zna da svaka igra mora da ima unapred zacrtana pravila.

Prvo : Mora odbraniti svoj stav pred sobom. I odbraniti ga od napada sa strane.
Drugo : Mišljenje jednog muškarca nikada ne treba uzimati u razmatranje. Muškarcima nije dato da odlučuju.
Treće : Igra mora da ima svoj početak i kraj, a poželjno je da nema kraja. Kraj se nalazi tamo negde gde se život završava. Gde više nema igara.
Četvrto : U toj igri ona daje celu sebe. Mora biti sigurna. Mora da uživa. I da bude ozbiljna. I da ima podršku. I da ima srećan kraj.

Umešala se Majka. Iskusan igrač. Prevejan i naviknut da pogleda ponekad preko levog ramena da li je neprijatelji promatraju. Ponekad pogleda i preko desnog da proveri da li je muškarac sledi i koliko zaostaje za njenim hitrim koracima. Reče : „ Školica je odlična igra. Zahteva pažnju i koncentraciju. I hitrost i gipkost istovremeno.“ Tada su se i devojčice složile.

Nama dečacima je naizgled sve svejedno. Nama je bitno da su one srećne u svojoj odluci. I da budu srećne dok traje igra.

II Školica

„Hajde da nacrtamo školicu! Treba nam kreda!“ – otišao sam i našao komad krede. Devojčica se sagla i crtala kockice.
Prva kockica – sama. Prvi razred. Prvo odvajanje od roditelja. Suočavanje sa svetom. Sa samom/samim sobom u tom ogromnom bezdušnom svetu.
Druga i treća – zajedno. Drugi i treći razred. Ti sam/sama i drugari. Ti sam/sama i igračke. I crtani filmovi. I učitelji i učiteljice. I majke. I očevi. Ti sam/sama nasuprot i zajedno sa svetom. Bezbrižno detinjstvo, upoznavanje, odrastanje, igranje, slušanje i gledanje.
Četvrta kockica – sama. Četvrti razred. Ponovno povlačenje, ali ovoga puta samoinicijativno. Sagledavanje sebe. Otkrivaju se ogromne tajne osećanja. Tajne simpatije. Pubertet lagano prstićima čačka decu za nosiće. Posmatranje sebe u ogledalu. Otkrivanje tela. Strahovi. Žudnje. Želja da se ne odraste. Sve to pomešano.
Peta i šesta – zajedno. Peti i šesti razred. Novo društvo. Novi predmeti, nova saznanja. Nove igre. Odrastamo nekako usput, hvatamo sve u letu – sami od sebe. Svako prema svojim mogućnostima, željama, zaslugama. Zaljubljujemo se često. Nesigurni smo često. Teško prihvatamo sebe kakvi jesmo. Ali nam je i lakše, jer svi ostali kroz to prolaze.
Sedma – sama. Sazrevanje. Uobličenje misli, apstraktno razmišljanje. Maštanje. Stavovi. Odbrana sebe pred drugima.
Osma i deveta – zajedno. Razumevanje. Mudrost. Protežu se do kraja života. Deseta cilj. Nebo.

III Metafizika

SEFIROTI

10. Keter (Kruna).

Prva sefira nastaje iz bezgranične božanske svetlosti. Zato ona i jeste i nije deo našeg svemira. Simbolično se označava kao tačka u krugu i predstavlja Prvog pokretača.
Astrološki se prikazuje kao tačka u krugu,a neki astrolozi mu pripisuju planetu Pluton.
S obzirom da je Keter skriven, ljudsko biće teško da može da spozna njegove osobenosti. Pripisuju mu se pojmovi kao što su početak, novo, neotkriveno, područje budućnosti. Na nivou čovečanstva to je svako otkriće ili inovacija koji nikad do tada nisu postojali na Zemlji. U odnosu na pojedinačnog čoveka, to je sve ono što on prvi put doživi, uvidi, iskusi ili otkrije.

9.Hokmah (Mudrost).

Nastaje iz Ketera i predstavlja dinamičan nalet kosmičke energije. On je božanski otac i označava mušku, dinamičnu, aktivnu i pozitivnu silu. Prikazuje se kao sled tačkica kroz prostor ili kao linija.
Prema tradicionalnom shvatanju on je zodijački krug sa zvezdama stajačicama, odnosno stvoreni univerzum sa svim što se u njemu nalazi. Ponekad astrolozi planetu Neptun povezuju sa Hokmahom.
Ova sefira je arhetip muškosti i obuhvata svaki tip aktivnog i muškog ispoljavanja energije. Svi očinski simboli i simboli autoriteta obuhvataju i predstavljaju njegov uticaj. Takođe, sve vrste energije su pod njegovom vladavinom.

8. Binah (Razumevanje).

Treća sefira nastaje iz Hokmaha. Ona je ženski arhetip univerzuma. Njena priroda je da silovitu, aktivnu energiju Hokmaha zatvara i vezuje u oblik da bi kreacija mogla da bude nastavljena.
Tačka koja je postojala u Keteru, a zatim od koje je dodavanjem druge tačake stvorila liniju na nivou Hokmaha, u Binahu, zahvaljujućí trećoj tački stvara trougao, odnosno površinu, ravan.
Binah je velika majka svega živog, utroba iz koje sve nastaje, kosmička materica. Ona božanskom biću daje oblik kroz koji će se razvijati. Međutim, utelovljenje božanske energije u sebi implicitno sadrži i odbacivanje tela, kada ono bude prevaziđeno i njegova svrha ispunjena. Stoga nam ova sefira u isto vreme daje život u telu i smrt u njemu, odnosno oslobo|enje božanskog bića nakon razaranja oblika u koji je bilo odeveno. Tako Binah vlada principom života i smrti.
Planeta Saturn, kao gospodar Karme i vremena, Veliki kosmički učitelj, pridodata je ovoj sefiri. Binah stoga odražava ideje kao što su - oblikovanje, ograničavanje, odgovornost, vreme i ciklusi vremena, sudbine, sve materinske i ženske arhetipove, posedi, kuće, nekretnine, dom, porodica...
Keter, Hokmah i Binah čine Božansku trijadu, koja se još naziva i Vrhovna ili Prva trijada. Ona odražava tri najuzvišenija aspekta božanske energije, idealno stanje, i ne može biti spoznata uobičajenom budnom svesnošću.

Između Božanske trijade i sledećih sefirota nalazi se veo, koji se naziva Bezdan, Ambis ili Ponor. Veo pre svega predstavlja kvlalitativnu razliku u ispoljavanju i evolucije božanske energije kao i razliku u nivou subjektivne svesti.

7. Hesed (Milost.).

Hesed nastaje iz Binaha kao rezultat sjedinjavanja muškog i ženskog principa univerzuma, arhetipske majke i oca.
Kada se trouglu, odnosno ravni koja se pripisuje Binahu, doda četvrta tačka, nastaje telo. Time se ostvaruje materijalizacija i određenje u prostoru.
Hesed se nalazi na Stubu kosmičke sile, a kao rezultat najsavršenijeg sjedinjavanja božanskih roditelja, on ispoljava kvalitete kao što su razvoj, sveopšta ljubav i milosrđe.
On je otac dobročinitelj i zaštitinik, takođe i kralj koji vlada zemljom ostvarujućí napredak, obilje i blagostanje. Sledeće ideje se vezuju za uticaj ove sefire - napredak, ekspanzija, izgradnja, univerzalna ljubav, vizionarstvo, dobročinstva, sreća, duhovno i materijalno blagostanje itd.
Logično je stoga da se Hesed u astrologiji povezuje sa planetom Jupiter.

6. Geburah (Strogost).

Geburah nastaje iz Heseda i nalazi se na levom stubu Drveta Života.
Da bi se stvoreno telo dalje razvijalo ono mora da stekne i petu dimenziju, a to je kretanje.
Energija razvoja i ekspanzije mora na nivou Geburaha biti ograničena i disciplinovana na pravu meru koja joj pripada i u mora da povrati ispravnu formu. U suprotnom, zbog neograničenog razvoja i izgradnje Heseda, mogla bi da postane degradirisana i izopačena. Da ne bi došlo do nagomilavanja i neravnoteže, snagu četvrte sefire treba disciplinovati i ograničiti. Stoga je uloga Geburaha da otkloni svaki višak i neumerenost koji su pretnja skladnom razvoju božanske sile. Kao što u organizmu postoje katabolički i anabolički procesi, tako je i funkcija pete sefire da uništi sve što je pretnja zdravom tkivu i može usloviti njegovo oštećenja, izobličenje ili slabljenja.
Osobine Geburaha predstavlja planeta Mars, i simbolično se prikazuje kao Kralj Ratnik koji brani svoju zemlju od neprijatelja i bori se za uspostavljanje ispravnih granica, pravde i ravnoteže.
Za petu sefiru se vezuju sledeći pojmovi - energija, sila, promena, disciplina, seksualna energija, telesna vitalnost, razgrađivanje, strah i uništavanje.
U psihološkom smislu ova sfera se može povezati sa čovekovim Super Egom (Nad-Ja), odnosno njegovim moralnim karakteristikama i principima na kojima zasniva svoje postojanje.

5. Tifaret (Lepota).

Tifaret je prva sefira posle Ketera koja je smeštena na Srednjem stubu. Energija Heseda i Geburaha, ljubavi i discipline, muškog i ženskog principa, je uravnotežena i postavljena na Stub sklada.
Geburah je predstavljen kao kretanje. Ono se uvek odvija kroz vreme i prostor. Stoga se na nivou Tifareta ostvaruje svest o vremenskim dimenzijama, prošlosti, sadašnjisti i budućnosti. Sada je telo sposobno da sebe odredi u odnosu na iskustvo.
Tifaret je smešten u centru Drveta Života a njegova planeta je Sunce.
Kao rezultat potpunog sjedinjenja Joda i He, muškog i ženskog principa, Tifaret predstavlja inkarniranog Sina, odnosno Vau Tetragramatona.
Šesta sefira je simbol harmonije, lepote, blagosti, talenata i povezuje se sa takvim idejama kao što su - život, zdravlje, prosvetljenje, kreativnost i mentalne sposobnosti.
U psihološkom smislu Tifaret predstavlja kako čovekov Ego (Ja), središte svesne ličnosti, tako i njegovo Više Ja, Jastvo, koje teži da dosegne i ostvari.
Hesed, Geburah i Tifaret čine drugu trijadu, koja se naziva Moralna trijada. Ona predstavlja čovekove spiritualne kvalitete, Nad Dušu, Više Ja i mesto boravka Svetog Anđela Čuvara.
Između ove i sledeće trijade nalazi se zastor ili veo koji se naziva Paroket. Probijanjem ovog vela božanska energija ponovo menja kvalitet svog ispoljavanja. To se odnosi i na promenu u čovekovoj svesti.

4. Necah (Pobeda).

Energija koja izvire iz Tifareta i skreće sa Srednjeg stuba, više nije slobodna, već se kreće ka nižem i inferiornijem planu postojanja, gde mora biti ograničena i vezana.
Telo koje je postalo svesno sebe, ostvarujući čisto postojanje, biva pobuđeno na pokret da bi ispitalo mogućnosti i u njima našlo zadovoljstvo. Zato ono iz stanja savršenosti prelazi u nesavršenost.
Necah se nalazi na Stubu kosmičke sile i izražava ideje ljubavi i energije na jednom mnogo grubljem nivou od Heseda. Sefira ustvari predstavlja ljudske instkte i osećajnu prirodu.
Planeta Venera je pridodata Necahu i obuhvata oblasti kao što su - međuljudski odnosi, umetnička dostignuća, ljubav prema određenim pojavama, objektima i osobama, bogatstvo, senzibilnost naklonost i duhovna dostignuća koja su ograničena egom i materijalnim motivima.

3. Hod (Sjaj).

Hod nastaje daljom evolucijom božanske energije iz Necaha.
Čisto postojanje koje je spoznalo zadovoljstvo sada ga ispituje i stiče iskustvo, odnosno rađa misao.
Greška koja je načinjena u Necahu na nivou Hoda biva shvaćena. Osma sefira se odnosi na čovekove intelektualne moći i njegov um.
Hodu astrološki pripada planeta Merkur koja vlada sledećim oblastima - znanje, škole, književnost, trgovina, magija, komunikacija itd.

2. Jesod (Temelj).

Izlivom iz Hoda energija se ponovo vraća na Srednji Stub. Jesod je stvoren kao posledica sjedinjavanja suprotnih polariteta na trećem, najgrubljem nivou, muškog i ženskog principa, intelekta i osećanja, Necaha i Hoda.
Čisto postojanje, koje je steklo iskustvo sada dobija Svest o Biću.
Deveta sefira se odnosi na intuiciju, lično i kolektino nesvesno. Ona obuhvata akaša zapis, to je astralna riznica slika, svega što je bilo, jeste i biće.
Jesod je sfera Meseca i stoga obuhvata punjenje i pražnjenje, fluktaciju, periodične promene i promene raspoloženja.
Tri niža sefirota, Necah, Hod i Jesod, odražavaju čovekovo niže Ja, njegovu personalnost. Oni čine Astralnu trijadu. Oblik svesti koji je svojstven dostizanju astralne trijade ispoljava se u snovima, vizijama, meditacijama, halucinacijama ili tokom astralne projekcije.
Presecanjem sledećeg vela, božanska energija se zgušnjava u svom materijalnom vidu i stvara desetu sefiru.

1. Malkut (Kraljevstvo).

Malkut nastaje iz Jesoda. On predstavlja materijalni svet ili zemaljsku ravan.
Osobine koje mu se pripisuju su stabilnost, tromost, tama i gustina.
Malkut se odnosi na pojmove kao što su posed, imovina i telo.
Božansko biće koje je evoluiralo kroz devet razvojnih tačaka, steklo znanje i svesnost, sada je spremno da se, obogaćeno iskustvom vrati svom tvorcu - Keteru. I krug se zatvara.

IV Igra

1. Komadić crepa

Potreban je komadić crepa ili ciglice. On se baca redom u polja, kako igre odmiče. Prvo se baci u prvo polje, pa se odskakuće do Neba i nazad. U povratku se, dok je noga u polju gde se crep nalazi, crep pokupi i iskoči na početno polje. Kada se jedan krug završi, crep se opet baca (npr. polje br 2.), i krug se ponavlja.

Crep je kao naša sopstvena volja i želja koju bacimo ispred sebe. Koliko smo smeli i sigurni u sebe, tamo bacimo kamičak. Ako promašimo, bacamo ponovo: ali tek nakon drugih. Kada na nas dođe red.

2. Pravila

Svako ima pravo na jedno bacanje. Ukoliko promaši kamičkom kocku ili dodirne ivicu – baca drugi igrač. Ukoliko zgazi ivicu kocke – baca drugi igrač. Ukoliko zaboravi da pokupi kamičak – baca drugi igrač.

Kao i u životu – nismo sami na celom svetu. Svi bacaju svoje kamičke, svi skakuću svoje igre. Neko spretnije, neko brže. Neko tromo. Neuspešno.

3. Igra

Izgledalo je baš lako. Baciš komadić crepa, odskakućeš do kraja, vratiš se natrag i pokupiš crep. Opet baciš, hop-hop i kraj. Međutim, uopšte nije bilo tako lako. Odmah sam na početku nagazio liniju na kocki. Odmah su devojlice zagrajale. “Šta, jesam li ispao?” – uputah. “Ma, ne! Nema ispadanja! Samo neko drugi baca.” – odgovoriše. Pomislih, baš kao u životu. Nema ispadanja. Nije uspelo bacanje, negde je zaškripalo; imamo sledeći put šansu.
Skakutali smo kao zečevi. Nasmejano, zadihani. Graktali od smeha kada bi neko pogrešio. Nervirali se kada bi promašili kvadrat komadom crepa. Nismo bili baš uspešni u bacanju. Kako su kvadratići odmicali, sve je bilo teže pogoditi kvadrat sa brojem.

Epilog

Najuspešnija je, kao što sam i pretpostavio, bila Majka. Najveštija, najspretnija. Kao od šale je pogađala kvadratiće sa brojevima. Prva je završila igru, mnogo pre nas. Dok smo još bili na polju sedam. Ja i devojčice.
Ja sam drugi završio. Devojčice su skakutale još desetak minuta. Pa su onda odustale. Rekoše – “Nije više zanimljivo.”

L I C A

2011-02-23T02:09:00.000-08:00

Drama iz jednog čina na autobuskoj stanici u Grockoj

LICA:

MIĆA, vozač autobusa.
Ceo život vozi „Lastin“ autobus na prigradskoj liniji Beograd – Umčari. U slobodno vreme se pomalo bavi poljoprivredom, tek toliko koliko mu posao to dozvoljava. Po bilo kojim vremenskim prilikama nosi razdrljenu košulju i blago podvrnute rukave. Voli da u autobusu glasno sluša „narodnjake“. Vozi brzo, gotovo manijački; ali uprkos trudu da pobedi sam sebe, stigne na odredište pet ili deset minuta pre svojih kolega. Ali, imponuje mu, da dok seče krivine; čuje glas putnika : „Uh, ala Mića vozi! Svaka mu čast!“

RATKO DUŠIĆ, starac, beskućnik.
Nema čoveka koji nije čuo za Ratka. Potomak je slavne i bogate porodice Dušić, predratnih zemljoposednika i zelenaša. Nešto zemlje je uzela Narodna vlast, a ostatak su razgabili stričevi. U mladosti završio agronomiju. Po selu je kružila legena o Ratku, koji je završio dva fakulteta – i zbog tolikog učenja skrenuo. „A toliko je učio i samo čitao! Iš’o putem i čit’o! Eto šta bude kad se mnogo uči!“ – govorile bi majke svojoj deci, zabrinute za njihovo duševno zdravlje. Tek, Ratko živi u rupi iskopanoj u sred neke njive. Društvo mu prave psi i mačke. „Ako ne budeš učio, živećeš k’o Ratko sa mačkama u rupi!“ – nastavljale bi kontradiktorne majke. Shodno načinu života, i (ne)higijenske navike su mu bile adekvatne. Ceo život nosi isti pocepani braon džemper, sivi mantil i maramicu vezanu u četiri čvora na glavi. Neuredna seda kosa i brada. Večito vuče neke kese pune koječega.

MASA, putnici u prigradskom saobraćaju.
Masa putnika sastavljena uglavnom od radničke klase koja istim autobusom ide ujutru i istim autobusom se vraća kući. To rade ceo život. Pošto se viđaju svakog dana, nemaju više o čemu da govore, te uglavnom ćute. Namršteni su i mrzovoljni. Svakodnevno putovanje je iscrpljujuće i monotono.To putovanje od sat vremena množe sa dva i odbijaju od svog života kao apsolutno protraćeno vreme. Najsrećniji trenutak u njihovom danu je ako sednu u „Lasti“. Onda spavaju. Oni koji stoje tupo pilje kroz musave prozore i mrze one koji su seli. Ako se kojim slučajem tu nađe koji penzioner, biva anatemisan od strane Mase rečima: „A kog si se đavola ti uprtio danas, ’de ćeš! Što ne sediš kući, nego samo ovde praviš gužvu!“ Zaluta u Masu i po koji đačić, koji se priklješten odraslima bori za vazduh.
PRVI I JEDINI ČIN

Novembar 1996. godine. Sivo je i tmurno. Nepravedno uvedene ekonomske sankcije se nadvile kao avet nad zemlju i njene građane. Opšta nestašica svega, pa tako i nestašica nafte za „Lastine“ autobuse. Ostalo je samo par linija koje saobraćaju, sa nepoznatim vremenom polaska sa stanice. Na stanici je ogromna gužva. Kada je konačno došao autobus, opšti pokolj. Najsnažniji muškarci laktovima guraju i udaraju sve oko sebe. Neka baba sa ogromnom torbom pada pod noge razularene mase. Svi bi hteli da uđu prvi i da sednu. Za dve sekunde su sva mesta popunjena. Sada se guraju da uhvate bar neko dobro mesto za stajanje, da nalakćeni na nekoj šipki lakše prebrode gužvu i putovanje. Nekako su se svi nabili u autobus, vrata su se jedva zatvorila. Autobus uz muku kreće. „Dobro je, bar vozi Mića, stići ćemo brže!“ – progovara neko iz mase.
Posle četrdeset i pet minuta autobus se dogegao do pola puta. Jedva se probijao kroz prepuni Smederevski put. Stigao je u Grocku, gde je trebao primiti još putnika. Na stanici je i Ratko.Vozač Mića ulazi u stanicu.

MASA: Eno ga Ratko! Mićo, ne otvaraj vrata! Smrdi k’o tvor, pogušićemo se. Ne otvaraj vrata!
NEKO IZ MASE: Ima onih koji bi hteli i da siđu! Otvaraj ta vrata!
MASA: E ovi Gročani se večito guraju u našem autobusu! Imaju lepo gradski, pa nek idu njime!
NEKO IZ MASE: Ma idi ti gradskim kad je tako lepo! Otvaraj vrata!
MASA: Ne otvaraj vrata!
MIĆA: Mir tamo! Moram da otvorim! (Otvara vrata.)

Nekoliko ljudi jedva izlazi iz prepunog autobusa. Ljudi koji čekaju na stanici se odmah guraju da uđu. Ovi koji izlaze se jedva probijaju kroz nove putnike, psujući i gurajući se. Ratko koji vuče četiri kese nečega pokupljenog iz kontejnera se gura da uđe. Kada ga Masa ugleda očajno zagrakće.

MASA: Mićo, ne daj Ratku da uđe! Ne dajte mu da uđe! Pogušićemo se! Mićo, ne daj mu da uđe, ako Boga znaš! Zatvaraj ta vrata više!

Ali Ratko je već zakoračio na stepenik i uporno gura unutra. Neke žene vrište. Ljudi ga guraju zadnjicom nazad. Ratko je uporan, jer ko zna kada će sledeći autobus. Pa čas spadne sa stepenika, čas se popenje. Autobus stoji na stanici petnaest minuta. Mića odlučuje da uzme stvar u svoje ruke. Nekako se probije kroz masu i dođe do srednjih vrata, gde je bio Ratko.

MIĆA: ’De ćeš bre! ’Oćeš da svi pocrkamo ovde, a? Ne može u autobus! ’Ajd napolje bre!
MASA: Tako je Mićo! Ne daj mu da uđe! Ajde vozi više! – dobacije neko.

Mića blago gurka Ratka iz autobusa, ali ovaj se ne obazire. Uporno gura da uđe unutra. Vidi Mića da ne ide milom, i u jednom trenutku ga gurne malo jače. Ali na nesreću, Ratku se noga oklizne o stepenik; i on izgubivši ranotežu padne. Kako je pao, udari glavom o ivičnjak. Kada se pridigao, seo je na ivičnjak; držeći se rukama za glavu. Iz posečene arkade iznad oka potekla mu je krv. Kese su svuda okolo.

MASA: Đubre jedno, što guraš starijeg čoveka!? Džukelo jedna, vidi kako se udario. Ma tebe treba u miliciju!

Vide Mića da je obrao zelen bostan, pa brzo skoči na trotoar.

MIĆA: ’Ajde, čika Ratko, ’Ajde da uđeš u autobus!
RATKO: Samo odmahuje rukom. (Drugom rukom se drži za glavu gde se udario.)
MIĆA: ’Ajde čika Ratko! ’Ajde da uđeš! (Sagnuo se i uhvatio ga ispod miške da mu pomogne da ustane.) ’Ajde, čika Ratko!
RATKO: Pusti me! ( Gura ga onom slobodnom rukom. Mića ga uporno pridiže.)
Pusti me! (Drži se za glavu i stenje bolno.)
MASA: Đubre! ’Ajde vozi!

Masa počinje da urla i negoduje. Autobus stoji na stanici pola sata. Mića skače od Ratka i u dva skoka se nalazi za volanom autobusa. Ubacuje u brzinu i snažno daje gas. Masa ćuti.

KRAJ

23. februar 2011.

Jedan san

2011-02-18T06:38:00.000-08:00

I

Vetar je šibao preko brda. Drveće je njegovoj šištavoj pesmi dodavalo svoje prećutane reči. Pred kapijama smrznutog dvorca našla se čudna družina. Visoki čovek u godinama. Na glavi je imao čudno šešir širokog oboda i na njemu metalnu kopču. Obučen u dugu crnu pelerinu. Imao je nesrazmerno duge ruke i noge. Kratku sedu bradu i brkove. Brzo je govorio i neprestano se cerio. Drugi u družini je bio patuljak, ne viši od metra sa sve šeširom. Da, i on je imao šešir, još čudniji od prvog. crne boje, širokog oboda, sa dugim i smešnim špicastim vrhom. Večito namrgođen,sa dugom sedom bradom i brkovima. Obučen u malu kratku bundicu. Na nogama velike, glomazne, duboke čizme od grube kože. I ja.
Kako da uđemo u zamak? Visoki je stalno bio bučan, a patuljak ga je stalno opominjao da bude tiši. Visoki je bio šaljivdžija, stalno je nešto pričao kroz osmeh. Duge ruke su se smešno klatile oko mršavog tela. Patuljak je stalno nešto gunđao u svoju dugu belu bradu i negodovao. Pokušavali smo da otvorimo kapiju, visoku, od crnog železa. nikako nije išlo. Dosetismo se da preskočimo ogradu. Visoki predloži da mu se Patuljak popenje na leđa, a ja da se popenjem na njih i tako dođem do vrha ograde. Kada se popenjem gore trebalo bi da i njima pomognem da nekako pređu preko.
Nespretni Visoki se postavi uz kapiju, rukama se hvatajući za crne šipke. Patuljak poče da se pentra uz dugajliju, ali smešno; bezuspešno. Skliznu sa njega i pade na zadnjicu. Prasnusmo u iskidan smeh, vetar ga ponese kroz smrznuti mrak i polomi ga uz prigušen odjek. Uhvatih Patuljka za peš od kaputa, a on poskoči. I hop! Našao se na leđima dugajlije. Uhvati se jednom rukom za šipku i nekako se pope dugajliji za vrat. U tom batrganju obojici spadoše šeširi i njih dvojica počeše da se svađaju. Popeh se nekako uz njih i dođoh do vrha kapije. Odjednom, pod našom težinom brava na kapiji škljocnu i kapija se na mah otvori. Budući da se nismo nadali ovom obrtu događaja, popadosmo sa kapije pravo u dvorište tajanstvenog zamka!
Ustadosmo otresajući sneg sa sebe. Patuljak se držao za bolno mesto na zadnjici i gunđajući okrivljavao dugajliju za peh, jer se ovaj pod našom težinom vrteo i slučajno pritisao bravu. Ovaj nasmejano reče da prestane više da gunđa, dobili smo šta smo hteli. Staviše svoje drage šešire na glave. Osmotrismo zdanje. Visoka tamna građevina u gotskom stilu, sa visokim i vitkim krovovima. Ugledasmo prozor visoko od zemlje, iza koga je sijala svetlost. Zapitasmo se kako da dođemo do tamo, jer ulaznih vrata nigde na vidiku.
Okrenuh se oko sebe i ugledah dve motke. Pomislih da bi mogli da napravimo štule. "A kako zamišljaš da sad to izvedemo?" - dreknu Patuljak. Ja se popeh na štule dok su ih njih dvojica pridržavali. Onda se Patuljak uspuza uz levu štulu, a dugajlija uz desnu. Kretali smo se smešno, posrćući; kao neki insekt koji se vraća iz kafane sa neke terevenke. Poprilično pod gasom. Nekako se dobauljasmo do prozora.
Uhvatih se za sims prozora, širok oko pola metra. Naslonih štule nad kameni zid i skočih lako do prozorskog okna. Pomogoh patuljku da se popenje. Onda zajedničkim snagama jedva dovukosmo dugajliju do nas. Otvorismo prozor i nađosmo se u prostoriji.

II

Nađosmo se u krčmi iz srednjeg veka. Za niskim stolovima sedeli su veseli gosti, pili vino i prostački se smejali. Dugajlija im se odmah pridruži, pozdravljajući se sa njima kao da se znaju čitav život. Gromko pozva krčmaricu i naruči piće za celu kafanu. Masa sa odobravanjem zagrakta. Dugajlija dogura do stola neko burence i sedajući na njega započe živu priču.
Krčmarica je imala crnu valovitu kosu, pogled u kome je čučala tigrica, snažnei vitke bokove preko kojih je nosila samo belu kecelju. Kada me vide, sevnu očima i frknu: "Pa gde si ti?" Brzo ode do stola i posluži piće. kada sam pokušao da je zagrlim, opet frknu poput mačke i ogreba me po ruci. "Ali dušo...", započeh ja... "Nemoj ti meni - dušo!" - opet frknu ona. Nasmejao sam se u sebi. koliko samo volim kad tako sevne očima. I tu njenu neposlušnu kosu. I te zanosne bokove u kojima čuči snaga planinske reke. Odosmo iza šanka, gde smo se šćućureni dugo mazili, gledali, mirili i ljubili.
Patuljak, koji je svo vreme stajao pored prozora i ispod oka posmatrao šta se događa u krčmi reče: "Idem ja. Imam nekog posla."

III

Kada je baba Radmila imala oko šest godina, par godina nakon Drugog svetskog rata, ukućani primetiše da dete gubi vid. veoma brzo joj se vid toliko pogoršao da je uskoro samo nazirala siluete. Doktor je konstatovao kataraktu u poodmakloj fazi. samo je operacija mogla da spase vid detetu. Ali o operaciji u to vreme nije bilo ni govora. U razorenoj zemlji, sveopštoj bedi i siromaštvu. Otac joj je bio poginuo u ratu. Njena pobožna baba naredi stricu da upregne fijaker i tako su otišli u neki smederevski manastir da potraže u Bogu spas.Iguman manastira se složi, da prema tadašnjem običaju dete prespava u manastirskoj crkvi. A onda - kako mu Bog da!
Baba je kasnije pričala, da kada je zaspala u manastirskoj crkvi usnila čudan san. Došao joj je u san neki čudan čovečuljak, sa neobičnim šeširom širokog oboda i sa smešnim vrhom, sa dugom sedom bradom i brkovima. Nasmejao se i iz svoje kratke bundice izvukao dva zlatna krstića i stavio joj na oči. Ujutro kada je ugledala babu, ciknu radosno. I od te noći baba je savršeno videla. Nikada nije otišla na operacju.

A sada…

2010-12-27T01:57:00.001-08:00

Smrt u belom čisto kao kontradiktornost
Umesto kose u rukama drži nepopunjene glasačke letke
Predstavu o iluziji prodaje nonšalantno
I u svima se ti izdanci primaju besprekorno

Na priču o ljubavi podsmešljivo kezi levi brk
Da novac nije ipak sve kezi i desni
Na izjavu da neću više podsmeh se pretvara u grimasu
Duboko uzima vazduh i kreće da bljuje kroz kvarne zube

Ćutim i puštam je da veruje da je u pravu da mi je sve rekla
Smrt u belom sada se čini zadovoljna - kontradiktornost
Ali ja zaista neću više zacrtao sam duboko u sebi
Bar do prvog ćoška gde me čeka smrt u nekoj drugoj boji

Tuga

2010-12-06T10:46:00.001-08:00

Plovi dan
Sunce klizi nebu niz sapi
Tačkice sumraka kao kišne kapi
Plovi dan
Svetlost nad horizontom gasne

Ptice se čuju samo
Ljudski žamor progutao je pesak
Neonska svetla ledeni bljesak
Ptice se čuju samo
Pod plaštom noćnim sve ostalo splasne

Samoća kao pustoš bruji
Tužne su zgrade tužni večernji sati
Tuguje mesec što se nebom zlati
Samoća kao pustoš bruji
Usamljenoj duši sve ljubavi su jasne

Jutarnji akvarel

2010-11-26T11:15:00.001-08:00

Za jutarnji akvarel pogledom crtam laste
Slikam one fine pramenove ljubičaste
Eventualno neki u krošnjama vetrić
Smeštam ga mislima na neki proplanak
U neku pitomu kotlinu blizu mirne vode

Daleko od buke mašina uzavrelog saobraćaja
Daleko od sebe samog od ovih umornih cipela
Koje ne znaju da stanu da ja sam jutarnji sanjač
Večito ušima pravim društvo pticama

Za jutarnji akvarel njene oči slikam umesto sunca
Njeno krilo umesto livade na kojoj budan sanjarim

happy :)

2010-11-01T11:08:00.000-07:00

http://www.rs-metal.com/viewtopic.php?f=19&t=7425&p=203535#p203535

Oduševljen sam! Zaista!

Iako nemam obicaj ovo da radim, narocito ne u posebnoj temi, zelim da otvorim ovu i da narocito pohvalim clana "begemot" za istrajno, visegodisnje, promisljeno i pametno ucestvovanje na ovom nasem forumu. On je iz Srbije koliko sam razumeo, sto je i glavna stvar jer uglavnom ljudi iz Srbije provedu malo vremena ovde, par postova i cao, ako su clanovi bendova samo stavljaju vesti o bendovima i tako, dok je begemot obican clan, ucestvuje u raspravama, kaci redovno svoje pesme na forum i tako dalje, tako da covek zasluzuje pohvale za biranje ove nase male zajednice, meni licno je zapao za oko odavno po svojim pametnim postovima i super ophodjenju na forumu, nekako zasluzuje respekt ovako "preko zice".

I da nam jos dugo ostanes ovde na forumu...
Covjek odvoji vremena da nas, cak i pored rada u dalekom Kataru, obraduje uvijek inteligentnim i duhom punim postovima i naravno pjesmom!

Salut!!!

All hail begemot! :smt006

Autobiografska

2010-10-07T13:51:00.000-07:00

Volim
Kada je lepa letnja noć sedeti na verandi
Pušim cigaretu i osluškujem rojeve misli
Sagledavam postojanje u njegovoj esenciji
Znam da nisam najvažnija stvar na ovom svetu
Insekti trče okolo takođe zaokupljeni svojim postojanjem

Kada pomislim na tebe
Pred očima mi je tvoja crno-bela fotografija iz indeksa
Bože (otkad nisam izgovorio tu reč) kada to beše
Zamišljam te na prvom sastanku ustreptalu ushićenu
Slanu kao morsku zvezdu koja se čudom našla usred ravnice
Gledaš muške ruke pitajući se koliko su zapravo slične očevim

Volim stvari u zagradama
(treba mi neka naprava neki diktafon prikačen direktno na mozak
može i od čelika nije problem bitno da odrađuje
suviše misli padne u prašinu bivaju brzo zaboravljene
poklope ih dani provedeni na prašnjavom gradilištu
zatrpaju ih monotonija melanholija i ostale negacije života)

Detinjstvo
Senke prošlosti namah zatrepere tek ponekad u snu
Dok je trajalo i dok je trebalo da bude bezbrižno
Jurilo je potisnuto krilima mašte u budućnost u sada
U nešto novo strano drugačije bitno da je daleko daleko
Od svih stvari koje tek sada matorom konju nešto znače

Kada mislim o tebi
(a moram priznati da često mislim o tebi)
U grudima osetim dugu tanku oštricu budućnosti
I sada dok traje i dok treba da bude bezbrižno
Lelujam poput palacanja plamena voštane sveće
Curim kao vosak molim te pogledom da me držiš

Nemušti jezik

2010-10-05T10:45:00.000-07:00

E, ovu pričicu mi je ispričao ćale kada sam bio baš dečarac od 6-7 godina. To je bio onaj fazon, kada ćale i sin negde šetaju, i pri tom ćale priča neku moralnu priču za budućeg muškarca. Ova priča generalno i nije za žene (osmeh).

" Jednog dana neki čovek išao nekim putem kroz planinu. Kada je bio u najgušćoj šumi, začuje siktanje. Priđe on, i ugleda zmiju koja je upala u neku rupu iz koje nije mogla izaći. Kada joj čovek priđe, ona progovori ljudskim jezikom - oslobodi me molim te, i daću ti dar nemuštog jezika; razumećeš svaku životinju šta govori."

Pitao sam se, odkud zmija zna srpski? To mora da je neka "naša" zmija, iz obližnjeg zaseoka.

"Čovek je pruži neku granu uz koju se ona ispuže iz zamke. Zahvalna zmija mu reče da čučne i da zine. Ovaj to uradi. Zmija jezikom dodirnu njegov jezik. Onda mu reče da i on svojim jezikom dodirne njen. Čovek ustade zabezeknut pričom ptica sa drveta, jastreba na nebu. Zmija mu reče još ovo - ali pazi, nikome; ali nikome živom ne smeš da odaš tajnu nemuštog jezika. Ako to uradiš - umrećeš na mestu! To reče, i nestade u žbunju."

U mojoj maloj glavi su se ređale slike. Čudni ritual sa zmijom. Kako bi bilo da mogu da razumem životinje. Šta li mačka kaže?

"I tako, dođe čovek kući. Kako je došao, žena pritrča i odmah poče sa vrata: Pa gde si do sad, pa šta ima novo, pa gde si bio..."

Reče ćale, ma znaš kako ti je majka dosadna, čim dođem ona nešto zapitkuje, pa sve ide okolo, i ti hteo ne hteo - moraš da joj kažeš (opet osmeh)...

"I čovek reče, pa spasao sam jednu zmiju iz zamke. Naučila me je tajnu nemuštog govora. Al, ne smem da ti je kažem, umreću na mestu. Kad to žena začu, odmah skoči; ma nećeš da umreš - šta ti je, pa ko je još umro od toga što kaže nešto nekome? Čovek reče, ma ne smem da ti kažem... A žena će na to, ma ti mene ne voliš, pa ko sam ja, pa zar meni nećeš da kažeš... Vidi ovaj da neće popustiti dok joj ne kaže. Reče, dobro, kad si toliko zapela, sad ću da ti kažem, pa ću lepo da se izvrnem ovde mrtav. E videću te onda, onda ćeš da plačeš i da kažeš - ma šta mi bi, ma što je morao da mi kaže! Al žena ne popušta nikako! Vidi ovaj, došao mu kraj, zbogom živote. Seo na prag i taman da zausti... Kad njegov verni pas poče da zavija. Ovaj je razumeo šta je rekao. Zavapi pas: "Jooj, ode moj dobri gospodar!!!" A petao mu odgovori kokotom: "Ma nek umre kad je budala! Ja nađem zrno kukuruza i zakokodačem, i sve kokoške trče da se polome - pitaju se, kojoj ću da ga dam. A kad dotrče, ja ga sam pojedem! Sikter tamo, mora da se zna ko je gazda!"

Tu ćale zaćuta. "Iiiii??? Šta je bilo onda??" - zavapih. Ćale se nasmeja. Reče,a šta misliš, šta je bilo?

Epilog:

Sada kada razmišljam o toj pričici koju sam čuo pre oko 25 godina,neminovno su mi pred očima Adam i Eva, zmija i edenski vrt gde u prepotopskom miru životinje razgovaraju sa čovekom. Sva bića su bila nevina i nisu znala za strah, glad, stid, bes... Naš praotac Adam je ipak rekao tajnu našoj pramajci Evi... Ili je Eva već znala tajnu, samo je Adamu otvorila oći... Ili će biti da su do tajne došli zajedno. Za mističare kabale, zmija je simbol energije kundalini, čija se glava završava u penisu muškarca. Jabuka je zapravo plod ljubavi prvog čoveka i prve žene.I eto otkrića sa drveta znanja. Čovek posta nalik bogu, naučio je da stvori novog čoveka nalik sebi. Bog "se naljuti, i protera ih iz Edena". Reče im, ajd sad, pravo napred! U život, u večnu borbu, u neprekidne uspone i padove!

Krst

2010-10-04T13:07:00.000-07:00

Pričicu sam čuo od prijatelja Nenada. On je verovatno čuo od nekoga trećeg. Tek, neko šesti će čuti od mene... Možda ispričati nekome... Eto, volim kada pričice kruže...

Počinje ovako. Nekom čoveku dosadio život. Svaki dan samo problemi, suviše veliki teret za njegova nejaka pleća. Svaki dan gleda u nebo i pita se što li je baš toliki krst njemu zapao da vuče. Tek, jednu noć mu dođe arhanđeo u san. Povede ga sa sobom.

Reče mu: "Veliš, teško ti je da nosiš svoj krst? Sada ću te odvesti na jedno mesto, pa izaberi koji ti krst odgovara!"

Odvede ga na mesto gde je bilo svakojakvih krstova... Ogromnih, malih, svih veličina i oblika... Čovek se uputi tamo, pa stade da gleda oko sebe... Koji krst da uzme? Gleda, gleda... Odjednom, ugleda jedan krstić mali, majušan. Pomisli, oho, ovaj krst je baš pogodan. Uze ga u ruku i srećan pogleda arhanđela, pokazujući mu da je našao krst.

Arhanđeo reče: "Pa to je baš tvoj krst, na koga si kukao da ti je pretežak!"

Da li je čaša polupuna ili poluprazna?

2010-09-25T09:33:00.001-07:00

Danas razmatrajući krucijalna pitanja o opstanku čovečansta, dotakoh se u razgovoru sa dr Pajom Klajnerom i pitanja da li je čaša polupuna ili poluprazna.

Dr Klajner se značajno nakašlja, pogled upilji u jednu tačku negde na dnu horizonta. "Pa ja mislim da to zavisi isključivo od sledećeg stanovišta. Pod jedan, ako si sipao u čašu toliko da ona bude do pola puna - ona je polupuna. A ako si odpio iz čaše toliko da ona bude poluprazna - ona je poluprazna."

Nadovezah se ja: "A u slučaju da ne znaš da li je neko dosuo ili otpio iz čaše? Nego neko tek tako iznese ispred tebe čašu, i pita te - da li je dotična polupuna ili poluprazna? Dr Klajner se nađe zatečen, i ipak priznade - da ne zna.

Posle nekoliko trenutaka, izrekoh svoje mišljenje. "Ja mislim da je čaša polupuna!" Da mi ne bi bez razloga postavljao logično potanje - zašto?, požurih. "Pa zato što je smisao čaše da sadrži nešto u sebi, neku tečnost. Njeno primarno stanje je da bude puna nečega. Njena svrha nije da bude prazna, ili poluprazna... Da stoji tek tako u nekoj vitrini... Ona treba da bude puna. I prema tome, ako u čaši ima do pola neke tečnosti, ona je polupuna!"

Dr Klajner ne reče ništa, samo se šeretski nasmeši. Ja sam se smeškao isto. Moram da priznam da mi se dopala njegova konstatacija... Ako doliješ - polupuna...Ako isprazniš - poluprazna... Setio sam se neke stare misli, negde sam je pročitao... Optimisti misle da je čaša polupuna, pesimisti da je poluprazna. Odmah mi se nadovezala misao Marka Tvena. Nema ničeg goreg od mladog pesimiste. Osim matorog optimiste.

Naravno

2010-09-23T15:04:00.000-07:00

Naravno, reći će svako da se ne seća;
Ko je on u suštini kakvo je on biće.
Lepšeg i boljeg sebe tovari na pleća -
A usamljenog i tužnog vidi kada sviće.

U prošlim životima iskustva skupljena,
Patnje, žudnje, promašene stvari...
Ljubavi, boli, sloboda trpljena...
Za bivšim sobom - ko sada još mari?

Danas, ko od nas još živi tu?
Već svi mislima jurimo u sutra.
Ovaj trenutak mali nalik je snu,
Veče nije prošlo - već hrlimo u jutra.

A baš taj minutić kad misao se izrazi,
Baš kad noga krene korak da napravi,
To su sve te stvari; iz podsvesti izlazi -
Ko smo mi sve bili, sve naše naravi.

Liku u ogledalu sebe pokažimo,
Njegovim očima pogledajmo svet.
Sve što tražimo - u sebi potražimo,
Sve što možemo biti - u nama čini splet.

Pustinja, ljudi, razmišljanje

2010-09-22T00:15:00.000-07:00

Pustinja je danas lišena svog smisla. Ali ona ne da na sebe tako lako. Ako ulože u pustinju sto milijardi evra, moraju uložiti u nju još toliko da bi sve to održavali. Jedan dan ne održavanja, ne zalivanja; jedan dan bez ljudi - sve proguta pesak. Viđao sam kuće pored puta, napuštene iz nekog razloga pre samo par godina. U Evropi ne postoji tako napušteno mesto. Takvo mesto je pusto do bola, prosto sablasno zjapi. nema ničega tu. Apsolutno ničega.

Moj deda je pred kraj života rešio da napusti civilizaciju i otišao je da živi u prirodi, u jednoj kolibi od blata. I posle deset godina, iako je to mesto napalo rastinje i zub vremena, ona i danas stoji tamo gotovo identična. Potrebno je dva dana da se pokosi trava i evo je - Borina koliba. Tamo nekako duh prirode živi u svemu. Ritmika godišnjih dobi, sunce i kiša, sneg i pšenica, smrt i život žive uporedo.

U pustinji živi samo smrt. Oksimoron ugrađen u svako zrnce peska. Poneka biljka, ukrućena, osušena, kao plastična. Zato nafta čuči ispod površine, kao što ima vode u mom kraju. Mislim, koliko je nafta donela progres čovečanstvu, tako će ga i uništiti jednog dana. To prosto nije prirodno, trovanje planete će se jednog dana žestoko obiti o glavu svima, globalno. Dovoljan je jedan motor na vodonik da poništi sve ovo. Motor na struju koja se dobija iz obnovljivih izvora energije. Al eto, pre će izbiti Treći svetski rat, nego da se motor na naftu izbaci iz upotrebe.

Čovek je malo biće, ograničeno svojim kratkim životom. Opterećeno svojim svakodnevnim potrebama. Bilo bi idealno ako bi sve moglo odmah, danas. Sutra je već daleka budućnost. Pravda je samo misao. Raspodela bogatstva Zemlje na sve ljude nije ni misao. Ko pre devojci njemu i devojka i švalerka. Ko umije njemu dvije. Nekome staklene kule, šest džipova i harem žena. Nekome koliba od blata.

Čudna je Zemlja. Čudni su ljudi. Sve što pokušavam je da shvatim sve to.

Tvoje oči

2010-09-14T13:11:00.000-07:00

Tvoje oči
Tečni kristali površine jezera
U njima plove odsjaji belih nebeskih ptica
Zlatnih kljunova

Tvoje oči
U mah zelenkasti odsjaj plamena
U trenutku iskre žeravice usplahireni salamanderi
Blještavih krila

Tvoje oči
Miluju pogledom vidaju rane
Otvaraju pupoljke pred zujanjem pčela

U tvojim očima
Stanuje sunce
Ogleda se život proleće šapće vradžbinu trava

Probuđeni popci zriču prva slova
Deca se smeju nebu punom boja

Voda i sedimenti snova

2010-09-12T10:06:00.001-07:00

Dok sam hodao obalom
Bosim nogama opipavajući kamenje
Školjke i sedimente snova
Nisam bio tu
Lebdeo sam mislima na levoj strani
Misleći o tebi o budućnosti
Raskriljen u tom trenutku
Sa tugom ustalasale vode
Na desnoj strani
Šumom okeana opijen
Udarima slanih talasa o školje

Setna je pesma vode
Kao neke strane čudne uspavanke
U sred podneva pod vrelinom sunca
Lebdim nad peskom uspavan
Grlim tvoja gola ramena
Ljubim tvoja izvajana kolena
Plovim negde daleko daleko
Ka pučini ka pticama
Ka tebi

Samoća

2010-09-10T15:44:00.000-07:00

Tumaram po hodnicima
Sopstvene nesvesti
Slike umotane senkom
Budućnost u oblandi od nadanja
Od snova od strahova

Lebdim nad zemljom –
Hvatam se prstima
Za tračice šećera
Za slamčice od soli
Skakućem nogama
Tek toliko da mi nozdrve
Balansiraju tik iznad vode

Budan sanjam dok prolazi dan
Uspavan plešem nošen plimom
Kao oblak – rastrojen i sam
Kao oblak - natopljen vodom i dimom

Samoća bruji telom jezdi mislima
Klija iz zidova u cipelama mi spava

6.septembar 2010.

4.

2010-08-04T11:15:00.000-07:00

Vreme je da postanem bolji čovek
Mada ne znam kako
Možda se samo jednog jutra
Probudim nov
Shvatim da sam nov

I počnem sve iz početka
Trudim se kao vilin konjic
Dok nosi u stomaku porod
I onda userem stvar
Kažem Sizife gurni taj jebeni kamen
Sedni na travu pogledaj nebesa

Nakon toga provedem u ćutanju
Tri meseca i shvatim opet
Da je vreme da postanem
Bolji čovek

SERPENTS

2010-07-31T14:47:00.000-07:00

Svakog trenutka ispred mene je izbor
Pitam se često kojom to logikom biram

Nekada se prosto desi magnetni trenutak
Kao pad u crnu rupu koji traje milisekundu
I obično osvešćenje donosi uvid u učinjeno
Neki izbor je napravljen
Kažem tada ko zna zašto je dobro
Što se baš to dogodilo baš tada

Često imam utisak da ne biram to ja
Već moje ogromno nesvesno
Koje radi samo po njemu znanim šablonima

Nadam se da je dalekovido dovoljno
Samo na taj način životi se zaokružuju na kraju

Etimološki
Svako od nas je već bio formirana ličnost
Kao fetus imao je određenu svrhu
Izgrađen karakter i mentalitet

Naravno da to ne izgleda tako
Izgleda kao da čovek ceo život uči i napreduje
I da njegov kontinuitet svesti zavisi od faktora
Koji mu se dešavaju

Ne znam ko je u pravu uglavnom slušam sebe
Život mi izgleda kao zmija
Koja gutajući događaje i stremljenja raste
Izdužuje se i stiče iskustvo

Mada je ona takva od prvog dana od prvog udaha
Ovo me podseća na Zenonovu aporiju
Ona je u nama od samog početka
Ona je takva do svog najsitnijeg atoma
Do prošlih života do prakosmosa
Do Boga

Raniji događaji odluke ljudi
Iz sadašnje perspektive navodno mudrijeg čoveka
I ne govore mi mnogo
Sve sam ih zaboravio prevazišao
Kao da plutaju u magli

Tek kada se vinem kao ptica iznad sebe
Svog života koji vijuga kroz ovaj svet
Mogu da vidim kuda je on išao
Koje sam darove dobio šta sam izgubio

Siguran sam
Baš mi je sve to bilo potrebno
Da bih sada bio to što jesam

Ja sam ta Zmijina glava koja juriša u budućnost
Telo se gubi u izmaglicama prošlosti
Ali to telo je deo mene od te prošlosti sam satkan

Penetracija kosmičke svesti
U naš mali um ostaje neprimećena gotovo uvek

Busamo se u grudi
I puni sebe odvažno kažemo
Ja sam to uradio
Ja sam to hteo
Ja Ja Ja

A ko si to Ti zapravo
Kakvu predstavu Ti imaš o budućnosti
Pa ona je tek ono što se dešava svima nama
Prepuna svojih svakojakvih ćudi
I čini mi se nimalo je nije briga za bilo koje Ja
Ona ima neke svoje zakonitosti i puteve
Nju interesuje samo kolektivna svest
Samo krajnja slika koju stvaramo u maštarijama

I tada kosmička svest prodire u naš mali um
I to ostaje neprimećeno gotovo uvek

Busamo se u grudi
I puni sebe odvažno kažemo
Ja sam to hteo

Energija počiva na principu
U ženama bruji istok zapad sever jug
One su sile koje formiraju puteve
Muškarci su tek zbunjeni dečaci

Svestan sam sebe i često sebičan u tome
Tim putevima trčim u pitanjima stalno

Nemam uvek pravo rešenje
Nekada mi se čini i da ne postoji
Ponekad sam sam sebi smešan
Sa svojim glupostima sebičnim željama
Dečijim bolestima koje podsveno isplivavaju

Pomislim čak da bilo koji naš sebičluk
Neminovno vodi nezadovoljstvu sobom
Kao i sve kosmičke energije
Nismo stvoreni da samo bivstvujemo

Prožeti se sa drugim bićem
Sa njim postati jedno
Voleti ga kao sebe samog
Osetiti radost življenja kroz sve što donosi život
Osetiti život kroz sve njegove čarolije
Voleti Sve voleti ljubav

Trajanje neminovno zaokuplja ljudski um
Životni vek
Rađanje sazrevanje doba zrelosti starost smrt
Kada imamo dvadeset imamo utisak da će trajati večno
Dani koji prolaze deca koja odrastaju
Podsećaju nas da biološki sat otkucava

Zamisliti sebe starcem koji provodi vreme čitajući novine
Slušajući njihove priče o prohujalom vremenu
Preminulim drugovima životnim saputnicima
Neminovno izaziva odbojnost
Zvuči gotovo nemoguće a tako je realno

Živeti kao da je svaki dan dar božiji
Čini mi se kao esencija življenja
Ne bojati se sutrašnjice opustiti se sam sa sobom
Voleti do svog poslednjeg daha
Uživati u vremenu dok god da traje
Očuvati svest o sebi kao kosmičkoj iskri
Put je istinskog ratnika

Sva lepota je u sreći
U osećanju da volimo i da smo voljeni

Sva lepota je u ljubavi
U sistemu vrednosti
Zajedničkom kulinarskom ukusu
Kako plešemo i mazimo se istovremeno

Imam osećaj da volim oduvek
Da sam tek pored Tebe Ja zaista svoj

Zaista mislim da je
Kosmička paradoksalna lepota
Dar božiji pogled anđela
U osećaju da volimo i da smo voljeni

Skadarlija

2010-04-30T05:39:00.000-07:00

Uzalud napet san
Kao med je lep ovaj dan

Sedim na klupi
Pod nogama kamen vri
Vredan neimar je sebe
Ovde ugradio

Poljubac u bakarna usta
Skadarlija je danas pusta

Česma žubori
Lagano se na njenim
Groteskama
Patina stvara

Tiha muzika iz kafana
Tri šešira Ima dana

Seta minulog doba
Kao arabeska
Tu iza ćoška
Vrvi grad

Svako je ovde našao mir
Prosjak starac dečak vetropir

Đura Jakšić okamenjen
Dok je zaustio misao
Mislim čak i on
Spokojan dok traje

Dok baškarim se u ovom raju
Mislima sam u njenom kraju

Neka druga klupa neki park
Pažljivo je slušam
Dok deci čita ljubavnu poeziju
Smešim se

Popodne

2010-04-29T15:01:00.000-07:00

Sa drveća sunce peva
Skaču vrapci po prašini
Na klupici deda zeva
I sunča se u tišini

Iz oblaka teče reka
Galeb iznad vode kruži
Svojom puti boje mleka
Sa plavom se rekom druži

Nad ravnicom s one strane
Ptice kao tačke meke
Golubovi možda vrane
Možda samo čavke neke

A iz sunca bruji radost
U mom oku svet se sija
U nogama čuči mladost
U mom srcu ruža klija

Lica

2010-04-28T15:24:00.000-07:00

Prvi se žalio na ženu i decu
I na šefa i na glupe ekskurzije
Pička im materina reče
Pa zašta dvesta evra

Drugi reče moram da ukradem
Bar dva sata od posla
I da odem do doktora
Neki herpes mi izašao po nosu

Pa kad ne drkaš redovno
Dreknu prvi
Moraš to da izbaciš iz sebe

I ubrzo se pauza za ručak
Završila i svi smo otišli
Svojim poslovima

Pesma za Ružu

2010-04-27T08:29:00.000-07:00

Ona je poput vihora
Mačiji hod nosi u stopalima
Baršun u bedrima

Kad ona voli pa to je gozba
To je slavlje u sitne sate

kad ona ljubi raste kosa
Miriše cveće buja trava

Kad ona priča njišu se vrbe
Kada se smeje cilik vodoskoka

Ona kad sanja nastaju bebe
U pogledu joj koračaju deca

Ona je nekako u jednom sve
Biserni porod vile gorske

Ona je pesma priča i basna
Himna roman i ruska skaska

E pesnici da ste nju upoznali
Pesme bi vam bile plodne
Kao njive vojvođanske

2010-04-26T13:19:00.000-07:00

Večeras mi đavo čuči u grudima
Mahanje rukama je kao batrganje
U blatu živom

Iluzija koja se životom predstavlja
Naizgled odluke i stavovi samo su mašta
U ovom svetu sivom

Prošlost je prošla i već ovaj tren
Izvesna je stvar koja već nije
I ona se varkom zove

Hoću detetom bit i samo sada jesti
Jer samo sada ako srećan nisam
Izgubljeno biće biće moje

Siđi demone sa ramena iz glave
Se stušti u ambis sad pusti
Nestani bez traga

Samo otvorene oči horizont gledaju
I bistra glava dok je vrag gleda
Gleda vraga

Neka sreda, nekog maja... Možda od prošle godine...

2010-04-20T12:01:00.000-07:00

Umesto diariuma

1.
Kako nedelja odmiče, sve mi je teže da ustanem. Danas je sreda, jutro je vedro i toplo. Maj mesec. Vremenske prilike su veoma bitne. Mislim, za radničku klasu. Za mene danas. Maštam, ako ikada budem dobio na lutriji, ili me budu ukenjale neke velike pare; kiša može da pljušti po ceo dan.
Komšija je poranio, kao i obično. Putuje sa ženom svako jutro. Mladi su još uvek, čini mi se. Oni su od onih ljudi koji vole da ustaju svako jutro. Stoje smerno, čekaju bus. Kasne tridesete. Pojavile se bore oko usana. Na čelu takođe. Pogled suv, bez sjaja, uperen tamo negde.
Jednom sam ga iz zezancije pitao: „Pa dobro komšo, koliko još?“ On se za trenutak zamislio, pa reče; još jedno dvadesetak godina...“ Prestao sam da ćaskam u te rane sate. Samo „zdravo, živo“.

2.
Oduvek su me fascinirali alkoholičari. Gotovo da svakog jutra vidim jednog lika kako sedi ispred prodavnice i cirka pivo. Ali, čoveče, šest je sati ujutro! Mislim, sad kada bih popio pivo, komotno bih mogao da se vratim u krevet. Prvo bi verovatno povratio.
Ma šta ja pričam, ljudi mogu da budu gore životinje od bilo koje poznate. Šta čovek može sam sebi da uradi, pa to je strašno. Sećam se jednog odličnog električara, koji se panično budio u tri sata ujutro, trčao do obližnje pijace i čekao da se pojave prvi prodavci. Pazario bi litar brlje, pola flaše popio na „Ex“, a drugu polovinu poneo kući. To bi popio do šest, i onda kretao na posao.
Ne, ne morališem. Volim i ja da popijem pivo i još što-šta što bi moglo biti okarakterisano kao nemoralno... Ali što je mnogo, mnogo je...
3.
„Ponekad mi se čini da svet posmatram mimo svoje ličnosti. Nekako iznutra. Ne, probaću da objasnim. Kao da sam samo u prolazu i da razgledam okolo šta se dešava. I onda kao priđem nekom prozoru i posmatram stvari koje bi trebao ja da posmatram. Taj prozor su zapravo moje oči...“
Uhhh... Kakav san! Čudne stvari se dešavaju u jutarnjim satima. Verovatno zbog gužve. Ili zbog vrućine.
Tako mi i treba kada spavam po autobusima.

Zima 09/10

2010-04-19T13:43:00.000-07:00

Svakodnevnica je prohladna i zavejana
- vrapca dugo nisam video a verujem
da je još uvek živ

Moja ulica u kraju je zaleđena
- ulice na periferiji ne spadaju u
prioritete

Zaboravio sam kako izgledaju ženske sise
- kada sam ih nežno ljubio bio sam uveren
da će večno trajati

Budućnost je u izmaglici kao ova noć
- bože daj mi makar trunku mira
da podnesem teret nadanja

Slova se zabadaju kao trnje u papir
- sve je to samo zbog platoa
u mom duhovnom sazrevanju

Svakodnevnica je dobila svoje duplikate
- duga polarna noć se mršti na ljude
pod jorganom čekam sunce

Možda je Godo već ovde bio ali ga ja nisam primetio

2010-02-20T04:29:00.000-08:00

Čitav užas podrumskog sivila
Kompenzujem predivnim glasom
Francuske pevačice sa radija

Nevidljive kazaljke
Na digitalnom časovniku
Kucaju sitne gluposti
Sujetu zavist greh

Ali tako sporo
Tako surovo

Čitav užas zamenjujem
Nesvesno možda i nespretno
Imaginarnim životom

Negde drugde ne sada
posle kasnije

Život

2010-02-20T04:20:00.000-08:00

Majka sviju nas bila je budaletina
Njenim butinama strujala je požuda
Naši očevi su kretenčine
Ginuli su zato što su mislili da je zemlja njihova

Zemlja je onoga bogatoga Gavana
I njih je vrlo malo možda sedam
A mi ćemo ostati beda dok postojimo
Čekajući letnju kišu
Čekajući bilo šta

Sanjamo zlatni rudnik
Antički grad u sred pustinje
Pored njega ledeno jezero
Veliku sunčanu plažu
Jebanje piće nerad putovanje
Voleli bi videti druge jadnike kako crkavaju od posla
A sebe da nazovemo turistima

Voleli bi da večno živimo
Okruženi velelepnim palatama
Beskrajnim sveže pokošenim travnjacima
Po mogućstvu da ne umremo
Ako i umremo
Da to bude nežno dirljivo
U snu
Sanjajući iste bele dvore okružene travom
Jebanjem pićem neradom putovanjima

Plašim se

2010-02-16T11:12:00.000-08:00

Pretvoriću se u svog suseda
Koga ne podnosim i kad mu se nasmejem
Pretvoriću se u grbavog mrava
Koji sve što dovuče pojede
Pretvoriću se u zaraslu kornjaču
Koja oklop obožava iako je hendikepirana
Pretvoriću se u sedog starca
Koji će dane gubiti u posmatranju ljudi
Pretvoriću se plašim se u idiota
Koji će umeti da kaže uz flašu piva
Jebi ga život je to

Pauza

2010-02-15T05:41:00.001-08:00

Kafa je imala ukus marinade od pečurki
Znoj se uporno lepio niz kičmu
Ljudi su usnama nervozno cuclali
Filtere cigareta
I niko nije mogao da govori

I niko ne reče ništa
Samo je jedna izlapela baba
Tvrdila da će umreti od Parkinsonove bolesti
Pošto je završila fizičku hemiju

Svi su gledali u nebo
Kao da će umesto kiše
Pasti mudrost i svetlost i milosrđe i ljubav
Svi su ćutke posmatrali nebo
Kao da će videti tog trenutka
Gospoda lično u svom punom zamahu

Ali jebi ga
Kafa je bila odvratna ali se ipak popila
Cigare su bile ispušene
A kiša nije ni pala
Ljudi su se vratili sa pauze na posao

2010-02-06T08:42:00.000-08:00

Oblak

(Indukovano ludilo na psihu moje malenkosti
usled uticaja nepovoljnih vremenskih prilika)

Oblak (bez pantalona) samo oblak
Podmuklo se trudio nebo da savlada
Jos iz daleka naslutih mu korak
U muku ptica u cutanju zgrada

Smrad stepeništa balkona i trava
Lelujao je ulicom ovog tužnog jutra
Namršti mi čelo klonula mi glava
Gde se denu juče gde nestade sutra

Patetičan kao stih patetičan ko rima
Počeo je tiho da kvasi solitere
Kroz probušen đon voda uđe kao plima
Ljudsku bedu ikad da li će da spere

Kiša sipi vec čas jedan časa dva
Oluci zveče ne čuju se vrane
Autobusi su krcati ljudi trgnutih od sna
Kao i ja željnih da novo doba svane

2009-12-12T15:34:00.001-08:00

Bela đavolica – vaskrsla boginja
Drama u III čina

Lica:
- Ja, u svom svakodnevnom, ljudskom obliku;
- Gordana, bela đavolica – vaskrsla boginja;
- Ja, kao Begemot

Mesto radnje:
San, u njemu trg, koji je u isto vreme pozornica (potok, galerija, amfiteatar i drugi trg na kome plamti logorska vatra). San, u njemu trg kao platforma koja svojim metamorfozama sve dovodi u pitanje i svemu daje pečat nepostojanog i vanvremenskog.

Čin I
Seni lelujaju nad trgom, noć se odavno spustila i vatre gore u dnu ulice. Veliki mesec se šepuri na tamno-modrom nebu i osvetljava zemlju sablasnom svetlošću. Lagano, sa leve strane se formira scena od drvenih dasaka, a tamo gde je kraj scene stvara se metalna žuta ograda. Na sceni se pojavljujem Ja, obučen u crnu majicu i šareni šorts. Stojim nalakćen na ogradu. Ispod mene, tj. ispred scene se stvara potok; prljav, crn, muljevit. U vodi koja teče u dnu crnila ogleda se mesec, veliki i žut.
Ja: Nebo gore, nebo dole,
Zvezde gore, zvezde dole,
Sve, što j´ gore, to j´ i dole –
Ako shvatiš blago tebi. 1
Oko mene se diže magla, mrak i hladnoća. Nesta i scene i kulisa... Osta samo crnilo potoka koji se pretvori u mulj i blato. Pomeralo se, kao živo.
Ja: (šapatom) Da, beše to isti anđeo što ustalasa vode.2
Najednom, sve se opet promeni. Magla je nestala, ponovo se vatre rasplamsaše. Ja i dalje stojah na sceni nalakćen na žutu ogradu. Ispod mene se prostiraše crni potok u kome se ogledao mesec. Sa druge strane potoka se stvori ista takva scena, kao preslikana u ogledalu. Na drugoj strani je stojao Begemot, isto kao i ja nalakćen na žutu metalnu ogradu. Iza njega, kao iza mene lelujaše plamenovi logorskih vatri. Sa moje leve strane se stvori amfiteatar, veliki i visok; u kome je sedela publika. Begemot je na sebi imao crno odelo i crni plašt do zemlje, na nogama crne čizme. Na licu je imao crnu grotesknu kožnu masku, sa smešno izduženim nosem. Ja se preselih u Begemotovo telo i sve videh kroz njegove oči. Priđoh publici, sada sa svoje desne stane i poklonih se.

1 – Tabula smaragdina
2 – A. Krouli, „Knjiga Lapis Lazulija“, IV – 27, peva Jahusu

Čin II

Ja kao Begemot prilazim žutoj ogradi i vidim sebe kako stojim sa druge strane crnog i mutnog potoka. I dalje sam nalakćen na žutu metalnu ogradu. Ja kao Begemot se nagnuh preko ograde i raširih ruke. Dok govorim, glas mi biva izmenjen i neobično glasan i jak.

Begemot: O mirabile giusticia di te, Primo Motore: tu non `ai voluto mancare a nessuna potenzia
l´ordine e qualit`a de´ sua necessari effeti – O stupenda necessit`a!3

Nesta žute ograde i Begemot poče da lebdi iznad potoka. Glas mu posta stravično jak i kao da odjekuje sa neba.

Begemot: Primo Motore! (otegnuto i užasno jako) Primo Motore!

Odjednom, blato u potoku poče da se miče i klokoće. Prvo se pokaza beli lakat, a zatim se pokaza čitava ruka. Blato se pokrenu i pokaza se glava. Ubrzo, pojaviše se i leđa i prilika se potpuno izvuče iz kala. Nigde se ne videše tragovi blata, već se pred svima ukaza devojka potpuno bele puti. Kao što se Venera rodila u morskoj peni, tako se Gordana rodila u mračnom i muljevitom potoku. Stoji smerno, duga riđa kosa joj je prekrila dojke, dok je ruke sklopila preko stidnice. Stoji nepomično, ne govoreći ništa.

Ja: Slava ti, zlatnonoga Afrodito,
radosti bogova i ljudi!

Opet sve videh Begemotovim očima. Spazih da lebdim iznad potoka. Priđoh Gordani i pružih joj ruku. Ona mi dade svoju nežnu ručicu i polete samnom na scenu. Skinuh svoj dugi crni plašt i prebacih ga preko njenih golih leđa. Izgledala je savršeno, fantastične bele puti, malih i jedrih dojki i zaobljenih bokova; uokvirenih crnim plaštom. I velike, pametne oči koje gledaju kroz čoveka... Pozvah rukom sam sebe da dođem do logorske vatre.

Ja: Ecce deus – ecce homo!4
Begemot: Vina ovamo, vina dajte! (okreće se ka meni i govori) Očekujem Te u snu i na javi. Ne
prizivam Te više; jer Ti si u meni.5
Ja: Ipak Ti si skriven, čak i dok si ja.6

3 – O divna je pravičnost tvoja, Prvi Pokretaču: Ti nisi hteo nikakvoj sili da uskratiš poredak, niti da je lišiš podobnosti za neophodna delovanja njena. O božanstvena neophodnosti! – Leonardo da Vinči, „Mehanika“
4 – Evo boga – evo čoveka, Jovan XIX
5 – A. Krouli, „Knjiga Lapis Lazulija“, VII – 13
6 - Ibid., VII – 14

Čin III

Nestao je i trg i potok, obe scene i amfiteatar... Pojavio se neki mali, drugi trg, na kome je plamtila logorska vatra. Mesec beše nestao sa neba, tako da je samo vatra bacala čudne senke po okolini. Ja sam nestao, ostao sam Ja u Begemotu. Skinuh crnu kožnu masku i bacih trorogi šešir na zemlju. Podigosmo pehare visoko uvis.
Gordana: Živeo!
Ja Begemot: Živela, ljubavi moja!

Oraspoložen, digoh pehar uvis i počeh da skakućem oko vatre i da pevam.

Ja: Dok sam trezan baš ni retka
napisat vam neću, -
svaki dan sam kraj bureta,
pijan i umreću.

Volim vino, pesme volim,
i latinske gracije, -
ako pijem, bar i pevam
lepše neg´ Horacije.

U srcu mi radost bruji,
dum vinum potamus,
braćo Bahu pevajmo:
te deum laudamus!7

Kad završih cupkanje oko vatre, ja poskočih i u vazduhu udarih petu o petu. Gordana se nasmeja.

Gordana: Kako si ti lud! Zar ne vidiš koliko nas ljudi posmatra!?

Ja joj pritrčah i uhvatih je oko struka. Podigoh je u zrak i ka sebi. Poljubismo se tako da je puklo! Okrenusmo se ka publici, koja je stojeći na svojim mestima burno aplaudirala. Poklonismo se publici.

Ja: Plaudite, acta est fabula!8

9. avgust 2006.

7 – D.S. Mereškovski, „Vaskrsli bogovi“
8 – Ovim rečima su u staro vreme glumci završavali predstavljanje komedije : Pljeskajte, igri je kraj!

Pornografija

2009-09-16T14:38:00.000-07:00

Njena vagina radi kao pneumatik
A njemu su obrijani testisi
Koitus u krupnom planu
Motor sa unutrasnjim sagorevanjem
I nista vise nije bitno

Shopping mall-ovi su uzavreli
Stize nam Nova godina
Ko nije u stanju tada da kupi nesto
Bednik je najveci
A kupuje se besomucno

Sve te bljestave reklame
Koitus u krupnom planu
Koji je dovoljan sam sebi
I nista vise nije bitno

Prologue:

Bog se danas zove Novac
Zivot je postao njegova iluzija
Igramo po taktu podobnih psihologa
Ljubav umire u sesnaestogodisnjacima
I sve to danas nije bitno
Jednostavno nije bitno

Cilj je postignut

Večeras

2009-09-04T17:16:00.001-07:00

Večeras je Bog rekao uzimam slobodno veče
Zapalio pljugu i pustio free jazz
A svi baš svi ljudi se nisu pitali
U čemu je smisao gde je kvaka

Melodije su plesale seni su lelujale
I svi baš svi su bili srećni
Zbog toga šta jesu s kim jesu
I zbog čega jesu tu gde su

Večeras je Bog rekao uzimam slobodno veče
Daj oladite više nisam dežurni
Planete zvezde i vaseljena se ionako vrte
Zapalite pljugu slušajte jazz

San III

2009-08-21T13:43:00.000-07:00

21.08.2009 02:30-08:00
Luna: Mlad mesec

ČAROBNJAK IZ OZA

1.Doroti

Sanjao sam kako Doroti, Strašilo, Plašljivi lav i Limeni drvoseča hodaju putem od žute cigle. Idu u Oz, da pronađu Čarobnjaka iz Oza. On bi trebalo Doroti da pokaže put do kuće, Strašilu da da mozak tj. pamet, Plašljivom lavu hrabrost i Limenom drvoseči srce tj osećaj ljubavi.

Samo slika njih kako putuju zajedno. Tu je i Toto, Dorotin pas. Kasnije se u knjizi saznaje da on potpuno razume Doroti (ljudski jezik), ali neće da govori iz samo njemu znanih pobuda.

2.Put

Sve mi je bilo kristalno jasno. Doroti simboliše ljudsko biće na putu spoznaje. Težak je i trnovit to put. Samo jedna staza (put od žutih opeka) vodi ka cilju kroz bespuće. Mnogi su putevi, ali samo je jedan pravi. Doroti ni na trenutak nije skrenula sa zacrtanog puta. Put je varljiv. U jednom trenutku je čak nestao. U drugom je išao u suprotnom smeru. Na jednoj etapi je vrebalo "Bodljikavo prase" koje je prolaznike gađalo otrovnim strelama samo zato što je to njegova priroda, kako objašnjava.

3. Strašilo

Koliko nas je zadovoljno sobom? Koliko nas novca troši na odeću, na kozmetiku, na skupe stvari, na solarijume? Koliko ljudi sebe posmatra samo kroz prizmu drugih ljudi? U savkome od nas čuči po jedno strašilo, i sve bi dali da nas drugi takvim ne vide. Rešenje je u mozgu, tj umu. Mi smo onakvi kakve sebe doživljavamo.

4. Plašljivi lav

Ustrajati na putu, izdržati u svojim stremljenjima. Bistra glava i snažno srce. Hrabrost. Suočiti se sa putem. Suočiti se sa sobom. Suočiti se sa avetima u našim umovima.

5. Limeni drvoseča

Koliko nas ja postalo bezosećajnim robotom, koji samo rutinski obavlja svoj posao. Ne mora sve da se gleda kroz materijalno i kroz interes."Moja religija je ljubav." Ljubaznost. Smirenost.

6. Toto

Njega vidim kao naše nesvesno koje zna sve i koje trči ispred nas i stalni je i verni pratilac na tom putu.

7. Čarobnjak iz Oza

Na kraju se naravno, sazna, na kraju puta, da su svi odgovori u nama... Doroti je posedovala čarobne cipelice i mogla je da ode gde god poželi, samo je trebala da lupi petom o petu i da zamisli mesto koje je njen dom... Strašilu je u glavu sipao šaku čioda jer su one oštre, tako da je on postao oštrouman. To mu naravno i nije bilo potrebno, jer je on sam rešio gotovo sve zagonetke i zavrzlame na putu... Lav je pojeo specijalnu čorbu - instant hrabrost... I to je bio naravno trik, jer hrabrost je bila svo vreme u njemu i pokazao ju je kad god je to bilo potrebno... Limenom je ugradio u telo plišano srce... Mada je on odmah pokazao ljubav prema drugarima, i postao najbolji prijatelj celoj družini... Taj put, opet, može da se shvati kao put u središte našeg uma. Samospoznaja. On putuje spolja. U isto vreme i ka unutra. Kako gore, tako dole.

8.Epilog, nagrade

I pored svojih moralnih nagrada, junaci su osvojili i mistične nagrade-postali su gospodari izvesnih kraljevstava. Doroti, čija kuća je bila pod hipotekom i pride još i uništena u uraganu saznaje da je sve u redu, da je njen čika postao vlasnik još bolje i lepše kuće (asocira me na Sefirot Malkut)... Limeni drvoseča je postao car Žute zemlje Trbonja (asocira me na Sefirot Tifaret). Lav je postao šumski car.(Snaga i hrabrost me asociraju na Sefirot Geburah). Strašilo je postao car Žvakača, živi u zlatnom klipu kukuruza - tako izgleda njegov dvorac. Kombinacija uma i materijalnog (klip kukuruza) me asociraju na Sefirot Daat, koja je mistični put od materijalnog ka duhovnom...) Čarobnjak je odleteo balonom u nepoznato,i zauvek nestao.Asocira me na Sefirot Keter...

San II

2009-08-18T15:47:00.000-07:00

14.08.09. 23:00-07.30 Luna: poslednja četvrt

1.Neki grad u Rusiji

U Rusiji sam sa ženom i ćerkom. Jesen je. Mi smo u nekom gradu, na periferiji. Lep jesenji dan, toplo je. Opalo lišće leži po trotoarima. Šetamo gradom. Komentarišemo zgrade i prodavnice. Zgrade su sve visoke oko pet spratova. Žute sa tamno-žutim bordurama. Dosta oronule. Socijalistički pristup arhitekturi. Stolarija na zgradama je drvena i prilično stara. Ljudi su nekako bedni, obučeni loše, u nekim starim sakoima i džemperima. Puno je polusveta, Mongola i Cigana. Ljudi sede na trotoarima. Prašina je. Ulazimo u neku prodavnicu. Ne gledamo ništa specijalno. Malo je artikala u njoj. Kao na nekoj pijaci. Malo sira, povrća...

2.Garsonjera

Budim se u nekoj garsonjeri. Mala je. Nema više od 20 kvadrata. Skroz je siva, pod je drven i pohaban. Sad sam kao drugi dan u Rusiji, žena je otišla na drugu stranu, naći ćemo se kasnije. Ustajem iz kreveta i prilazim prozoru. Sunce je visoko, svetlo je napolju. Vidim one iste žute zgrade. Oblačim se i izlazim van.

3.Zadatak

Spuštam se stepenicama na ulicu. Dole me čeka Nenad. Dok idemo ulicom, on mi iznosi plan. Imam zadatak. Moram da uništim neku zgradu što je više moguće. Priča mi da lupam prozore, zidove... Šta mi padne pod ruku... Daje mi macolu od 10 kg. Ulazimo zajedno u neku zgradu. Nekako znam da je vojna. U jednoj prostoriji me čeka Satir (pevač benda Satyricon, alias Satyr).Neša nas upoznaje, kaže to ti je partner. Ostavlja nes da završimo zadatak. Satir drži u ruci oficirsku sablju. Ništa ne govori.

4. Znak

Gledam kakva je to zgrada. Deluje napuštena odavno. Nema ničega osim prašine. Vrtim se po okolnim prostorijama. Prolazim nekom prozoru, roletne su polomljene. Virim kroz prozor. Napolju neki ljudi (to su "naši", tj moji) prosto devastiraju okolne zgrade. Ugledam da ulicom, na oko 1km, dolaze Rusi. Marširaju u koloni. Pomešano i vojska i civili. Odlazim do Satira. On, umesto da ruši, po zidovima lepi cvetove od gline i sabljom crta neke čudne znake...

5.Beg

Čujem dole u dnu zgrade lupnjavu. Korake po stepeništu. Galamu. Dolaze po mene! Popenjem se jedan sprat gore. Vidim da nemam gde da pobegnem. Izađem kroz prozor, i uhvatim se za sims. Ali umesto da visim dole, ja visim naopako, na gore. Neka prljava voda se sliva takođe na gore, uz zgradu. Čujem lupnjavu i galamu u sobi gde sam izašao kroz prozor. Odlaze. Posle nekog vremena izlazim iz zgrade, na neki balkon. Borba je na ulici svuda okolo. Ugledam neke stepenice koje se spuštaju negde dole. Trčim tim stepenicama.

6.Vešala

Trčim nekom ulicom, gledam gde ću da pobegnem. Uletim u neki sokak i sakrijem se iza neke stare ograde, tarabe. Tu je i neka smokva, kojoj je opalo svo lišće. To je kao neko dvorište, blatnjavo. Neko đubre je na sve strane. Gori smeće na gomilici. Okrenem se i vidim Micu, komšinicu. Neka nevidljiva sila je vodi na vešala, na dnu tog dvorišta. Ona ne ide, nego je ta sila drži za vrat i vuče je po zemlji. Ruke su joj vezane na leđima. Mica krklja. Vrišti. Viče: "Priznajem! Trovala sam decu! Priznajem!" Nevidljiva sila je diže na vešala koja izgledaju kao tri spojene dugačke motke, kao piramida trostrana. A u sredini je ona. Koprca se i krklja. Neka bela marama joj se obmotava oko vrata. Ona vatra jače gori. Dim se valja po zemlji. Bežim odatle.

7.Otpalo lišće

Idem nekom ulicom. Kaldrma. Prilazim nekim ljudima. Treba mi neka informacija. Ne znam gde su ostali. Idem sa jednim Mongolom, jednim Ciganinom i nekom lepom Ruskinjom. Prilazimo dvojici Cigana koji stoje na trotoaru i piju pivo. Jedan od Cigana, koji nosi masni odrpani polucilindar i stari sako, pije iz flaše na eks. Nije obrijan, sav je neuredan. Ima debele usne. Klokoće i cokće dok pije. Kada je popio, iskezio se i počeo da se smeje grohotom, pa rukavom obrisao usta. Zgrozih se od prizora. Ruskinja me lupnu po ramenu. Reče: "Durak, zašto ne slikaš?" Okrenuh se i kao da je pogledom pitam šta da slikam!? Ona namesti ruku kao da drži u njoj mobilni telefon, reče: "Slikaj! Slikaj!", a drugom rukom odmahnu kao da pokazuje. Okrenuh se i ugledah neki park, po čijem je travnjaku ležalo more otpalog lišća bakarne boje... U daljini neka izmaglica...

San

2009-08-14T14:37:00.000-07:00

13.08.09. 01:00-10:00

1.Osnovna škola

Osnovna škola, ja sam treći ili četvrti razred; ali sam ja to sada prebačen u to vreme. Čas drži Žunić, koji mi inače nije bio nastavnik. Njegov je kabinet, imao je specifično poređane klupe i za to vreme modernu opremu; TV, projektor, video rekorder. Dao mi je da prepišem u svoju svesku raspored časova, i da ga kasnije napišem na tabli. Počinjem da prepisujem raspored i shvatam da je ogroman, ima više od dvadeset predmeta. Prilazim tabli da napišem raspored. Tabla je ogromni touch screen display, i ja zapravo pišem prstom po tabli.

Okrenem se ka učenicima, a među njima sedi Sreja.Kaže mi : "Šta imaš da poručiš deci sada, kad si odrastao?" Stojim zbunjen, ne znam šta da kažem. kažem : "Pa nemam ništa...", malo razmislim, pa dodam, "Učite deco strane jezike! Engleski, Ruski, Francuski, nije bitno... Koliko jezika znate, toliko više vredite!"

2.Školsko dvorište

Vreme je lepo,leto. Sunčano. Nosim majicu i šorts. Ja, Zlatko i Triša (drugar iz srednje škole) smo našli 50 eura, i treba da podelimo. Delimo pare nekako, Triša iskopa negde za Zlatka, ali meni nema da da. Kaže, imam za tebe nešto! Čarobnu biljku! Izvadi iz unutrašnjeg đžepa neku napravu, sastoji se od staklene cevi i nekog elektro-motora. Pritisnu neko dugme na njoj, i ona poče da se otklapa i zuji. Ukazaše se neke majušne biljčice u njoj. Pincetom mi odvoji jednu biljčicu. Ja je pojedem.

3.Kadilak

Odlazim iz školskog dvorišta, ispred me čeka parkiran Kadilak kabriolet. Krećem i u početku je put potpuno normalan. Polako se pretvara u neki potok, po kome auto jedva ide. Ali potok se pretvara u neku uzanu jarugu po kojoj je nemoguće ići autom. Razmišljam, šta sad!? Setim se! Rukama ščepam zemlju i busenje sa strane i vučem. Auto se pokreće. Toliko sam snažan da vučem auto kao od šale. Ta uzana jaruga po kojoj vučem auto se penje na neko brdo. Izvučem auto do vrha brda.

4.Portal

Na vrhu brda se nalazi portal. Izgleda kao luk napravljen od betona, visine 1 metar. Moram da čučnem da bi se provukao kroz portal. Ispred portala nalazim mali trozubac. Kada sam prošao kroz portal, shvatih da se nalazim u nekoj pećini. Izlaz je bio blizu, na nekih 10 metara.Pogledam u stranu i ugledam malu kutlaču od srebra i minijaturnu kanticu za ulje, vise na kamenu u pećini. Stavim to pored trozupca, u unutrašnji džep. Idem ka izlazu iz pećine. Odjednom shvatim da sam dosta stariji, kosa i brada su mi prosedi. Imam oko 50 godina. Nosim farmerke i zelenu vijetnamku.Stanem na izlaz iz pećine. Opipam u džepu cigarete i zippo. Zapalim cigaretu.

5.Drugi svet

Pred mojim očima sledeći prizor: nalazim se na vrhu onog istog brda. Ispred mene grad iz budućnosti. Svuda su zgrade neobičnog oblika, sa nekim vitkim lukovima koji ih spajaju. Prepun prolaza i mostova. Neke šiljate kule i šiljati stubobi.Nepregledan je. Gubi se u magli. Sipi neka kišica. Stojim na vrhu brda i znatiželjan sam koliki je grad. Projektujem se u mislima da letim iznad grada. I zapravo letim iznad grada. Letim, i odjednom ugledam neko dvorište koje mi je strašno poznato. (To dvorište sam sanjao kao dete, po tome mi je poznato). Sletim dole. Tačno znam kuda da idem. Prođem kroz jedan prolaz između zgrada, i dođem do tog dvorišta. Prođem jednom stazicom i dođem do jedne kućice. u njoj živi Toma, pokojni komšija. Sedi za nekim malim stolom i ređa bele, velike domine. Reče, o to si ti! Šta si mi doneo? Ja izvadih iz džepa kanticu za ulje. Nasmeja se širokim osmehom, uze kanticu i okači je o ekser na zidu. Mahnuh mu, i on meni. Odletoh nazad i vratih se u telo. Stojim pred ulazom u pećinu, na onom brdu i pušim cigaretu.

6.Kraj

Spustim se peške dole i ugledam na ulici Ivanu, sestru jednog drugara. Poziva me da uđem. Dajem joj kutlaču. Ulazim u kuću, tu joj je i majka. Ona leži na krevetu i priča. Kaže : "Eto, tako je to... Svi dođu, poljube me u stomak i odu. Valjda to tako treba da bude..." Ulazi u drugu prostoriju, seda za neku mašinu koja joj cepa odeću. Ona vrišti. Rekoh, odoh ja. Njena majka me isprati do vreta. Kada sam otvorio vrata, ugledah samo svetlo. Tako jako da su me bolele oči. Probudih se...

2009-08-06T15:53:00.000-07:00

2009-07-02T01:12:00.002-07:00

Sve je onako kako bi trebalo da bude
Razmišljanje na temu začetu jednog kišnog popodneva

1. Osnovna premisa je da postoji izvesna Inteligencija svemoćnih i sveprožimajućih sposobnosti. Egzistira oduvek. Ona je misao koja može, po potrebi, uraditi sve da bi sebe ispunila. I materijalizovati se u bilo koji oblik žive i nežive prirode, naravno opet po potrebi.

2.Inteligencija nije sama sebi dovoljna. Potreban je beskonačno dalek i veliki cilj da bi ona težila tom cilju.

3.Kraj ne postoji. Ono što je za gusenicu kraj, za leptira je početak. Za Inteligenciju stvari drugačije stoje. Larva je nastala Njenom promišlju u ljubavnom spoju dva leptira. Njihov genetski materijal je materijalizovan u utrobi leptirice. Leptirica je potom snela jaja na nekom listu. Jaja je bilo ukupno 11. Posle dva dana tu je prošla stonoga i počela je da jede jaja. Pojela je ukupno 9 i u tom trenutku je doletela lasta i pojela ju je. Lasta je donela stonogu malim lastama...Iz preostalih jaja su se izlegle gusenice...

4.Oblak koji jezdi nebom i sprema kišu, ruža koja u vrtu tek pupi, pauk koji jede tek ulovljenu muvu, slučajni kvar na automobilu na sred auto puta, ribe koje spavaju na dnu reke... sve je to Inteligencija.

5. Šta je čovek? Za inteligenciju, po čemu se on razlikuje od ribe, pauka, oblaka, drveta? Možda je samo savršenije biće za izvršavanje Promisli?

6. Ovo što ja upravo pišem, misao koja Vas je nagnala da ovo pročitate - nije li samo jedna od promisli Inteligencije?

7. Određene stvari se uvek poklapaju i stvaraju kontinuitet. Ni jedna jedina stvar nije tu sama za sebe. Ona mora da ide dalje, mora da se oplodi u nešto drugo. Da bi ja napisao ovo, moralo je da se poklopi da imam slobodnog vremena, da imam kompjuter, da imam internet, da me niko ne uznemirava, da imam volje, snage i znanja da ovo napišem. Šta je sve bilo potrebno da se poklopi da bi Vi ovo pročitali?

8. Šta je izbor? U ovom trenutku ovo mogu da pošaljem u etar a mogu i da izbrišem. To brisanje, to bi takođe bila Promisao Inteligencije.

9. Volja moja da li stoji iza pisanja i brisanja? Ideju da napišem ovo rodila se u krajičku mog uma dok sam izlazio iz lifta. Ja sam sve to već video napisano, Inteligencijo hvala ti na tome.

10. Ne treba Vam nikakav savet ni zaključak za kraj.Sve je baš onako kako bi trebalo da bude.

Pesnik

2009-06-26T13:55:00.000-07:00

Danas uđem u "Lastin" bus i pronađem mesto baš za spavanje, pored prozora - činilo mi se, potpuno neutralno. Ima dana kada sam raspoložen za priču, i ima dana kada potajno priželjkujem da pored mene sedne neko ko će brbljati sat vremena.

No, međutim, prilazi mi stariji gospodin, pita da li je slobodno. Uvek je slobodno. Nikada mi nisu bili jasni ljudi koji kao "zauzmu" mesto, kao neko je tu sedeo i sad će da dođe i slično. Stariji gospodin, odeven nemarno, vuče neku ogromnu torbu i u drugoj ruci hleb u beloj transparentnoj kesi. Hleb je odmah hitnuo u prostor za odlaganje stvari iznad naših glava. Zavalio se i torbi smestio u krilo.

Čim se smestio, odmah je iz torbe izvadio burek umotan u belu hartiju. Lepo ga razmotao i stavio ispred sebe. Počeo je da žvaće, i između ostalog komentarisao kako da bi burek bio dobar mora da u sebi sadrži dobar sir. Reče: "E, dete, nekad je bilo kad dođeš u grad, obavezno moraš da ideš na burek. Burek je bio kao poslastica! Tačno se znalo koja pekara pravi dobar burek, a vidi sad šta se dešava! Gde je ovaj svet otišao!"

Pomislih, e ništa od spavanja! Pošto je pojeo burek, i otresao mrvice sa sebe, gledao je šta da radi sa masnim rukama. Izvadih papirne maramice da obriše ruke i usta. Neka, imam ja - reče.

Mašina sa teškom mukom zatutnja kroz gusti saobraćaj. Deda se okrenu i upita me da li imam običaj da čitam knjige. Naravno, odgovorih. Deda iz torbe izvadi zbirku aforizama i počenaširoko da priča o knjizi. Kada vide da poznajem rad izvesnih aforističara, on izvadi iz torbe joj jedan zbornik aforizama. Kada sam pogledao knjige, svatih da je on autor tih knjiga.

Izvadio je još jednu knjigu, sada zbirku pesama. Mogu reći da smo imali vrlo zanimljiv razgovor, tj Srba Pavlović i ja. Između ostalog, deda je objavio 22 knjige, od kojih 6 poezije. Ostalo su zbornici aforizama, aforizmi, kritike, recenzije i ko zna šta još.
Sve u svemu, obožavam kada se ovako nešto desi. Potpuno spontano. A i sam sam takav, uvek naletim na zanimljive ljude! A i dobio sam tri knjige!

Prilog, neki aforizmi Srbe Pavlovića, skinuti sa neta:

Srba Pavlović

Prvo postanimo ljudi - posle će nam
sve biti dozvoljeno.
_

Savest je vrlina pametnog čoveka,
a porok - glupaka.
_

Ko se drži zlatne sredine,
nastrada sa svake strane.
_

Postigli smo veliki rezultat...
U pitanju su ogromne nule.
_

Dvorske budale imamo,
čeka se još na povratak kralja.
_

Nasukani smo na cilj.
_

Od svih društvenih nauka,
istorija deluje najneprirodnije.
_

Oni sasvim gore -
krajnji su ljudi.
_

Nemerljiv je teret lagodnog života.
_

U parkovima gde su spomenici naših velikana,
nekada je bilo cveća.
_

Volite svoju zemlju ...
Tako nam ptičice cvrkuću.
_

I Deva Marija je verovala u Boga,
ali, eto, desilo se.
_

Za gole i bose modu kreira vlada.
_

Položaj žene svakako treba
menjati.
_

Savremena medicina je uzdigla
bolesnika do neba.
_

Najdosadniji ne mogu proći
nezapaženo.
_

Onaj koji vodi mečku,
samo je korak ispred.
_

Snaga nejakih u Božjoj je
pomoći.
_

Najbolje vidimo ono što nam se
pričinjava.
_

Ptice pevačice se sele u veselije
krajeve.
_

Nesrećnom narodu nude igre
na sreću.
_

Sve manje je odstojanje od slučaja
do slučaja.
_

Živi smo svedoci vremena
koje traćimo.
_

U nemoći da budemo jednaki,
nadrasli smo ih.
_

Odakle vetar duva -
zna samo Bog vetra.
_

Rušitelj je izvodać finalnih radova.
_

I kad sam u sigurnim rukama
imam osećaj davljenja.
_

U mojoj kući tajna večera...
Jedemo kradom jedni od drugih.
_

Natoči vina, krčmarice!
Ovde nedostaje istina.
_

Izgubio sam karakter,
ali ima i tu neke vajde.
_

newage

2009-05-25T12:36:00.000-07:00

» postavio Poet Zin

Poezin je sajt koji okuplja sve pesničke frakcije. Jedini uslov je savremenost i pokušaj da se prati ritam 21-og veka, društvenih odnosa i proizvodnih procesa koji uslovljavaju i samu poeziju koja je čedo našeg vremena. Svi oni koji sebe smatraju savremenim pesnicima i koji prate aktuelne komunikacione tehnologije, koji su takođe tolerantni prema svim identitetima (indetitetima koji ne ugrožavaju slobodu i prava drugih ljudi), dobrodošli su na Poezin. Pošto je nemoguće živeti bez ideologije i bez politike (a Poezin nije izuzetak po tom pitanju), ideologija Poezina se zasniva na rušenju nametnutih obrazaca pesnik - kritičar - čitalac - institucija. Tu se ne završava naša uloga. Mi umesto institucija, nudimo živi kontakt sa ljudima, zajednički rad, mreže autora koji utiču jedni na druge i menjaju jedni druge.

Poetski način izražavanja više ne podrazumeva identitet usamljenika koji negde u mraku, pri svetlosti sveće ili stone lampe piše penkalom, perom, pisaćom mašinom po belom papiru i onda očajnički traži kritičara i izdavačku kuću da bi sebi izgradio status u društvu ili u određenim društvenim grupama. Žanrovi se spajaju, mediji proždiru jedni druge. Sredstva ili načini izražavanja ideja su u drugom planu. Korišćenjem svih raspoloživih sredstava i tehnologija dobija se na pluralizmu izraza. Čovek na stanici koji psuje kišu je poezija. Ujed psa je poezija. Poezija je svet, više nema granica i okvira, stvari se ne klasifikuju i ne ograđuju kao nekada. Granice i podele nestaju, prozni tekst i pesnički tekst više ne postoje, postoji samo tekst a nekada nema ni teksta, nekada su samo slika ili zvuk prisutni.

Performansi, video zapisi, živa komunikacija, online komunikacija, teorijski radovi pesnika koji nisu teoretičari po zanimanju, već po zainteresovanosti za sopstveno stvaralaštvo, stalni rad na sebi, neformalno obrazovanje koje je neophodno za razvitak poetskog izraza, samo su neke od referenca koje upućuju na promene u statusu položaja poezije danas. Igra sa tekstom, intertekstualnost, hipertekstualnost, parodija na kanone i kanonizatore, dekonstrukcija svih sablona je trajno usmerenje Poezina. Poezija u svetu, poezija koja je uslovljena politikom, ideologijom, ekonomijom, istorijom, društvom, ne može biti sterilna poezija ili stvar usamljenog pojedinca ili subjekta. Ne može biti ni stvar kritičara - kanonizatora koji odlučuje ko ulazi u istorijske čitanke a ko je na margini. Poezija nadrasta subjekt i lični stav. Ona nadrasta autizam usamljenosti. U današnje vreme, nemoguće je biti originalan, mi smo pod uticajima. Mi smo uvek pod uticajima.

Poezin je napredovao tokom vremena. Od šablonskog pristupa poeziji u okviru institucija kulture, aplauza, već viđenih obrazaca (pesnik - književna promocija - kritičar - izdavačka kuća - tekst u medijima - sujeta) do razbijanja svih konformističkih obrazaca sujete i samodopadljivosti. Danas Poezin stoji na pozicijama da je poezija neprekidni proces neformalne edukacije, interaktivne komunikacije između ljudi, promene u stavovima i razotkrivanju sopstvenih predubeđenja i iluzija.

Normalna stanja savremene poezije su nepomirljivost pesničkih frakcija, sukob i promenljivost. Ne može se u istu reku ući dva puta, rekao je Heraklit a pesnik, dodajemo mi, ne može biti pesnik starog kova ili pesnik jučerašnjice. Biti pesnik danas je stalan proces neformalne edukacije i promene u stavovima, u načinu mišljenja. Ne postoji jedan put, postoji mnoštvo puteva, bezbroj puteva.

Promena je osnovna odlika Poezina. Ovaj koncept je promenljiv, sutra neće biti isti.

Komunikacija

2009-05-19T01:43:00.000-07:00

Прикриј
Danijela Milovanovic I dont like mondays...!
Јуче у 7:40 по подне · Прокоментариши · Свиђа ми сеНе свиђа ми се
Ти и Goran Mirosavljevic волите ово.
Goran Mirosavljevic се ово свиђа.
Danica Simovic
Danica Simovic у 7:51 по подне мај 18
ME TOO :(((
Bane Stojanović
Bane Stojanović у 10:54 по подне мај 18
just another manic monday...
Bane Stojanović
Bane Stojanović у 10:54 по подне мај 18
I wish it were a sunday...
Danijela Milovanovic
Danijela Milovanovic у 11:43 по подне мај 18
Its my fun day : ) uh..jedan dan manje..
Bane Stojanović
Bane Stojanović у 8:43 пре подне мај 19
Pa dokle tako... Do vikenda? Pa onda opet u krug? AAAAAAAAAA
Bane Stojanović
Bane Stojanović у 8:44 пре подне мај 19
Kao oni miševi u onom točku u kavezu...
Danijela Milovanovic
Danijela Milovanovic у 10:33 пре подне, мај 19 преко Мобилни Фејсбук
Da,a vrtoglavica i glavobolja je nezaobilna pojava :)
Bane Stojanović
Bane Stojanović у 10:48 пре подне мај 19
Meni se javi vrtoglavica i glavobolja kako kročim u firmu...

A mine čim izađem napolje... Čudna neka pojava...
Напишите коментар...

Ravna Gora

2009-05-11T12:34:00.000-07:00

Ravna Gora 'o9.

Ravna Gora se, na žalost, već dugi niz godina shvata kao mesto gde se oblače crne odore, opašu što duže kame i opušteno napija dok se ne padne na zemlju. Čast izuzecima, naravno.

Neću u nikakvu politiku da zalazim, a u istoriju još manje.U svakom žitu kukolja ima. Ko je kriv neka po zasluzi odgovara.Zvanično su skinuti katanci iz riznica raznih službi, i nadam se da će država smognuti snage da otkrije grob đenerala Draže. Nadam se da će se otvoriti Pandorina kutija i da ćemo možda u nekoj dalekoj budućnosti nekako raskrstiti sa komunizmom i svim njegovim oblicima represije i jednoumlja.

Zvuči neverovatno kako propaganda radi i posle 60 godina od Drugog svetskog rata. Svi ti "četnici" koji se okupiše na planini kao da su upravo došli sa snimanja "Užičke republike", meni lično najomraženijeg filma komunističke produkcije. Slikaju se ljudi sa noževima u zubima, pijani se valjaju po brdima; neki lik dovukao pitona - pa ko hoće da se slika.Dođe mu kao da su se četnici šepurili u novim uniformama po brdima, pritom mrtvi pijani. Pa to su oni upravo hteli da prikažu. To je cilj propagande. U "Republici" Draža pali cigaretu (ne lulu) o kandilo koje visi ispod ikone! Van pameti!

Došli smo i mi (obučeni sasvim normalno) da odamo počast III Srpskom ustanku, da odamo počast borbi za slobodu, borbi za demokratiju. Za šta se Čiča borio do smrti. Vuk je govorio upravo o tome, bojim se da ga ni ovaj put nisu razumeli. Vuk je poput Draže, nažalost, još jedna žrtva te iste propagande.

Istorija je bila takva kakva je. Mnogi ljudi danas prosto zaziru od svih sličnih tema. Čini me se, nameće se stav da o tome ne treba ni govoriti. Ljudi se nekako stide sebe i svog porekla u ovo pogano doba tranzicije. Nije bilo nikoga iz vlasti gore. Nije bilo RTS-a, javnog servisa "evropske" Srbije.

Novo vino se ne sipa u stare mešine; ali staro vino u novim mešinama mi se čini kao dobitna kombinacija.

Slika

2009-04-09T05:46:00.000-07:00

ne treba ovde nikakav naslov

Ana Uzanovic,
,, Verujem da ako bi čovek morao da proživi život u potpunosti i do kraja, ako bi morao da podari formu svim osećanjima, izraz svim mislima, stvarnost svim snovima- verujem da bi svet dobio tako svež zamah radosti da bismo zaboravili sve bolesti srednjeg veka i da bismo se vratili helenskom idealu- možda čak nečemu finijem , izdašnijem od helenskog ideala. Ali, najhrabriji među nama plaše se sami sebe. Sakaćenje divljaka tragično je preživelo u samoodricanju koje upropašćuje naš život. Kažnjeni smo zbog odbijanja. Svaki nagon koji nastojimo da prigušimo neprestano kljuca i truje nas. Telo greši samo jednom i onda je sa gresima završeno, jer je delanje način pročišćenja. Onda ne ostaje ništa osim sećanja na uživanje, ili milina kajanja. Jedini način da se čovek oslobodi iskušenja jeste da mu se prepusti. Ako mu odoliš, duša ti se razboli od čežnje za onim što sebi zabranila, od žudnje za onim što su njeni monstruozni zakoni učinili monstruoznim i nemoralnim. Neko je lepo rekao da se veliki svetski događaji dešavaju u mozgu. Isto tako se veliki svetski gresi dešavaju u mozgu, jedino u mozgu. "

(Lord Henri, Dorijanu Greju za vreme poziranja Bejzilu)

,,Slika Dorijana Greja", Oskar Vajld

Bane Stojanović у 9:21
Lord Henri je super ego, Bejzil ego a Dorijan id. Slika Dorijanova je sukob id-a i ega. Kada id ubije ego, pod njegovim ogromnim pritiskom, nastaje samo trenutno olakšanje. Id sam sebi nije odgovor, niti rešenje. Id mora da se bori i dokazuje. U nedostatku suparnika (ega) id ubija svoju projekciju (sliku), odnosno sam sebe.

Da se vratim temi.

" Svaki nagon koji nastojimo da prigušimo neprestano kljuca i truje nas. Telo greši samo jednom i onda je sa gresima završeno, jer je delanje način pročišćenja."...

Mislim da čovek nikada nije srećan. Koliko puta nam se desilo da, recimo, spremamo neki ispit jako dugo i naporno, i kada ga konačno položimo - nastane ogromna praznina. Više nam ništa ne znači. Kada pogledamo unazad, svo vreme koje smo proveli studirajući taj predmet za ispit, shvatamo kao stresno, puno iščekivanja, malo spavanja, itd. Da li smo bili tada srećni? Ne! Jedva smo čekali da taj ispit dođe i da ga položimi, da ga se otarasimo.

Da smo tada poslušali Id, koji je govorio - nemoj da učiš. To je stres za tebe. Izađi napolje, zezaj se. Uključi komp, pogledaj TV,itd. - Ispit ne bi smo položili. Upravo je htenje da se igra po pravilima i upravo je uloženi napor jedini pokretač.

Po teoriji A. Šopenhauer-a, dosada je ljudski najveći neprijatelj. Kada je čoveku dosadno, onda on (hteo ne hteo) počinje da sagledava svoju sopstvenu prolaznost.

"Jedini način da se čovek oslobodi iskušenja jeste da mu se prepusti. Ako mu odoliš, duša ti se razboli od čežnje za onim što sebi zabranila, od žudnje za onim što su njeni monstruozni zakoni učinili monstruoznim i nemoralnim."

Sam pojam iskušenja je u glavi. Odoliti njemu je u glavi. Moral je nešto što je naučeno. Predstava greha je nešto što nam je servirano, to treba, a to ne treba. U ranijim vremenima, npr incest nije smatran grehom,i često mu se pribegavalo zarad ukrupnjavanja imanja. Empirijskim iskustvom se došlo do zaključka da je incest loš jer dolazi do degenerativnih promena. Incest je dakle loša kombinacija po opstanak čovečanstva, a sve ostalo vezano za njega je moralisanje.

Kao zključak bih rekao da je moral (pravila) tako duboko ukorenjen u našoj psihi, da je naš život potpuno determinisan njime. Svako odstupanje vodi aberaciji. Zato svaki oblik ponašanja koji bi moral shvatio kao loš - nas dovodi u nedoumicu - činim li greh? Grešim li? Da li radim mimo pravila?

Koko bi stvari izgledale da svaka osoba na planeti pusti svom Id-u na volju? Da li bi planeta doživela preporod ili najstrašniju degradaciju?

Vavilon2

2009-03-27T04:00:00.000-07:00

Napeto je u studiju. Napeto je i ispred kućnih TV prijemnika. Još jedan tačan odgovor i igrač će doći do zagarantovane sume! Voditelj kviza gleda u pod isčekujući odgovor. Igrač najednom prelomi i kaže: "Moj konačni odgovor je..."

Dobrodošli u Novi Vavilon!

Voditelj se mudro smeška. "Da ste odgovorili sa a, c, i d - vi bi ste pogrešili! Tačan odgovor je pod b! Čestitam Vam! Molim, aplauz za hrabrost! -Aplauz u studiju.
Kakav utisak se javlja gledaocu kada vidi kako tamo neki lik za 15 minuta zarađuje čitavu njegovu godišnju platu?
a) Ma baš ga briga, mlatnuo je lovu kao od šale, blago njemu,
b) Pa mogao sam i ja ovako, u, koju je lovu zaradio.
Tačan odgovor je b! Ne čestitam ni na čemu. Javlja se zavist, makar i podsvesno. Javlja se utisak da postoji ipak način da se dođe do novca lakšim putem. Da je prevara sistema moguća. Ali uvek ono večito ali. Ko garantuje da ćeš baš ti biti srećni izvučeni igrač. Ko garantuje da ćeš osvojiti neku nagradu. Šta ako te trema savlada kao kokošku lisičiji pogled? Da li sam dovoljno vredan sam sebi da se prijavim? Da li ću biti dovoljno vredan u očima drugih?
Svi popularni kvizovi i "reality show"-i su napravljeni da izazivaju ovakva osećanja u gledaocu. Ili ih mrziš ili im se diviš. Ili im zavidiš ili ih prezireš. I uvek na kraju balade nekog tamo pobednika čeka velika lova, stan u centru grada, besan auto... Novi život kao alternativa sivoj stvarnosti. Novi život koga obetbešuju novac i slava.
Zapravo, veliki novac su uzele telekomunikacione kuće, televizijske kuće, osnivači programa, vlasnici prava na ljudsku zabavu; vlasnici naših novih instantosećanja koja traju dok traje show.Točak se vrti, zabava traje, narodu hleba i igara, velikim kompanijama i ponekom srećniku para...
Zašto ljudi uopšte gledaju sve to? Jeftino je! Uključiš određeni kanal i uživaš. SMS poruke koje se šalju pojedinačno su pristupačne - od 30 do 100 dinara (plus PDV), a navodno ti nude šansu za zgoditak života.Ako samo milion ljudi pošalje po jednu poruku, vidite koliko je to para. Što je kviz popularniji, više ljudi, više novca. Što više poruka ili poziva - veća šansa. Pristupačno je! Mora se uložiti minimalni napor. Čitanje knjige je suviše naporno... I to je dosadno... Samo klik na daljinski upravljač i zabava je tu! Prizemno je i prosto! U pozorište idu samo snobovi. Ovde u show - u su obični ljudi... On prdi, psuje, smeje se... On je tako običan. A junak! Odvažio se da ga snimaju po ceo dan, ne može u toalet da ode...
Zarazno je! Pa to svi gledaju! Svi o tome pričaju. Nisi u trendu, ako to ne pratiš... I tako dalje.

Vavilon

2009-03-12T04:23:00.000-07:00

Posmatram ljude koji užurbano hodaju po ogromnoj zgradi. Ljubazno se osmehuju, kao po diktatu. Na zvonjavu telefona momentalno prekudaju razgovor, okreću se u levu stranu i spremni za komandu kažu izvolite u mikrofon aparata... Ostali službenici neprekidno gledaju u TFT monitore i poput automata unose podatke u operativni sistem... Vazduh je zagušljiv, ventilatori nemaju snage da izbace svu negativnu energiju koja se oseća u etru.

Dobrodošli u Novi Vavilon!

Banka. Ogromna zgrada popločana sivim i crvenkastim mermerom. Plafoni su prekriveni gipsom i armstrong pločama. Ispod svog tog gipsa su smrdljive kosti tog organizma, čija je jedina hrana - novac. Jedino zadovoljstvo -novac. Jedini pokretač - novac. Jedini bog kome se klanjaju - Novac! To je jedan veliki i lepo okrečeni - grob.

Jedan potpuno čudni svet nerazumljivog jezika, binarnih kodova i kodiranih umova. Svako zna svoje mesto u toj vavionskoj kuli - hijerarhija je osnovni postulat. Sloboda misli - jedino što se ne sme raditi. Svakome, kome bi se obratili - prvo bi uočili skeniranje na materijalnom nivou, potom eksponiranje svog mesta u hijerarhiji na mentalnom nivou.

Svet instant kafa, instant prijateljstava, instant komunikacije... Svega što padne na pamet - instant. "How do you do? Fine, how are you?"

To je svet Novca, jedinog Antihrista kaji zapravo postoji. To je lažni bog, ti su ljudi lažni proroci - vukovi u ovčijim kožama. Taj bog vedri i oblaći, taj bog na svom svakom apoenu nosi žig. Taj bog je uvučen u svaku poru egzistencije, i sve je njemu podređeno; a on navodno podređen svakome. Ko ima moć nad novcem ima moć na svakom drugom planu. ako novca ima - ništa nije problem. Kad ga nema - sve je problem. I najmudrije ribe, kad ih mori glad - trče na udice.

Jedino pad ovog do srži pokvarenog sistema će biti prava Apokalipsa.

Filosofi

2009-03-11T14:21:00.000-07:00

Diogen (404 – 323 pr.n.e.)

Kad su mu predbacivali što je ranije falsificirao novac, rekao je: "Bilo je vrijeme kada sam bio kakav si ti sada; ali kakav sam ja sada, ti nikada nećes biti."
Nekom je prilikom javno masturbirao na trgu te je izjavio: "Kad bi čovjek mogao ovako trljati i svoj stomak, pa da se oslobodi gladi."
Kad su mu jednom prilikom predbacivali što jede na trgu, odgovorio je: "Pa i gladovao sam na trgu."
Jednom je tražio milostinju od nekog kipa, te je na pitanje zašto to radi, odgovorio: "Vježbam se u vještini da mi se nešto odbije."
Nekome tko je tvrdio da je život zlo, odgovorio je: "Nije život zlo, nego je zlo loš život".
Na savjet da potraži roba koji mu je pobjegao, odgovorio je: "Smiješno, ako Manes može živjeti bez Diogena, zašto Diogen ne bi mogao živjeti bez Manesa?"
Kad je jednom vidio čuvare hramova kako odvode nekog slugu koji je ukrao jednu posudu iz hrama, rekao je: "Veliki lopovi odvode malog lopova."
Kad su ga pitali odakle je rodom, odgovorio je: "Ja sam kozmopolit."
Nekome, tko ga je pitao: "Kakav ti se čini Diogen?" - odgovorio je: "Sokrat koji nije sasvim pri čistoj (pameti)."

Omar Ibn Al Khatab (581 - 644)

Pohlepa je najvece siromastvo, kao sto je zadovoljstvo s onim sto imas - najvece bogastvo.
Nikad ne vjeruj potpuno u covjeka dok ne vidis kakav je kad se naljuti.
Izbjegavaj druzenje sa ludim jer ti on moze nanjeti nevolje u zelji da ti ucini dobro.
Ne brini se za ono sto je proslo, jer ima toliko stvari oko tebe koje se upravo dogadjaju.
Ko svoje tajne cuva za sebe, ostaje uvjek svoj gospodar.
Mudar covjek nije onaj koji moze razlikovati dobro od zla, nego onaj koji zna izabrati od dva zla manje.
Cuvaj se ljencarenja jer ono donosi vecu stetu nego pijanstvo.
Izbjegavaj uvijek tri osobe: prijatelja koji ne govori o tvojim dobrim osobinama , vec samo siri glasine o tvojim slabostima; zenu koja ti se divi kad si prisutan, ali te ogovara cim se udaljis; i vladara koji ti ne uzvraca nagradom za dobro koje ucinis, ali je brz da te kazni cim nesto pogrijesis.
Covjek velikih prohtjeva nije nikad dovoljno razuman jer ga njegove zelje cine slijepim.
Bolje je povuci se iako si u pravu, negoli nastaviti ako si kriv.
Najmudriji je covjek onaj koji uvijek pokusava opravdati nedostatke drugih ljudi.
Kada bih bio trgovac, trgovao bih samo mirisima, jer ako bi ostao bez zarade, ne bih nikada ostao bez mirisa.

Thomas More (1478-1535)

Posvuda vidim zavjeru bogatih, koji se, tobože za račun i u ime državnih interesa, (zapravo) bore jedino za svoje osobne interese. Smišljaju i izmišljaju sva moguća sredstva kako će, najprije, bez opasnosti sačuvati sva dobra što su ih na nepošten način stekli, a zatim, kako će po što nižoj cijeni unajmiti i iskoristiti rad i trud sirotinje.
Društvo bez poštenih i pravednih ljudi golemo je razbojstvo.
Znanje spojeno s vrlinom zaslužuje da ga se više cijeni nego sve blago kraljeva.
Tko radi vlastitog zadovoljstva razara tuđu sreću, postupa nepravedno.
Gdje se sve mjeri novcem, sve što je najbolje dospijeva u ruke najgorih (ljudi).
Nije sreća u svakom uživanju, nego samo u razumnom i časnom.
Mnogo veću osudu zaslužuju mane kod duhovnih osobna, nego kod svjetovnih.
Što se ne može okrenuti na dobro, neka se uredi tako da ne bude jako loše.

Martin Luther (1483 - 1546)

Ko ne voli vino, zene, pjesmu, ostaje budala citava zivota.
Svijet uvijek kritikuje ono sto bi valjalo hvaliti, a hvali ono sto bi trebalo kritikovati.
Duznost i obiljezje dobra govornika jeste to da prestane govoriti kad bismo ga najradije slusali.
Ko nema novaca, tome ne pomaze sto je pobozan.
Svestenici bi se morali moliti, a ne vladati.
Neka niko ne smatra svojim vjernim prijateljem covjeka s kojim nije pojeo mjericu soli.
Mladost je kao most. On se ne da zadrzati, vec mora provriti i prekipjeti.
Nista se ne zaboravlja sporije od uvrede, a nista brze od dobrocinstva.
Prava poniznost nikad ne zna da je ponizna; kad bi to znala, bila bi ohola.
Svijet je nalik na pijanog saljaka: dignemo li ga u sedlo na jednoj strani, izvrnut ce se na drugoj.
Kada bi se bog razljutio i sa svijeta uklonio sve ucenjake, ljudi bi se pretvorili u zvijeri i divlje zivotinje. Tada ne bi bilo ni razmnosti, ni duha, ni prava, vec samo otimacine, kradje, ubistava i stetocinstva.
Draga kceri, vladaj se prema svome muzu tako da se razveseli kad na povratku kuci ugleda krov kuce.

Miguel de Cervantes Saavedra (1547 - 1616)

Samo nas ljekari mogu ubiti i ubijaju nas bez straha i mirne savjesti ne potezuci drugog maca osim recepta.
Kad se hljeb pojede, i drustvo se razidje.
Na ludom temelju jos nikad nije podignuta pametna zgrada.
Ljubav gleda kroz naocale kroz koje joj se bakar pricinjava zlatom, bijeda bogastvom, a krmelji biserima.
Zenski savjet nije bog zna sta, ali glup je onaj ko ga ne primi.
Jedan covjek nije nista vise od drugoga ako ne napravi vise od njega.
Vise zna glupan u svojoj kuci nego mudrac u tudjoj.
Nema tako utrta puta na kojem ne bi bila barem koja zapreka ili rupcaga.
Nijedan put nije los po svom svrsetku osim onoga koji vodi na vjesala.
Kad ima kruha tad je i tuga laksa.
Usta su bez zuba sto i mlin bez kamena i mnogo vise treba cijeniti zub nego dijamant.
Dobro propovijeda ko dobro zivi.
Sluzbe i visoki polozaji nisu nista drugo nego duboko more smutnja.
Mrtav odlazi u grob a ziv za pogacom.

William Shakespeare (1564 - 1616)

I djavo moze citirati Sveto pismo za svoje potrebe.
Jednako su bolesni oni koji u sebe previse trpaju kao i oni koji u oskudici gladuju.
Bio cist kao led i bijel kao snijeg, ipak neces izbjeci kleveti.
Posten biti, kakav je sada svijet, znaci biti izabranik izmedju deset hiljada ljudi.
U nevolji ne gledas s kim ces u postelju leci.
Smijem sve ono sto dolikuje covjeku; Ko smije vise od toga, nije covjek.
Znamo sta jesmo ali ne znamo sta mozemo biti.
Ko silno ljubi, silan starah ga mori; A strah kad raste, jace ljubav gori.
Gdje ljubav vlada, ljuta ljubomora strazom ljubavi sebe naziva.
Mnogo je bolje plakati od radosti nego se radovati tudjem placu.
Ime nije nista! Ruza bi lijepo mirisala i drugim imenom.
Savjetovati ljudi umiju
I utjesno govoriti o jadima
Dok ih sami ne osjete.
Bolje tri sata prerano nego minutu prekasno.
Od novog jada stara bol ce proci.

Jean de La Fontaine (1621 - 1695)

Pustite budale neka govore: znanje ima svoju cijenu.
Znajte da svi laskavci zive o trosku onoga koji ih slusa.
U ljubavi je sve dopusteno: lukavstvo, vjestina, himba i prevara.
Sreca nam prodaje ono sto mislimo da nam daje.
Cesto nam je potreban neko ko je manji od nas.
Nista nije tako opasno kao prijatelj neznalica; vise bi vrijedio pametan neprijatelj.
Smrt nikada ne iznenadjuje mudraca, on je uvijek spreman za odlazak.
Na zalost, odvajkada je bilo tako da su zbog gluposti velikih stradali mali.
Nijedan put posut cvijecem ne vodi prema slavi.
Razlozi najjacega uvijek su najbolji.
Dvostruki je uzitak prevariti varalicu.
Najljepsa je pobjeda pobijediti svoje srce.

Jonathan Swift (1667 - 1745)

Razlog sto je tako malo sretnih brakova jest u tome sto mlade dame trose vrijeme u pravljenju mreze a ne kaveza.
Volimo se, jer su nam slabosti iste.
Nijedan mudar covjek nije nikad pozelio da bude mladji.
Nikad se ne cudim sto vidim ljude zle, ali se cesto cudim sto ih ne vidim da se stide.
Mi upravo imamo dovoljno religija da bismo se mrzili, ali ne dovoljno da bismo voljeli jedan drugoga.
Najbolji lijekari na svijetu su doktor Dijeta, doktor Mir i doktor Veseljak
Malo ih je sposobno da blistaju u drustvu, ali u svacijoj je moci da bude prijatan
Nista na ovom svijetu nije stalno osim nestalnosti.
Niko nije tako slijep kao oni koji nece da vide.
Satira je vrsta stakla u kojem posmatraci ponajcesce opaze svacije lice samo ne svoje.
Obecanja i kora od pite napravljeni su da se prelome.
Svako zeli da dugo zivi, ali niko ne zeli da bude star.

Francois Marie Arouet de Voltaire (1694 - 1778)

Ne slažem se s onim što si rekao, ali do smrti ću braniti tvoje pravo da to kažeš.
Ako nas je bog stvorio na svoju sliku i priliku, mi smo mu to dobro vratili.
U ovoj je zemlji dobro ubiti od vremena do vremena ponekog generala da bi se ohrabrili drugi.
Umrijeti za svoju zemlju, to je duznost vladara.
Vrijeme izrize pravdu i stavlja sve stvari na svoje mjesto
Kad propalo sve je, i izgubljena svaka nada, zivot postaje sramota, i smrt je duznost tada.
Ljudi su, uglavnom, nalik na pse koji pocinju lajati cim izdaleka zacuju lajanje drugih pasa.
Uvijek sam iz dna duse mrzio porok nezahvalnosti: i kad bi morao biti zahvalan samom djavolu, govorio bi sve najbolje o njegovim rogovima.
Nije li politika zapravo samo vjestina da se laze u pravi cas.
Ne znam ni kako mislim, ni kako zivim, ni kako osjecam, ni kako postojim.
Istorija je samo spisak zlocina i nesreca.
Ko oprasta zlocin, postaje u njemu saucesnik.
Bog je stvorio zene samo zato da bi ukrotio muskarce.
Sve velicine ovog svijeta ne vrijede koliko jedan dobar prijatelj.
Rad nas oslobadja tri velika zla: dosade, poroka i oskudice.
Kazete da narod postaje sve manje i manje pobozan. To je zista neugodno jer cemu cemo se onda rugati.
Primjer popravlja mnogo bolje od prijekora.
Oholost malih sastoji se u tome da neprestano govore o sebi, oholost velikih pak u tome da o sebi ne govore nikada.
Sve nevolje dolaze na krilima a odlaze sepajuci.
Kad bog ne bi postojao, trebalo bi ga izmisliti.
Bol je isto tako neizbjezan kao i smrt.
Vjera je pobjeda teologije nad ljudskom slaboscu.
Najbolja je vladavina ona u kojoj se covjek mora pokoravati samo zakonima.
Velike boli su plod nase neobuzdane pozude.
Dosada je nas najveci neprijatelj.
Zene su kao vjetrokazi, prestanu se vrtjeti tek kad zardjaju.

Jean - Jacques Rousseau (1712 - 1778)

Da nema Boga – valjalo bi ga izmisliti.
Zivjeti - to ne znaci disati, nego raditi.
Ucena je zena pravi bic za svoga muza, za svoju djecu, svoje prijatelje, svoju poslugu i za citav svijet.
Sve ucene djevojke ostale bi djevojke citava zivota kad bi na zemlji civjeli samo pametni muskarci.
Jedna od najpotrebnijih sposobnosti predvidjanja jest osjecaj da se ne moze sve predvidjeti.
Ko najsporije obecava, uvijek najvjernije ispunjava svoje obecanje.
Unositi tajnost u neki cin, prvi je korak prema poroku.
Zakoni su uvijek korisni onima sto imaju, a stetni onima koji nemaju nista.
Psovke su argumenti onih koji nisu u pravu.
Ako razum cini covjeka, osjecaj ga vodi.
Plodovi pripadaju svima, a zemlja nije nicija.
Manje uzivamo u onome sto smo postigli nego u onome cemu se nadamo.
Kad bi nam neko ponudio besmrtnost na zemlji, ko bi htio primiti taj zalosni poklon.
Covjek je rodjen slobodan, a posvuda je u okovima.

2009-03-09T15:27:00.000-07:00

Etika je sva u pitanjima...
komentar na link:http://video.google.com/videoplay?docid=1264621349401144790

Tema je malo komplikovanija nego što izgleda. Neke premise su u startu pogrešno postavljene.

Koliko si danas razmišljao o drugim ljudima? Koliko je danas bilo ko od nas razmišljao o nekome drugom? A koliko je neko od nas razmišljao o životinjama?

Jednostavno, da bi preživeli kao jedinke; moraju biti podmirene neke osnovne potrebe (Maslovljeva teorija). Moramo biti bezbedni, moramo danas jesti i piti. Tek kada su zadovoljeni osnovni nagoni, sve ostalo može doći na rad.

Šta smo danas jeli? Ja sam jeo burek sa sirom i jogurt. I sir i jogurt su produkt životinjskog porekla; na svu sreću, pa životinja (krava) nije morala da strada da bih ja danas jeo.

Koja je alternativa? Vegetarijanstvo. Ili da se ogradim na životinje koje "ne moraju umreti" da bih ja imao koristi od njih (kao prihvatljive) i životinje koje moraju umreti ( kao neprihvatljive).

Postaviću premisu na sledeći način: Životinja mora biti uzgajana da bi se "iskoristila", u suprotnom - ona će živeti u divljini i ja od nje nemam nikakve koristi (antopocentrično, "sebično" stanovište, ali od velikog značaja za moj opstanak). Kao prihavtljive vrste prihvatam krave, koze, ovce, kokoške. Kao neprihvatljive sve ostale.Neka su one takođe žitelji zemlje, ali onda svinje ne bi postojale u ovom obliku. Živele bi u divljini, ali svako ugrožavanje alternativnog izvora hrane (biljnog porekla) bi bilo sankcionisano.

Da li životinje treba da žive isključivo u rezervatima? Da li će imati dovoljno hrane? Šta ako ne? Treba li ih hraniti? Lečiti? A šta ako one tamo pate, jer su zatvorene? (...)

Mišljenja sam da kokoška ne pati ako snese jaje, ako se ovca ošiša ili krava pomuze. Drugo je pitanje etičkog karaktera da li je ispravno uopšte iskorišćavati životinju na bilo koji način. Takođe sam mišljenja da nam sama egzistencija daje pravo da se borimo za preživljavanje, imamo obavezu da razmišljamo o sutrašnjici.

Ne smem da zamislim kada bi recimo, zmijski (ili bilo koji predatorski) rod imao ljudsku svest. Kako bi oni uredili planetu. Ili recimo kada bi krava imala takvu svest? Da li bi joj sve životinje koje se hrane hranom koju ona konzumira bile konkurencija? Da li bi bile eliminisane kao nepoželjne.

Izostavio sam ljudski kretenizam. Bolesno je mučiti životinje, kao što je bolesno mučiti i ubijati druge ljude(bez obzira na rasu, pol, religijsku konfesiju ili bilo šta drugo...)samo zato što su drugačiji ili bilo kog drugog glupog razloga. Ko smatra drugačije, za mene je čovek sa ograničenom svešću; jednostavno - mentalno nedonošče.

2009-03-06T10:08:00.000-08:00

https://sites.google.com/site/banebegemot/

“Maratonci trče počasni krug” – mjuzikl u Pozorištu na Terazijama, iz mog ugla

2009-03-05T14:35:00.000-08:00

NAJSTARIJA BALKANSKA FAMILIJA
Dok sam pisao priču o jednom mladom čoveku koji živi u porodici metuzalema – grobara,želeći da iz tog mraka (smrti) izađe i ode negde u neki bolji, lepši i životniji svet, asve (to) kao metaforu o vladavini “pogrebnika” u jednoj komunističkoj državi – preduzeću za proizvodnju pogrebne opreme, sa sopstvenim osećanjem nepodnošljive klaustrofobije, nisam ni slutio tad – početkom sedamdesetih godina prošlog veka, prvo da će se moja lična “drama” pretočiti (posle pozorišta) u film, pa, zatim, u mjuzikl 2008. Godine, breme koje je tih sedamdesetih godina bilo daleko kao danas razmišljanje o letu na Veneru…
Nadam se, i verujem, da bi mjuzikl na sceni Terazija mogao biti uspešan kao što je (onih godina) bila uspešna predstava u Ateljeu, ili film koji i danas gledaju generacije (ne) rođenih dok sam pisao ovu crnohumornu (samo) ispovest.
U svakom slučaju,, biće ovo jedno novo i zanimljivo pevanje životopisa “najstarije balkanske familije”; toliko stare da joj ni smrt ne može ništa.
I u nadi, da bi ovo izvođenje moglo biti jedan od ozbiljijih pokušaja u pronalaženju puta ka “domaćem mjuziklu”, sačekaću premijeru zakazanu za 25. Maj – rođendan druga Tita – Pantelije, čoveka koji mi je bio velika inspiracija dok sam kao mlad (i neobavešten) mislio da jedan pozorišni komad može da promeni svet.
Dušan Kovačević

“Maratonci trče počasni krug” – mjuzikl u Pozorištu na Terazijama, iz mog ugla

Svetla se gase. Orkestar iz laganog uvoda naglo prelazi na urnebesni jazz. Plesači naglo stupaju na scenu. Otvara se krematorijum. I novine koje drže u rukama pišu o tome. U pozadini projektor obaveštava skupinu da je umoren naš dragi kralj Aleksandar I Karađorđević i ministar inostranih poslova Francuske Bartu. Plesači sve urnebesnije plešu, ori se pesma “Krematorijum”, mašu biltenima, ulaze u publiku, muzika trešti.Umro je kralj Aleksandar Ujedinitelj, jedna epoha je završena. Dolazi vreme kada je smrt jedini siguran posao.
Ali, šta je ono što je narodu potrebno kao hleb nasušni? Pa ono što su još stari Latini znali – hleba i igara! I to ne bilo kakvih igara, pa ljudi su se civilizovali u međuvremenu… Film – pa to je direktni prozor u ljudsku maštu! Film – glamur, sjaj, lepe plesačice koje se baš ne viđaju svakog dana… I sada prvi put u vašem gradu, čudo neviđeno – ton film! Ton je nešto što je bilo nedostižno, nešto što je postojalo samo negde tamo. Ton daje filmu dubinu, živost, utisak da se radi o realnim ljudima, koji pričaju, koji se smeju… Ton film – viče Đenka Đavo, možda više đavo nego Đenka. Kao pravi donosilac svetlosti dolazi Đenka i sa sobom iz tamo nekog belog sveta, iz Evropske Unije donosi ljudima nadu, donosi zabavu, donosi saznanje da ne mora sve biti tako sivo, da je jedino rešenje tu; svakom ispred nosa – u glavi! Taj ton je u glavi!
Ljudi su opčinjeni, hipnotisani. Muzika i ples čine da se ljudi osećaju kao hipnotisani miševi u priči o Čarobnom Frulašu. Đenka sa sobom ne nosi samo ideju o ton filmu, on ide dalje, on će snimiti film; on će nam pokazati kako se živi kao u filmu, kako se biva slobodan u filmu :”Slobodan život”! Pozvani su svi! U filmu će glumiti i seljačić u opancima i gunju,glumiće i brkati radnik u fabrici, glumiće i feminizirani momčić koga se svi sklanjaju, glumiće i debeljuca koji je nesposoban za život bez svoje majke, glumiće i ženska sumnjivog morala, i sponzoruša koja se grudima probija u svet… Svi su pozvani i svi su jednaki. Svi imaju šansu da zaigraju “na daskama koje život znače”, sada više nego ikad.
A pozvani su najpre Mirko i Kristina, mladi i lepi, obični a ljudi koji obećavaju. Mladi ljudi pred kojima je budućnost. I upravo su oni “najpozvaniji” jer predstavljaju kariku koja treba da se prekine, kariku između grobokopača i grobara, kariku sa lešinarima ljudskog pathos-a. A oni, pak, rastrzani između porodičnih obaveza, između mračnog ali i sigurnog posla (koga će tek biti) i između neke nove ali i neizvesne budućnosti nisu kadri da zakorače u “Slobodan život”.
Mirko će postati žrtva svoje porodice grobara, neumoljivih i beskrupuloznih trgovaca smrću; postaće žrtva svog pohlepnog i samovoljnog nesuđenog tasta koji koristi njegovu veridbu kao proširenje delatnosti . I napokon, postaće žrtva svoje želje za osamostaljivanjem, odrastanjem i dugo gušene potrebe da bude muškarac koji misli svojom glavom. Dugo potiskivana frustracija će eksplodirati u razjarenu zver, koja ubija sve što mu se nađe na putu. Postaće svoj negativni ekstrem.
Kristina će pak postati žrtva devojačke putenosti, koja joj je jedina ostala kao odlika njene ličnosti. Ona nije pre toga imala izbora, ona je bila puka marioneta u rukama svog surovog oca. Njena veridba je nešto što je tata ugovorio, i od nje se očekuje isključivo poslušnost. Ona prvi put bira, i prastara ženska logika joj je rekla da sa grobarima nema budućnosti. Prastari ženski nagon je vodi Đenki, čoveku koji bar ima smelosti da se usudi.
Topalovići toliko nemaju obzira (a možda se tako rešavaju konkurencije) da umesto gospodina Rajkovića gaze autom popa Životu. Kad se pop u autu osvesti, Laki ga dokrajči pištoljem i to tri puta; uz opasku :”Treći put Bog pomaže!” Kada su podigli popovu torbu u njoj su našli “neke slike dečaka”. Bili Piton ništa ne zaostaje, čak je iskopao sveže sahranjenog kralja Aleksandra, na šta su Topalovići samo prokomentarisali :“Jao, evo ga Aca! U redu, kupujemo!”
Kovačević je “Maratonce” napisao pre više od četrdeset godina i još njije doživeo da vreme grobara ljudskih duša prođe. Sjajni Kokan Mladenović je priču postavio na aktuelni, moderni nivo; i nažalost, napravio divnu paralelu sa našim zajedničkim snom da zaigramo u nekom lepšem, boljem i srećnijem filmu. U “Slobodnom životu”. I ne moram da pominjem da neizostavno mora da ima ton.

2009-03-03T05:42:00.000-08:00

Internet i besmrtnost?

Pre neki dan slučajno bacim pogled na neke postove (Mali virtuelni klub pesnika) i primetim neke zanimljive komentare... Najzanimljivije je to što sam zadnji post poslao pre gotovo 8 meseci... Zamislih se: nekada su ljudi morali da objave neku knjigu, kritika je moralo to da podrži, morali bi da traže izdavače - a sve u cilju da pročire svoju ideju; da ih neko pročita...
Danas se stvari mnogo brže odvijaju... Ideja da će sve što sam ja napisao ostati na internetu sve dok bude postojao internet (a nadam se da će postojati dugo ili će se pretvoriti u neki sopstveni hibrid) mi daje isti osećaj kao da sam to objavio i na hartiji...

Bitno je pisati, izneti svoje mišljenje.

Uvek postoji ta misao, neko će nekad ovo pročitati; na nekoga će to ostaviti utisak, nekoga će inspirisati da ako ništa drugo - razmišlja...
Zapravo, postoji i drugi plan. Ili prvi plan. Pišem zato što mi se piše, pišem jer imam potrebu da pišem. L´art pour l´art... A u isto vreme l´art pour za svakog ko pročita...

Možda je jedina manjkavost interneta njegovo moranje da bude aktuelan. Gomile postova se trpaju jedan preko drugog; informacije moraju da budu sveže... Ja se uzdam u onu: prave vrednosti uvek traju...

Pišimo ljudi, razmišljajmo, stvarajmo. Napredujmo svakim danom u svakom pogledu... Postanimo točkići i zupčanici koji se pokreću protiv diktatora, protiv kriza, protiv primitivizma i gluposti...

tragač

2009-03-02T12:54:00.000-08:00

Crtica o pekari

Pre izvesnog vremena uđem u pekaru i imam šta da vidim! Nova kategorija bureka – burek pica! Iz čiste znatiželje poručim odmah 250 g i jogurt, of course. To bi ujedno bio i poslednji put da sam uopšte i pomislio da uzmem taj burek. Pa to je prosto zločin ka bureku, ka kulinarstvu i ka pravim poštovaocima bureka. Pica je o.k.,takođe i pancerota... Mislim, ko voli... Ali, u burek staviti kečap – e to je pravi zločin...
Takođe ne kapiram kategoriju – prazan burek. Pa to su samo ispečene kore od testa koje su namazane mašću.Kakvi to ljudi jedu prazan burek? Neće sa sirom, ni sa mesom, čak ni sa pečurkama – nego baš prazan! To je kao otići na more i samo pokvasiti stopala. Otići u Pariz i ne mrdati iz hotelske sobe. Otići u pozorište i gledati samo prvi čin. Samo mazohisti i mizantropi jedu prazan burek! Šala! O ukusima ne vredi raspravljati.
E, da zakonom bih zabranio da napirlitane,našminkane i na štiklama damice u pekari poruče burek! Zamislite samo sliku kako im mast curi niz bradu, dok se bore sa vrelim burekom, i pri tom brzo sve to zalivaju jogurtom iz tetrapaka.
Prodavačice u pekarama (nigde nisam video prodavca) su posebna priča. Kapiram da im uopšte nije lako, da im se smuče kojekakve mušterije; ali ubeđen sam da izgube strpljenje već od šest sati ujutru (s obzirom da startuju u pet).Prema jednoj mušteriji su kao fine i čim se ova okrene one prevrnu očima i kao da žele da kažu drugoj mušteriji:“Jesi li video/la? Kakvo đubre, našao tu da me smara od ranog jutra!“ Nemojte slučajno da vam se desi da tražite neke ekstra usluge, da prijavite nepravilno izbrojan novac, da zatražite salvetu! Smesta će uslediti rasprava, dva-tri prevrtanja očiju, možda i nešto gore... Čast izuzecima, naravno...
Pre neko veče uđem u pekaru i stanem u red. Ispred mene je bio neki dekica koji je hteo žu-žu. Prodavačica ga upita koliko, a ovaj odgovori :“Za pedeset!“ I ja sam se smrzao kada videh koliko kockica licnatog testa ide „za pedeset“ dinara. Jedva deset. Ona je to tako brzo izvela, da deda nije primetio kiloko grama ima u kesi. Pobunio se, verovatno ne zato što je bilo u kesi malo, već zato što je na trenutak sagledao ceo sistem u njegovom najgorem obliku. Za pedeset dindži ima da dobiješ deset kockica žu-žua i tačka! U ljutom i surovom kapitalizmu nema mesta humanizmu, besparici, nema obzira ka starim i siromašnim licima. Ako imaš kintu možeš da jedeš, ako nemaš crkni od gladi. Prodavačica ljutito vrati kesu na vagu, i još ljuće reče dedi da tu ima četiri grama više nego što je platio. Dedi ne preosta ništa drugo nego da uzme kesu i tutanj.
Primetio sam da u poslednje vreme pamtim izvesne stanice po pekarama koje se ne njima nalaze. Masa ljudi silazi baš na određenim stanicama da bi u toj pekari kupili neki njima omiljeni artikal. Primetio sam takođe da su u poslednje vreme vrlo popularne kifle, perece i đevreci. Da li to ljudi brinu o svojoj dijeti ili gledaju da prištede novac na hrani, ne znam. Znam samo da bi mi kifla (oko dvadeset dinara) bila dovoljna, recimo do devet sati.Dok, recimo burek (oko osamdeset dinara) može da „drži“ i do podne.
Što bi reko moj komšija, ne znaš više ni šta da jedeš.

tragač

2009-03-02T12:37:00.000-08:00

Crtani film

Zamislite, gledao sam crtani film sa tužnim i glupavim krajem. Pitam se šta li sam i očekivao. Radilo se o tome kako su došli neki ljudi da odseku glavu bogu prirode da bi je poklonili carici. I o tome da su neki drugi ljudi posekli šumu zbog rude gvožđa. I o jednoj propaloj ljubavi. Sve u svemu, ubili su boga prirode, pa mu naknadno vratili glavu… Ali već je bilo kasno. On se istopio pretvarajući se u crnu rupu Sunca. Topeći se na Suncu, razlio se po planini. I nikle su nove biljke. A ono dvoje se poljubilo. Ali je kraj sve jedno bio tužan i glupav.

Kada smo mi bili mali, crtaći su bili drugačiji. Onda su neki mudraci i globalni uređivači programa za decu i mlade optužili Popaja da koristi doping da bi savladao Badžu i da podsvesno inspiriše klince da konzumiraju narkotike. Optužili su He-man-a da je najgori gej (derpe,feget, gejša – prim.prev.) i da loše utiče na mlade populacije svojim ne nasilnim ponašanjem. Da razjasnim, ma koliko da se “borio” protiv Skeletora i Hordaka, “strašnih” gospodara mraka, crne magije i podzemlja, nikad nije koristio prekomernu silu. Baš kada bi preterali, dobili bi po ćušku. Bio je jedan crtać kada je Hordak bio na samrti (a to mu je Skeletor namestio), i da bi oživeo, bilo je potrebno samo da neko pusti suzu za njim. Niko nije hteo to da učini, ni Hordakovi verni ortaci, ni njegov učitelj… Jedina koja je to uradila je bila She-ra, He-man-ova seja. Oni su u osnovi bili dobri, svoj energetski doping su koristili da pobedi zlo, i primenjivali su silu baš onda kada je to bilo potrebno. Kao u realnom životu što bi trebala policija da radi, al´ dobro sad…

Duško Dugouško koji je koristio nasilje,u principu, samo kada bi bio žestoko isprovociran. To je često činio da odbrani obraz, svoj dom, da osvoji srce neke lepe zečice, da odbrani planetu od invazije vanzemaljaca. Najgrozniji potez koji bi Duško uradio da dovede protivnika do ludila je bio da ga bučno poljubi, ni manje ni više nego u usta. Zatim, dok je ovaj u šoku, uhvatio bi ga za obraz i snažno prodrmusao; zatim zapalio u najbližu rupu. Hmmm, tu je Pera Kojot, koji je malo diskutabilan; ali ljudi, on živi u pustinji gde ne raste ništa osim kaktusa i morao je nekako da se snađe da bi preživeo. Tako me je nervirala Ptica trkačica, da sam se iskreno obradovao kada sam ugledao poster “Beep now, mother f****!”. Doduše, bilo je par pokušaja da klinci skoče sa neke terasice sa kišobranom, da besomučno prave klopke i zamke (moja malenkost), ali, u osnovi svi su na kraju shvatili da je to samo crtać i da je sve to u svrsi zabave.

Ne znam da li ste u poslednje vreme gledali crtaće, ali etar je preplavljen “manga” i anima crtaćima. Tu su bili “Bey-blade” – gde su klinci na svakom koraku vrteli neke čudne čigre i pri tom ispuštali krike iz džungle; užasno popularni “Pokemoni”,gde su se klinci trudili da prdežom izbace munju i protivniku pomute znanje; neki crtaći, ko će znati kako se zovu, prepuni mrbidnih likova, poluraspadnutih zombija i duhova svih oblika. Ono što me najviše nervira je da likovi imaju neki oblik vanzemaljaca, često nemaju nos, imaju ogromne i buljave oči, iskežena usta i kilogram laka za kosu na glavi. Ma koliko da se mlatili, kosa uvek ostane netaknuta. Dok govore, ne menjaju mimiku lica. I što je najstrašnije, kad poginu – stvarno su poginuli.

E, gde vodi ovaj svet. O “teletabisima” nisam hteo da zamaram mozak. Dizni mi je oduvek bio previše tunjav, karikiran i sa obaveznim “happy end-om”, što me takođe živcira. Arijel, odnosno mala sirena je savršena sponzoruša čiji je ćale najimućniji baja. Sve su lepe, savršene, divno pevaju, svi ih prosto obožavaju, potencijalne udavače koje se posle niza peripetija ipak udaju, i žive srećno do kraja života. Pravi ameriki san.

Moj glas dajem ruskim crtaćima ,ne zato što sam rusofil, već zato što su lepo nacrtani, imaju zanimljivu priču, potrebna je inteligencija da bi se rešio problem. Moja ćerka obožava ruski crtać “Smešariki”. Likovi su totalno moderno dizajnirani i stilizovani, zovu se Medvedić, Zečić, Ježić… Zečić je na primer potencijalni biznismen koji se trudi da nagovori ostale da će njegova ideja upaliti, Medvedić je zeljoradnik i vrlo teško prihvata nove ideje, Ježić je pesnik mirnodopskih pogleda na svet… Svi su oni ortaci koji jedni drugima pomažu u nevolji i zajedničkim umnim i fizičkim snagama kreću u borbu sa čudesnim životom. I da, moram da pomenem “Sunđer Boba” koji je pravi leksikon (bizarnih, smešnih – ali gotovo realnih) likova. U osnovi priče je kritika firmi koje eksploatišu radnike (Mc Donalds,itd), pohlepnih gazda, glupavih ortaka, nabeđenih namćora, policije,tajnih društava…

Najsmešnija replika iz crtaća je bila kada Sendi (inače samostalna, pametna i sposobna ženska) izjavi:”Ja volim karate!” Sunđer Bob (dečak u koži polu-odraslog ,zajebant koji voli svoj posao i da bude na usluzi, idealni i poželjni radnik Mc Donaldsa), francuskim naglaskom: ”Ja volim kara-te!” Sunđer Bobov šef (pohlepni vlastodržac,beskompromisni moderni robovlasnik čija je jedina briga kako da sačuva tajni recept i da se otarasi konkurencije), Keba Kraba: ”Ja volim pa-re!” A Lignjoslav (neshvaćeni umetnik, koji se silom prilika i besparice našao baš tu):”A ja mrzim sve vas!”

Bane